Покојник/Трећи чин
(Радна соба код Спасоја)
I
СПАСОЈЕ, СОФИЈА
СПАСОЈЕ (стоји крај стола и отвара пошту).
СОФИЈА (доноси једно писмо).
СПАСОЈЕ (узимајући га): Од кога?
СОФИЈА: Не знам, донео један дечко.
СПАСОЈЕ (отвара писмо, чита у себи и мршти се, чита поново и гунђа): Дабоме! Знао сам ја то! Дабоме да сам знао! (Софији) Је ли ту тај дечко?
СОФИЈА: Јесте, чека одговор.
СПАСОЈЕ: Па да, чека одговор разуме се да чека одговор, а то значи да ја треба да одговорим, је ли?
СОФИЈА: Ја не знам, господине.
СПАСОЈЕ: Па ко ће други него ја? Морам одговорити могу се ја бунити колико хоћу, ал' морам одговорити. (вади из портмонеа и одбројава пет стотинарки, па их ставља у један коверат који лепи) На, дај му одговор кад већ морам одговорити.
СОФИЈА (прими писмо и одлази, али на вратима застаје): Један господин!
СПАСОЈЕ: Који је то?
СОФИЈА: Не знам, не познајем га.
СПАСОЈЕ: Нека уђе!
СОФИЈА (повлачи се и пропушта Мила).
II
СПАСОЈЕ, МИЛЕ
МИЛЕ (са кожном торбом под пазухом, клања се и пружа писмо).
СПАСОЈЕ (отварајући писмо): Опет писмо. О, брате, шта су окупила та писмо од јутрос? (чита потпис) А, ово је од госпође Рине!
МИЛЕ: Да, госпођа ме је упутила к вама.
СПАСОЈЕ (прочита писмо): А, тако? Е, мило ми је, изволте, изволте, седите, младићу.
МИЛЕ (седне).
СПАСОЈЕ: А ви сте, како ми госпођа пише, писар код адвоката Петровића.
МИЛЕ: Да!
СПАСОЈЕ: Том се адвокату обратио такозвани Павле Марић, да га заступа?
МИЛЕ: Да, да поведе кривични поступак противу вас.
СПАСОЈЕ (тргне се): Противу мене? Како противу мене? Зашто против мене! А вама је ствар, изгледа, ближе позната?
МИЛЕ: Да, ја радим по том предмету.
СПАСОЈЕ (узнемирен): Шта радите? Како радите? Реците ми, молим вас, у чему је ствар. Хоће да дигне тужбу, велите? Па добро, нека дигне, али зашто противу мене? То ми реците, зашто баш противу мене?
МИЛЕ: Не само противу вас, четири тужбе.
СПАСОЈЕ (нуди му цигарету): Какве четири тужбе ?
МИЛЕ: Вас тражи што сте лажним доказима код суда приграбили имање. Тражи повраћај имања и подиже кривичну оптужбу противу вас.
СПАСОЈЕ: Гле, молим те! Кривичну!? А оне остале три?
МИЛЕ: Једну противу господина Милана Новаковића за прељубу и нарушавање брака.
СПАСОЈЕ: То сам већ мислио, а трећу?
МИЛЕ: Трећу против професора универзитета, господина Љубомира Протића, за крађу рукописа и објављивање истога под својим именом!
СПАСОЈЕ: Ала је тај запео! А четврту тужбу?
МИЛЕ: Противу некога Анте Милосављевића за кривоклетство.
СПАСОЈЕ: Па зар ни њега није прескочио? А ви, овај, шта сам оно хтео да кажем, па је л' то онако сасвим озбиљно, тужбе?
МИЛЕ: Бога ми, мој шеф, кад је разгледао материјал, узвикнуо је: »Поклаћу их као пилиће!«
СПАСОЈЕ: Кога ће поклати као пилиће!
МИЛЕ: Па вас!
СПАСОЈЕ: Шта он има мене да коље и зашто, молим вас, баш мене да коље?
МИЛЕ: Он то мисли онако фигурално.
