Покој (Душан Срезојевић)
| Покој Писац: Душан Срезојевић |
Покој
Покој тих и свечан. Крепко поља хује
Док уздаси траве уморна ме хладе.
Стишале се жеље помамне олује;
Дух се моћно диже с ореолом наде.
Докле бледе мисли и издишу чула,
Слушам страшни шапат туна млада биља;
У уху мом свира још чаробна фрула
Поново нађене мелодије миља.
Дао бих све плодне дане свог живота,
Све успехе таште и све светске части
Да се заборавим, ко мртав! Без нота
Тучних и које разгарају страсти,
Докле лет плави поветарца зуји
Кроз моју косу, хладећи ми чело
Под нежним венцем магле, и док струји
Небеских снова освештано врело!
Да, у екстази, осетим где живот,
Лагано ишчезава из мог тела
С поворком снова што свој златни ћивот,
Тихо напушта, свечана и бела,
И како у том узвишеном часу,
Док у даљини тужно звоне звона,
Моја се душа, у благом ужасу,
И уз жељкања уморна и бона,
Диже к'о бела птица облацима
И развејава к'о повесмо дима.
Напомене[уреди]
Покој — Ново време, 1910, I, 2, 263.
Извори[уреди]
- ЗЛАТНИ ДАСИ. — Светлост, Крагујевац, 1975, стр. 26
|