Пола вина, пола воде
| ПОЛА ВИНА, ПОЛА ВОДЕ Писац: Коста Трифковић |
ПОЛА ВИНА, ПОЛА ВОДЕ
ОСОБЕ
МАРИЈА ПЕТРОВИЋКА, удовица
СОФКА, њена собарица
ЛАЗА ПОПОВИЋ
ЈОВАН, његов слуга
Збива се на добру удовичином.
ЧИН ПРВИ
ПРВА ПОЈАВА
Укусно намештена соба. С леве и десне стране столови, на сваком артија, дивити и пера. Од острага велико огледало. Изнад стола с лева и десна по једно канапе или столице.
МАРИЈА (сама.)
МАРИЈА (која је до сада читала, баци срдито књигу од себе): Све бадава! Кад је човеку дуго време, не забавља га ни читање! Мислила сам, да је само у вароши дуго време, па сам дошла да живим на салашу „у простој, пуној дражести природи!“ Па сада, шта да почнем? Да надгледам како се врши? На што плаћам онда одаџију? Да се шећем по околици? Велика је припека! Да спавам? Шта ћу ноћу чинити! {Зева.) Не остаје ми друго, већ да зевам! (3ева и опет.) Боже мој, баш је удовица несретно створење! Ал‘ тако ми треба, што сам се удавала! Сад бих била још девојка, весела, задовољна, без икаквих брига! Или да се по други пут удам? Само то не, ни за које новце! Једаред се преварити, то је човечно, то се може сваком догодити, али ко и по други пут тражи кирије, тај мора бити луд! Хвала буди моме покојном мужу, те ме је једанпут за свагда излечио. Окусила сам тај слатки брачни живот, па су ми још и сада горка уста.
ПОЈАВА ДРУГА
Софка и пређашњи.
Софка (ступи у собу носећи писмо.): Ево, милостива госпоја, писмо из вароши! Баш га је сада донео кочијаш!
Марија: Писмо! Од кога то може бити? Дај да видимо! По свој прилици каква позивница на беседу. (Узме писмо.)
Софка: На беседу? О, онда морамо ићи у варош!
Марија: А шта ћеш ти на беседи?
Софка (отежући): Та знате милостива госпоја, ја стојим онде при вратима!
Марија: Понда?
Софка: Па тамо стоје и други, они што нису играчи, старији господари!
Марија: Понда?
Софка: За бога! Понда, ништа више, — ако баш когод што смешно рекне, а ми се онда насмејемо!
Марија: Но, но, чувај се ти! (Отвори писмо.) Од кога може бити? (Чита потпис.) "С поштовањем Лаза Поповић?" Лаза Поповић? Нисам мога века за њега чула!
Софка: Милостива госпоја, то је за цело какав нов просилац!
Марија (презирно): Онда ми га је жао! Кошар му не фали! Дај да видимо. (Чита.) „Милостива госпо! Вама ће бити познато, да имате у Вашој породици једнога рођака у Шатринцима, по имену Гргу Свирчевог!“ (За себе.) Јесте! Мој је отац био са децом његове сестре од стрица рођени брат од тетке. (Чита даље.) „На вашу велику срећу или несрећу, како хоћете, Грга Свирчев је умро.“ (За себе.) Лепо! (Чита даље.) "И оставио после себе имање од 30.000 ф.“ (3а себе.) Све лепше! (Чита даље.) „А за насљеднике своје, не имајући никог ближег, оставио је нас двоје!“ (Скочи за себе.) Је л‘ могуће? Та то је био врло паметан човек! (Снуждено.) Баш ми га је жао што је сиромах умро!
Софка: Али, милостива госпоја, да није умро, не бисте ви насљедили?
Марија: Имаш право, боље што је умро! Стар чрвек, морао му је овај живот несносан бити. Но, да видимо даље шта пише наш рођак. (Чита.) Дакле: „Оставио је на нас двоје, али само тако,“ (за себе.) Шта? (чита) „ако се нас двоје узмемо!“ (За себе.) Ми да се узмемо? Од тога не ће бити ништа! Сад видим, да тај мој рођак није био ни најмање паметан човек.