СПАСОЈЕ: Не волим ја те ствари ни фигурално. Уосталом, кажите ви мени, је л' он већ поднео те тужбе?
МИЛЕ: Не, није, сад их ради, па ћу их онда ја преписати.
СПАСОЈЕ: Врло добро! Врло добро! Ви ћете их дакле преписивати! А и ви можете да отегнете преписивање, зар не? Нама је потребно да се та ствар мало отегне.
МИЛЕ: Да, ја сам већ дао реч госпођи Рини да ћу отезати.
СПАСОЈЕ: Врло добро! Врло добро! Верујте, младићу, бићемо вам врло благодарни и гледаћемо на некакав начин да вам се одужимо.
МИЛЕ: То би најбоље учинили, ја сам то већ говорио госпођи Рини, када би ме, рецимо, узели у службу у ваше друштво »Илирија«. Ви ћете, извесно, имати потребе за више чиновника?
СПАСОЈЕ: Разуме се! А ви имате од квалификација?
МИЛЕ: Да... како да вам кажем... имам недовршену гимназију ,имам недовршену трговачку академију, имам недовршену средњу техничку школу, имам недовршени правни факултет»..
СПАСОЈЕ: Уопште, нисте довршени. Уосталом, и шта ће вам, за вас је најбоља квалификација то што вас познаје госпођа Рина.
МИЛЕ: То је, знате, једно случајно познанство.
СПАСОЈЕ: Па да, случајно, тако сам и мислио. Дакле, ја вам радо обећавам службу само, разуме се, кад друштво почне рад. То неће бити тако брзо, али чим почне рад.
МИЛЕ: А дотле?
СПАСОЈЕ: Дотле? Дотле стрпљење!
МИЛЕ: Да, свакојако само, знате, ја имам тако скромну плату год господина адвоката, а живот је тако скуп.
СПАСОЈЕ: Ах, да!... Сад разумем. Ви би, извесно, желели да будете награђени за услугу коју ћете нам учинити?
МИЛЕ: Боже, сачувај; то никако. Ја то чиним чисто из пажње и поштовања према госпођи Рини. Друга је ствар кад би ми понудили какав мали зајам, то да, то бих примио без поговора, али награда, то би била увреда.
СПАСОЈЕ: А коју суму представља та увреда?
МИЛЕ: Односно тај зајам?
СПАСОЈЕ: Па да, то мислим.
МИЛЕ: Ја никад немам обичај да тражим више но што ми одиста треба. Мени би моментално требало, рецимо, пет стотина динара.
СПАСОЈЕ (вади невољно новац из џепа): Толико највише, не бих вам засад ни могао дати више. (даје му)
МИЛЕ (примајући): Само, молим вас лепо, то не треба да зна госпођа Рина.
СПАСОЈЕ: Разуме се. Оно што знате ви и госпођа Рина не треба да знам ја, оно што знамо ја и ви не треба да зна госпођа Рина. То се у рачуници, чини ми се, зове правило тројно.
МИЛЕ (смеје се): Да, да! Дакле, ја ћу вас стално извештавати о томе како се ствар развија код адвоката. (полази)
СПАСОЈЕ (пратећи га): И отезати ствар, отезати колико год можете.
МИЛЕ: Слуга сам понизан! (оде)
III
АНТЕ, СПАСОЈЕ
СПАСОЈЕ (чита поново Ринино писмо и смешка се).
АНТА (долази, с прага): Ево ме!
СПАСОЈЕ: Е, нађе ли?
АНТА: Па нађо' дабоме!
СПАСОЈЕ: Је л' онако ко што сам ти рекао?
АНТА (дије му кувертић): Ево!
СПАСОЈЕ (вади из кувертића неку фотографију): Јесте, сасвим добро! Где нађе, бога ти!
АНТА: Не питај, муке сам видео. Обишао сам све фотографе, оне што сликају за пасоше, п претурао, претурао по неким кутијама пуним слика и напослетку, ето, нашао сам.
