Полетјела лијепа Бегзада
на канате, драгом на гледање.
Ђердан звечи о бијелом врату,
а халхали на меким рукама,
папучама низ калдрму струже, 5
раскопчан јој јелек на прсима,
плећим креће, а дојкама пријети.
Са главе јој пала аспурлија,
коса јој се њише и мирише
ко да јесте из раја хурија! 10
Када ју је угледао драги,
прољетња га затресе грозница
па говори лијепој Бегзади:
— О бога ти, лијепа Бегзадо,
покриј косе, сакри бијело лице, 15
сапни пуце пукнуће ми срце!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 252.