Софка: Али, милостива госпоја, па зашто не?
Марија (срдито): Ћути! (Чита даље.) "Јер ако се не усхтемо узети, онда читаво имање припада новосадском друштву за радиност, кога је друштва био завештач члан потпомагач. Ако пак само једно од нас не усхте, онда онај други добија половину насљедства, а његов део припада друштву за радиност.“ (Софки) Јеси ли ти што разумела од целога?
Софка: Да како да сам!
Марија: Дакле?
Софка: То је тако! Ако ви хоћете, а он не ће, онда ви добијате 15.000 ф., а он ништа; ако он хоће, а ви не ћете, онда он добија 15,000 ф., а ви ништа; ако ви и он хоћете онда добијате 30.000 ф.; ако ни ви ни он не ћете, онда не добија нико ништа и новац припада друштву за радиност! Јесте ли сада разумели?
Марија: Потпуно, — ал‘ морам рећи, да ме није ни најмање обрадовало! (Замисли се.)
Софка: Читајте само даље.
Марија: Имаш право! (Чита.) „Уједно вам јављам, да ћу заједно са овим писмом и ја стићи, да по заветним условима ствар свршимо. С поштовањем.“ и. т. д. (За себе.) Све боље и боље.
Софка: Па шта нас је брига! Он ће доћи, ви ћете се њему допасти, он ће се вама допасти, а 30.000 ф. су наши.
Марија: Никад се он не ће мени допасти, ја не ћу да се удајем!
Софка: Добро, — ал‘ онда 15.000 Фор.
Марија (љутито): Да ђаво однесе тог рођака, што није знао паметнији завет учинити.
Софка: По свој прилици да је добро знао, да нисте наклоњени брачном животу.
Марија (срдито): Шта се то њега тиче?!
Софка: А шта се вас тичу 15.000 ф.
Марија: Хоћеш да ме једиш?
Софка: Ја? Боже сачувај, милостива госпо, то није обичај собарица.
Марија: Шта да чиним? (Ладно.) Није ми ни бриге, ја се њему зацело не ћу допасти.
Софка: Ко зна.
Марија (срдито): Ја знам!
Софка: То ви не можете пресудити.
Марија: Није него ти!
Софка: Ја пре! — За то сам и уверена, да ћете му се допасти.
Марија: А по чему ти то судиш?
Софка: Прво, — ви имате леп нос.
Марија (пређв огледалу): Заиста?
Софка: А од носа много зависи!
Марија: Може бити!
Софка: Понда имате лепе очи.
Марија: Кажу!
Софка: Лепе зубе!
Марија: Ни један ми не фали!
Софка: Лепу косу!
Марија: О, мени заиста не треба шињон!
Софка: Малу руку.
Марија: Рукавице нро 6.
Софија: Малу ногу.
Марија (гледи ногу): Ове су ми ципеле мало велике.
Софка: Једном речи, ви сте једна лепа женска, па ћете се за цело допасти!
Марија: Боже мој, сад за што да сам баш ја лепа!
Софка: Истина Бог, могла сам и ја бити! (Чује ое топот коња. Софија отрчи прозору.) Милостива госпоја, ево младожење!
Марија: Шта? Еј, наопако! Шта да радим, шта да почнем? Па овако са свим у неглиже?
Софка (смеје се): А ви обуците нову хаљину!
Марија: Ти се смејеш. Теби је до шале! Неблагодарно створење једно! (Хуче по соби) Шта да радим, како да му се не допаднем?
Софка (замисли се): Ха! Ја сам нашла!
Марија: Шта ои нашла?
Софка (патетичо): Средство да вас спасем!
Марија: О, говори, брзо говори!
Софка: Док је овде младожења, дотле сте ви Софка, а ја госпоја Петровићка.