СПАСОЈЕ: Врло добро!
АНТА (седајући): Али мислим се нешто... зар, забога, у оволикој кући нема његових фотографија?
СПАСОЈЕ: Било је, али мени треба овај формат за пасош.
АНТА: А гледао сам уз пут и локале за канцеларије »Илирије«. Нашао сам два-три, али две собе.
СПАСОЈЕ: Мало је то. Нама само за чиновништво треба три-четири собе.
АНТА: А имаћете велико чиновништво?
СПАСОЈЕ: О па, посао ће бити огроман.
АНТА: Па добро, зар за мене нема ту посла?
СПАСОЈЕ: Немаш, брате, паре, а ту су потребне паре. Ето, да ниси зајео оних 10 000 динара, могао би за тај новац да купиш акције...
АНТА: Не морам ја бити акционар.
СПАСОЈЕ: Него?
АНТА: Онако, неко намештење. Ја сам у овој држави једини незапослени пензионер, а не може се рећи да нисам способан.
СПАСОЈЕ: Способан си, не кажем да ниси, и хоћеш да потрчиш, али право да ти кажем, мало је незгодно да ти будеш намештеник таквог једног предузећа.
АНТА: Зашто?
СПАСОЈЕ: Па... због оног.
АНТА: Кога оног?
СПАСОЈЕ: Па због оног твог кривоклетства.
АНТА: Е, то јест, то ти признајем, ја и ти нисмо за таква предузећа.
СПАСОЈЕ: Ти, брате, ти, а не ја.
АНТА: Па мислим, знаш, због оних лажних сведока и фалсификованих уверења.
СПАСОЈЕ (плане): Рекао сам ти једанпут за свагда, да то више не помињеш.
АНТА: А што ти мени помињеш?
СПАСОЈЕ: Друго сам ја, а друго ти. Заклео си се криво, па шта? Ко си и шта си сад! Нико и ништа, имаш у џепу колико ти треба за трамвај, и то та је сав капитал. Друго је то да си ти од оних десет хиљада што си ми их зајео направио сто хиљада, па од сто двеста и од двеста четири стотине и тако даље! Друго је то, имам да ти скинем капу и никад да не поменем кривоклетство. Шта је то кривоклетство кад ти стојиш на осам стотина хиљада капитала? Цео свет има да ти скине капу, а ником ни на памет да не падне кривоклетство.
АНТА: То јест, ево теби сви скидају капу.
СПАСОЈЕ: Скидају, дабоме, и у томе и јесте разлика између тебе и мене.
АНТА: Па јест, тако је, само, видиш, ја мислим требаће вама у предузећу и такви људи као што сам ја.
СПАСОЈЕ: Можда ће и требати, али некако, брате, ниси човек срећне руке, право да ти кажем, ниси срећне руке.
АНТА: По чему опет нисам?
СПАСОЈЕ: Ето, нашао си ми оног публицисту!
АНТА: Па шта?
СПАСОЈЕ: Па то, узео ми две хиљаде динара прекјуче, а види данас шта ми пише. (вади писмо из џепа) Слушај шта ми пише од јутрос. (чита) »Поштовани господине, сазнао сам поуздано да ће ових дана све новине писати надугачко и нашироко по оној ствари. Материјал им даје сам онај који по вашем уверењу није жив. Ако би новине то објавиле, оне би ми отеле капитал који ја већ имам у руци или, боље рећи, отеле би ми залогај из уста. Да их претечем, не остаје ми ништа друго до да још ноћас испишем брошуру и сутра по подне да је пустим у продају. Или то или да се уздржим, али уздржавање би било велико пожртвовање с моје стране, а пожртвовање се данас врло скупо плаћа. Ја бих, у својој скромности, могао бити задовољан и са хиљаду динара.« Ево!
АНТА: Па шта си радио?
СПАСОЈЕ: Подвалио сам му. Послао сам му пет стотина.
АНТА: Хоће ли бити доста то за уздржавање?
СПАСОЈЕ: Доста је, него! Ти би се уздржавао и за двадесет динара, па неће он за пет стотина.
АНТА: А то што каже за новине и ја сам чуо.
СПАСОЈЕ: Шта си чуо?
АНТА: Чуо сам да је Марић звао све новинаре код себе и чуо сам...
СПАСОЈЕ: А ниси чуо и да је звао адвокате?
АНТА: Шта ће му адвокат?
СПАСОЈЕ: Поднео је тужбу, тужио је тебе.
АНТА: Зашто мене?
СПАСОЈЕ: За кривоклетство.
АНТА: А што само мене, зар никог другог?
СПАСОЈЕ: Тужио је и нас остале, али то није кривично. Тужио је онога да му је отео жену, тужио је мене да сам му отео имање, а то брате, нису кривична дела. Тебе тужи за кривоклетство, а то је најмање годину дана робије.
АНТА (нервира се): Знам, казао си ми, колико пута си ми већ казао. (забринуо се)
СПАСОЈЕ: Као што видиш, није те прескочио.
АНТА: Није, а баш је могао.
СПАСОЈЕ: Могао је, не кажем да није могао је и мене да прескочи, али ето није хтео!
АНТА (чеше се): О, мајку му, баш ми се не иде у апсу.
СПАСОЈЕ: Не иде се ни мени, пријатељу! Мислиш ти то је тако ове године идем у Карлсбад, ове године идем на Блед, а ове године идем у апс. Не иде се ни мени!
АНТА: Па добро, шта ћемо сад?
СПАСОЈЕ: Имамо, бога ми, да запнемо. Ја ћу да примим на себе суд, а ти прими на себе новине. Из ових стопа потрчи, прођи све редакције, иди од уредника па до онога што савија новине, реци им нека се стрпе, само двадесет и четири часа нека се стрпе, па ће сутра већ добити материјал за једну огромну сензацију. Тако им реци, и чим што успеш, дођи да ме известиш.
АНТА (диже се и као хтео би да пође): А овај... оно код суда? ... Не волим некако с тим судом да имам посла.
СПАСОЈЕ: Рекао сам ти, оно ћу ја да гурам и већ сам предузео потребне кораке.
IV
АГНИЈА, ПРЕЂАШЊИ
АГНИЈА: Добар дан желим. Гле, и ви сте ту пријатељ Анто, баш добро. Хтела сам и иначе да вас потражим, да вам кажем ја сам ону ствар сасвим друкчије чула но што сте ми ви причали.
АНТА: Може бити, може бити, али то не мека ствар.
АГНИЈА: Дакле, није тачно да је покојни Марић имао младеж више леве усне.
АНТА: Добро, пристајем није имао, само молим вас, мене извините, немам кад да разговарамо, имам врло хитна посла. Је ли Спасоје... да имам хитна посла?
СПАСОЈЕ: Да, да! Иди одмах!
АНТА (Агнији): Извините, молим вас! (оде)
V
АГНИЈА И СПАСОЈЕ
АГНИЈА: А и с тобом имам да разговарам, Спасоје.
СПАСОЈЕ: О чему?
АГНИЈА: О томе што се напољу говори. Морам ти рећи, брине ме, брат си ми.
СПАСОЈЕ: Шта ти имаш, молим те, моју бригу да бринеш?
АГНИЈА: Како да не? Ето, срела ме је јуче госпођа Драга Митровић па ме пита: »Ама зашто је то господин Спасоје наједанпут одложио венчање своје кћери, кад су све, све позивнице за свадбу штампане?« Има ту нешто!
СПАСОЈЕ: Моја ће се ћерка венчати кад је мени воља, а не кад је госпа-Драге воља, а позивнице је лако и по други пут штампати.
АГНИЈА: И није то само госпођа Драга. Јаој, када би ти знао шта се све говори и због те свадбе и због много чега другог.
СПАСОЈЕ: Рекао сам ти једанпут засвагда, не тиче ме се шта свет говори.