Марија: Ти се канда шалиш?
Софка: Са свим озбољно говорим! Ви сте моја собарица, а ја ваша госпоја.
Марија: Понда?
Софка: Боже мој, како тешко појмите! Кад ја будем госпа, добра вам стојим, да му се не ћу допасти. Он ће одустати, а нама ће остати 15.000 фор. Јесте ли ме сада разумели?
Марија: Дакле ти хоћеш да он тебе држи за мене?
Софка: Да како!
Марија: А мене за тебе?
Софка: Да како?
Марија (прсне у смеј): Прекрасно! Врло добра мисао! А ти ћеш већ твоје учинити, да се не допаднеш?
Софка: Та наравно! Али сад брзо да променемо улоге, јер чујем већ, где долазе.
Марија: Хајд‘мо, — хајд‘мо! (Уђу у побочну собу.)
ПОЈАВА ТРЕЋА
Лаза Поповић и слуга Јован.
Поповић (улазећи.): Ја ти кажвм да хоћу!
Јован (који носи пртљаг на глави.): Али господине.
Поповић: Ни речи више!
Јован: Та јесте ли ви паметни?
Поповић (срдито): Језик за зубе! То је моја брига!
Јован (тресне пртљаг о патос): То није ни ђаво видио!
Поповић (претећи): Јоване!
Јован(сасвим умиљато): Изволите господине?
Поповић (мирно): Тако ми се допадаш! Па сад скидај тај твој ливре! На ево ти мој капут. (Промену капуте.)Са свим ти добро стоји. Чекај још да ти наместим мараму. (Намешта је.) Тако! Косу мало горе, (баруши му косу.) па утегни мало те чакшире! Но, сад је са свим добро, изгледаш као какав почасни виценотарош.
Јован: Не знам како изгледам, ал, да ја представљам господина, то ми се још није никад догодило.
Поповић: Није ни многим другима, па за то опет представљају. Па сада слушај! Узми се у памет, и гледај да се мојој невести не допаднеш, јер ако се допаднеш, биће батина, на против ако се не допаднеш, поклонићу ти моју стиву лулу, на коју већ, одавно имаш зуб.
Јован: Стиву лулу? Онда немајте бриге!
Ула моје име, ако јој се допаднем. Него још једаред, моја ми савест налаже да вас питам: Зар заиста не ћете да се, жените?
Поповић: На умирење твоје савести савесно ти велим: не ћу!
Јован: Је л‘ то ваша последња реч?
Поповић: Најпоследња!
Јован: И још једаред?
Поповић: И још једаред!
Јован (имитујући bon ton): Ја вас онда сажаљевам!
Поповић: Право Јоване, рођен си за господина! Чујем, да долазе, брзо на посао!
ПОЈАВА ЧЕТВРТА
Софка (као госпоја): Марија (као собарица) и пређашњи.
Софка (Марији): Остави ме!
Марија (за себе): Добро почиње! (Оде.)
Јован (Лази): Јапаша тај пртљаг па петљај одавде!
Поповић (за себе): Ао, лоло једна, чекај док ја будем опет господин! (Оде.)
ПОЈАВА ПЕТА
Јован и СоФка.
(Овај се призор декламује у комичном патосу.)
Јован: Слуга сам понизан, госпођо драга! (Клања се.)
Софка: Служеница ваша! (За себе.). Иди до врага!(Клања се.)
Јован:
Поповић Лаза моје је име,
Свагдар на услузи било ма чиме! (Клања се.)
Софка:
Петровић Марија пред вама стоји,
Сретна да и вас за рођака броји! (Клања се.)
Јован:
Вама је познато, биће вам знано,
Да није свакоме човеку дано
Навек уживати блажене среће,
Већ да нестане — ко ланско цвеће!
Софка:
Вашег господства разумем речи,
Срце ми моје од жалости дречи,
Рођак наш Свирчев, он је премин‘о,
Баш га је свалило оно црно вино.
Јован (публици):
Плачевни зборе! Пролевај сузе,
Плачите и ви шатриначке музе,
Њега је нестало, нема га више!
Проливајте очи горких суза кише!
Софка:
Од вељих јада чините већи!
Под тешким теретом мож‘те подлећи!
Утишајте тугу, ублажите јад, (са свим тривијално.)
Узмите столицу, па седите сад! (Седне.)
Јован (седне):
За нас живе људе у најлепшем цвету
Биће још утехе на овоме свету. (Извади лулу.)
Софка:
Разна су средства, што вам тугу блаже!
Зависи од тог, која кога драже!(Извади бурмутицу.)
Јован (за себе):
Шта наопако шмрче? То је лепа вдова!
Софка (за себе):
О визити пуши? Красна мазгова!
Јован:
Наш рођак Свирчев, блажена века,
Њега је нестало с овога света!
Оста за њиме плач и ридање!
Софка:
А уз то још неко мало имање!
Јован:
Тридесет хиљада, малена свота!
Софка:
И ништа више, то је срамота!
Јован:
Ово имање припада нама,
Половица мени, половица вама,
Ако се будемо, то јест узели,
Иначе иде на „радничке цели“. (Пљуцне.).
Софка (чеше се):
А који од нас не буде хтео,
По заветном писму губи свој део!
Јован:
Тако је, госпо, то је у ствари:
Наш нас је рођак хтео да спари! (Пљуцка.)
Софка (чеше се, за себе):
Једнако пљуцка, — уши ми вређа!
Јован (за себе):
Чеше се вдова, сврбе је леђа!
(Гласно.) Тачно се држим његове воље,
Стар‘о се за нас, да не мож‘ боље,
Ево ме дакле у пуној нади.
Да ћу се мојој допасти млади! (Пали лулу.)
Софка:
Ваша је посета за мене част,
Ваше су речи за мене сласт! (Шмрче.)
Јован:
По мојој савести могу вам каз‘ти:
Човек сам благ, нит‘ имам страсти,
Тек гдекоји пут -— на што да кријем?
Волим, што но кажу, мало да пијем!
Софка:
Идите, молим вас, све је то шала,
Ја боме пијем и из бокала!
Јован:
А поред пића али тек свецем,
Радо се бавим, што но кажу, кецем.
Софкз:
Идете, молим вас — лудорија,
И радним даном картам се ја!
Јован:
Још и то кажу, ал' лажу људи,
Да сам у пићу луцкасте ћуди,
Ваздан тумарам и мира немам.
Где што ухватим, што но кажу, лемам! (Пљуцне.)
Софка:
Идите, молим вас, лудорије,
Пијани траже само кирије!
И мој покојни није био бољи,
Опет је ишло све по мојој вољи! (Шмркне.)
Јован:
Понда се на ме и то потвара,
Да љубим ћерку неког пивара!
Ал‘ могу вам рећи: истина није! (Пљуцне.)
Софка:
Идите, молим вас, лудорије!
Злобан је свет, хоће да дира,
И мени намеће неког оФицира! (Шмркне.)
Јован:
Понда још кажу, — много је већем,
Да силне новде на лутрију мећем! (Пљуцне.)
Софка:
Е вид‘те, зато, морате знати
И последњу пару могла би дати! (Шмркне.)
Јован:
У осталом ја сам срца поштена,
Са мном ће бити сретна моја жена!
Софка:
Ја сам вам добра — не могу крити,
Муж ће мој са мном задовољан бити!
Јован:
Сав ћу мој живот посветити жени!
Софка:
Мужевља воља, биће света мени!
Јован:
Љубав ће моја бити без краја!
Софка:
Мој ће муж кушати сладости раја!
Јован (устане):
Тако смо готови, сада ме знате!
Софка (устане):
И ви о мени појма имате!
Јован:
Одговор чекам лио ил‘ тако!
Софка:
Ви сте на реду!