АГНИЈА: Ја сам ишла, бога ми, и код госпа-Насте, гледала ми у шољу.
СПАСОЈЕ: У какву шољу, побогу, жено?!..,
АГНИЈА: У шољу од кафе! Слушај ти што ти ја кажем та госпа Наста гледала је и самим министрима, и казала им, кажу, тачно кад ће да постану бивши. Кажем јој велика невоља, велика брига. И знаш ли шта ми каже кад је погледала у шољу?
СПАСОЈЕ: Нећу да знам, разумеш ли, нећу да знам, сад ћу још и у некакве шоље да верујем.
АГНИЈА: Како? Не верујеш у шољу?
СПАСОЈЕ: Не верујем.
АГНИЈА: Па ти онда не верујеш у бога.
СПАСОЈЕ: Ама, шта ти мешаш бога са шољом од кафе.
АГНИЈА: Па судбина, бог дели судбину, а шоља ти само унапред каже ту судбину.
СПАСОЈЕ: Остави молим те лудорије, него кад си већ дошла, учини ми једну услугу, за коју ћу ти рећи хвала. Мени је, видиш, врло потребно да Вукицу одстраним од куће бар на један сат. Ја имам овде извесне сусрете који могу бити пријатни а могу бити и непријатни, па не бих хтео да је она ту.
АГНИЈА: Но, па то није тешко, повешћу је да бирамо материју за венчану хаљину. Само да си ми бар јавио па да сам понела моју збирку мустара, али свеједно, знам ја и напамет шта у којој радњи има.
СПАСОЈЕ: Неће то бити тако згодно. Знаш да сам колико јуче одложио свадбу и казао Вукици да не купује још венчану хаљину, па не могу сад тек... Него ако би могли што друго.
АГНИЈА: Знаш шта? Могла бих јој понудити да пође са мном и да сама изабере сребрни сервис. Гледала сам у две-три радње сервис за двадесет четири особе то би желела да јој дам као свадбени поклон, ал' боље би било да сама учини избор.
СПАСОЈЕ: Е, ето, то је врло добра идеја. На то ће извесно пристати. (одлази левим вратима) Вукице, Вукице, душо, 'оди овамо, дошла је тетка Агнија. (враћајући се) И, молим те задржавај је колико можеш више.
VI
ВУКИЦА, ПРЕЂАШЊИ
ВУКИЦА: Гле, ви, тетка, откуд ви тако изненада?
АГНИЈА (љубећи се с њом): Послом, душо, и то врло важним послом. Дошла сам да пођемо заједно.
ВУКИЦА: Да пођемо? А куд?
АГНИЈА: Да ми помогнеш, душо, да та изаберем свадбени дар.
СПАСОЈЕ: (Вукици): Па требало би да помогнеш тетки у избору.
АГНИЈА: Рећи ћу ти у чему је ствар! Ја сам, видиш, желела да ти купим спаваћу собу, али Спасоје је томе био противан. Вели он је наручио комплетни намештај.
СПАСОЈЕ: Разуме се!
АГНИЈА: А ја сам желела да ти дарујем спаваћу собу по моме укусу.
ВУКИЦА: То би, извесно, било нешто необично.
АГНИЈА: Ја сам увек себи замишљала брачну собу отворено плаве боје. Том бојом би се чак морали обојити и зидови, нарочито плафон. И замисли сад у таквој соби брачну постељу отворено плаве боје, плав покривач и небесно плаве лопте на лустеру. Ох, боже, како би то било лепо брачни пар би имао утисак да се налази на небу. Ја сам себи увек такав намештај замишљала.
ВУКИЦА: Штета, одиста, што нисте имали прилике.
АГНИЈА (искрено уздахне): Дабоме да је штета! Дакле, пошто је Спасоје био противан, то сам се ја решила за сребро за 24 особа. Чисто, тешко сребро!
СПАСОЈЕ: То може да буде лепа ствар.
ВУКИЦА: Па зашто сам ја потребна?