Јован:
Не, не, никако.
Већ молим лепо!
Јован:
Госпожо драга! —
Софка:
Господине!
Јован:
Скромност, ми моја не да изрећи,
Одсудну речцу будућој срећи.
Дозвол‘те, дакле, хоћете знам,
Одговор мој, да писмено дам!
Софка:
Назоре ваше потпуно ценим,
И ја бих морала да поцрвеним,
Ако би хтели сад одмах знати,
За то ћу и ја писмено дати.
Јован:
И сада се клањам, остављам вас,
Пун наде ишчекујем сретни час! (Пође вратима.)
Софка:
Остајте с Богом! Тренутак који
Може нас раставит' мож‘ да споји.
Јован (за оебе):
Рећи ће „не“, једну за сто! (Оде.)
Софка:
Рекне ли „да“, — онда је во!
ПОЈАВА ШЕСТА
Марија и Софка.
Марија (уђе нагло): Дакле?
Софка: Све је добро.
Марија: Јеси л‘ му се допала?
Софка: Морао би бити луд, ако сам му се ја допала. Шмркала сам пред њим, чешала сам се пред њим, рекла сам, да радо пијем, да се радо картам, да мећем на лутрију, да тучем мужа, једном речи све, што ми је пало на памет.
Марија: И претерала си у твојој ревности. Али на чему је остало?
Софка: Остало је на том, да се писмено изјаснимо, хоћемо ли, не ћемо ли.
Марија: А зашто писмено?
Софка: И ви се не сећате? Кад би се усмено изјаснили, морало би једно од нас двоје бити први, те би тако онај други имао широко поље.
Марија: Разумем! Ми ћемо се дакле писмено изјаснити! Али шта да рекнемо?
Софка: Слушајте милостива! Ја сам сигурна, да му се нисте допали. Ви дакле слободно можете рећи „да“. Тако ћете ваш део спасти, а не ћете морати поћи за њега.
Марија: Али ако и он рекне „да“?
Софка: Он неће рећи, ту сумње нема, иначе би морао бити најлуђе мушко на свету, а то би за мушке врло ласкаво било.
Марија: Е добро, кад си сигурна, да му се ниси допала.
Софка: Сасвим!
Марија: Онда ћемо рећи „да.“ Хајде самном, да ти напишем писмо. (Оду.)
ПОЈАВА СЕДМА
Лаза и Јован
Лаза: И ти дакле велиш, да слободно можемо роћи „да?“
Јован: Слободно господине, јер она би морала бити највећа ћурка на свету, ако сам јој се ја допао.
Лаза: Али ако она „да“?
Јован: Ал’ она не ће рећи, ја сам тако сигуран, као да ми је стива лула већ у зубима.
Лаза: Добро, — стива већ не фали. Сад одлази, да напишем писмо. (Јован оде Лаза седне и пише.) „Дражајша госпо! Је ли нужно рећи, што се по себи разуме? Може ли бити, да се она, која сав свет очарава, и мени не допадне? Да милостива! Ја вас љубим и ништа друго не желим, већ да се наше судбине за навек споје. Ваш обожатељ Лаза Поповић.“ Тако! Да га још савијемо, -— тако, сад је све уреду, а 15.000 су спасени.
ПОЈАВА ОСМА
Марија и пређашњи.
Марија (носи писмо у руци, — приступи Лази): Ево послала милостива госпоја писмо.
Лаза (за себе): Није ружна ова собарица. (Гласно.) Баш добро, имам и ја једно у измену од мога господара.
Марија: И пита, кад ћете путовати! (За себе.) Да их се курталишем једаред.
Лаза: Ваша би госпоја по свој прилици хтела што пре?
Марија: Молнм, ја то нисам казала. (За себе.) Како ме ватрено погледа.
Лаза: То се разуме, ваша госпоја. Реците да ја не могу знати, кад ће мој господар поћи. Што се мене тиче, ја бих радо дуже остао.
Марија: Допада вам се овде?
Лаза: Не баш све.
Марија: А шта то?
Лаза: Така лепа собарица, као што си ти! (Хоће да је загрли.)
Марија: Натраг безобразник један! (За себе.) Штета, што је слуга, није тако ружан.
Лаза: Но, но, — немојте се одмах срдити, то је све у шали. Дајте то писмо.
Марија: Ево, — дајте ви ваше!
Лаза: Ево га. (Мењају, отворе и читају писма.)
Марија (уплашено за себе): Он хоће?
Лаза (уплашено за себе): Она пристаје?
Марија (за себе): Он хоће, ја хоћу, ствар би била свршена.
Лаза (за себе): Ја хоћу, она хоће, да се дакле узмемо?
Марија (срдито за себе): То не ће бити!
Лаза (срдито, за себе): Никад док сам ја жив.
Марија (за себе): А она ћурка ми још каже, да се није допала.
Лаза (за себе): Онај коњ још каже, да се није допао?!
Марија (за себе срдито): Тим се мушкима ма каква женска допадне, срам их било!
Лаза (за себе, срдито): Те се женске ма у кога заљубе, — није их ни срамота.
Марија (хода срдито по соби): Не, то не ће бити, и опет кажем то не ће бити! За онога пијанца, карташа, лутријаша, бекријаша пушаџију ја да пођем? И то за 15,000? Ни за милион!
Лаза (хода срдито по соби): Ја који сам се читавог мог века клонио брачног живота, ја да узмем женску, која шмрче, пије, карта се, игра на лутрији и шта ја све знам?! Не — никад, и по други пут никада и по трећи пут: никад.
Марија (за себе): Хоћу да пукнем од једа.
Лаза (за себе): Тукао бих се од љутине.
Марија (сукоби се с Лазом): Ваш је господар један простак, један неотесан човек, једна бекрија, лола, вуцибатина. Марија Петровићка не ће никад за њега поћи. Јесте ли ме разумели?
Лаза: Ваша је госпоја једна луда помодарка, брбљетуша, сплеткаруша, швигаруша. Лаза Поповић не ће њу узети док је жив. Јесте ли ме разумели?
Марија и Лаза (говоре у једно исто време.):
Марија: Простак, бекријаш, лола, вуцибатина, картарош, пијанац, лутријаш.
Лаза: Луда, помодарка, брбљетуша, сплеткаруша, швигаруша, шмркало, пијаница, картаруша.
Марија и Лаза (Заједно): Не могу више, хоћу да се угушим. (Падну на канабета и почну звонити.)
ПОЈАВА ДЕВЕТА
Софка, Јован и пређашњи.
Софка (која је иа звонце утрчала): Шта заповедате?
Јован (исто тако): Изволите господине?
Марија (зачуђено): Воде! (СоФка оде.)
Лаза (исто тако): Вина. (Јован оде.)
Марија (за себе): Шта то звони?
Лаза (за себе): Даклем ово је госпоја?
Марија: Дакле ви нисте слуга?
Лаза: Ви нисте собарица? (Обоје прену у смеј.)
Марија (озбиљно): Господин Поповић, ви сте мене срамно преварили: издали сте се за слугу, — то није ни најмање каваљерски.
Лаза (озбиљно): Милостива госпо, то није нужно, ја одустајем од свога дела, јер ја вас нећу да узмем, ви можете ваш део слободно задржати.
Марија: Опростите, ја не примам радо милостиње.
Лаза: Ја још мање!
Марија: Онда ћете ми дакле допустити, да и ја одустанем.
Лаза: Како хоћете. Је ли нужно писмено?
Марија: Како вам је воља.
Лаза: Нека је дакле писмено.
Марија: Нека је писмено. (Седну сваки посебице за сто и пренемажу се као да би писали, а овамо крадом погледају једно на друго.)
Лаза (скочи са столицо и пређе Марији): Молим, вас, госпо. Кад већ не ћете да пођете за мене држим да сам у праву, да вас запитам за узрок.
Марија: Узрок је тај; да су сви мушки нестални, варалице, нису вредни честите жене, сматрају своје жене за робиње, држе себе за нешто паметније, хоће да вазда заповедају, на своју се жену дуре, све им је неправо, — једном речи, никад им се не може угодити.
Лаза (невино): Хтео сам само да знам! (Оде на место.)
Марија (устане и бајаги шетајућн се по соби, приближи се Лази): Ја држим, да би оно наше пређашње питање и ја могла ставити, — из љубопитства, само.
Лаза: Хоћете да знате? За то, што женске ништа не знају, до само секирати мужа. Сваки час нову хаљину, сваки час у позориште на игранку, на беседу, на село, у купатило, и не питајући имали се одкуд; понда су љубоморне, сваки час се нађу увређене, падају у несвест и шта ја знам.
Марија (невино): Хтела сам само да знам. (Оде на место.)
Лаза (устане и пређе Марији): У осталом није баш сваки мушки несталан и варалица. Познајем и верне мужеве, који своју жену цене и поштују, својој жени угађају, држе је за свога друга, најбољег пријатеља, а зле речи никада не падне.
Марија (радосно.): Заиста?
Лаза: Ја вам се заклињем.
Марија: То јест, има и женских, које не траже сваки час нову хаљину, које своју кућу чувају и за свога мужа живе, које не секирају свога мужа, на против растерују му бригу и сву своју снагу на то обрате, да га сретним и задовољним учине.
Лаза (радосно): Заиста има таких женских?
Марија: Ја вас уверавам.
Лаза: Може бити. (Седне да пише.)
Марија (тако исто, — ћуте обоје.)
Лаза: Желите ли ви баш писмено?
Марија: О, молим, ви сте желили.
Лаза: Ја? Боже сачувај, ви сте.
Марија: Опростите, ја знам за цело да сте ви хтели.
Лаза: Добро, кад сам ја хтео, а оно држим, да је довољно усмено.
Марија: Мени је све једно. (Опет ћуте.)
Лаза: Дакле ви сте рекли, да не ћете да пођете за мене?
Марија: Ко, ја? Ви сте рекли.
Лаза: Ја? Боже сачувај. Ви сте били први.
Марија: Ви се варате — ја знам за цело да оте ви —
Лаза (полети јој): Ако сам ја рекао, а ја —
Марија: Но?
ПОЈАВА ДЕСЕТА
Софка, Јован и пређашњи.
Јован (носи Лази вино): Изволите господине.
Софка (носи Мари воду): Заповедајте милостива.
Лаза (за себе): Баш је сада морао доћи. (Наточи и проба.)
Марија (за себе): Да те ђаво носи. (Наточи и проба.)
Лаза: Ал‘ је кисело то вино.
Марија (стресв се): Што ми је бљутка та вода.
Лаза (пређе Марији): Смем ли можда мало вина усути?
Марија: Ја ћу молити. А је ли можда по вољи мало воде?
Лаза: Ја бих вас молио. (Наточе и пробају.) Но је ли сад вода бљутка?
Марија: Са свим је добро. А вино је ли кисело?
Лаза: Није, милостива госпо. Ко што треба. Па да се куцнемо.
Марија: Не марим, то је српски адет.
Лаза (приотупи јој и нежним гласом): Милостива госпо. Ви сте вода, ја сам вино. Нити ваља вода без вина, нити вино без воде, нека буде од сада —
Марија (пружи му руку.): Пола вина пола воде. (Загрле се.)
Лаза: И тако све ово није ништа друго било, до —
Марија: Предмет за шаљиву игру.
Јован: Молим, господине, још нешто треба са шаљиву игру.
Лаза: А то је?
Јован: Да се и послужитељи узму.
Лаза: Имаш право. Критичару за љубав узмите се и вас двоје.
Извори[уреди]
- Драмска дела Косте Трифковића.
|