АГНИЈА: Нашла сам три гарнитуре у три разне јувелирске радње, па не знам за коју да се решим. Волела бих ти то сама да одлучиш.
СПАСОЈЕ: Одиста, Вукице, кад ће то већ теби припасти, боље је нека је по твоме укусу.
АГНИЈА: За мене не игра улогу мања или већа разлика у цени за мене је главно да се теби допада оно што ћу ти дати.
СПАСОЈЕ: Па пођи, Вукице.
АГНИЈА: Свакојако! Ја не бих желела да без тебе узмем.
ВУКИЦА: Кад би то могло други пут, данас ме тако боли глава.
СПАСОЈЕ: А ко ти гарантује да те и други пут неће болети глава?
АГНИЈА: И веруј, кад изађеш на ваздух, проћи ће те.
ВУКИЦА (једва се реши): Добро најзад. Само да се спремим. (оде у своју собу)
АГНИЈА: Ево, и ја ћу ти помоћи. (оде за Вукицом)
VII
СПАСОЈЕ (сам, иде телефону и звони): Ало, ало! Ви сте, господине Ђурићу. Извините што вас узнемиравам, али ствар изгледа врло озбиљна. Чули сте, је л' те, и ви сте чули? Кажу, његов адвокат већ спрема тужбу за суд. То сам поуздано чуо, а спрема и кампању преко новина. Тако сте и ви чули, је л' те? Па добро, зар се о томе не може стати на пут; зар не би могло цензура да забрани писање о томе, јер, најзад, нашто је онда цензура ако неће да штити часне и угледне грађане? Најзад, ако неће да штити нас као појединце, онда нека штити предузеће »Илирија«, то предузеће чини част држави, а скрхати нас значи скрхати предузеће. Како? Како? Па да, учинио сам све, достава је већ пред полицијом, именовани су и сведоци, све, све, све је учињено. Више него то, оном полицијском агенту којега сте ми упутили казао сам у десет и тридесет да буде овде, јер сам у то доба позвао Марића! Доћи ће, јер сам му рекао да дође ради дефинитивног споразума. Са Шварцом? Па да, све сам припремио и позвао сам Шварца.
VIII
ШВАРЦ, ПРЕЂАШЊИ
ШВАРЦ (у том часу наилази; он је елегантно обучен господин).
СПАСОЈЕ (кад га спази, махне му руком да чека, а он настави даље на телефону): Ево га, овога тренутка наишао је господин Шварц. Да, да, господине Ђурићу, тако ћу поступити, свршићу овога часа са господином Шварцом. Да, не смемо даље одлагати, или-или, и то још данас, па шта нам да бог! Известићу вас, о да, известићу вас! (оставља слушалицу) Где сте, забога, господин-Шварц, три пута сам слао по вас?
ШВАРЦ: Извините, нисам знао да је ствар хитна.
СПАСОЈЕ: Та како да није хитна. Изволите, седите!
ШВАРЦ: Благодарим. (седне)
СПАСОЈЕ: Ви имате визиран пасош за иностранство?
ШВАРЦ: Да, ви сте ми наредили да га визирам како бих био спреман да одмах кренем на пут чим се концесија добије.
СПАСОЈЕ: Је ли вам при руци?
ШВАРЦ (вади га из џепа): Ја се никад од пасоша не одвајам.
СПАСОЈЕ: (узима пасош): Тај ћете ми пасош уступити.
ШВАРЦ (изненађен): Како?
СПАСОЈЕ: Тај ћете ми пасош уступити, а сутра ћете ићи у полицију и пријавити да сте пасош изгубили или вам је можда украден.
ШВАРЦ (буни се): Али, господине!
СПАСОЈЕ: Тиче се једног крупног питања, и ваш је велики интерес да се то питање реши онако како ми желимо.
ШВАРЦ: Али како ја могу остати без пасоша?
СПАСОЈЕ: Казао сам већ, сутра се обратите за нов пасош.
ШВАРЦ: Хоће ли ми га дати?
СПАСОЈЕ: Чули сте малочас разговор са господином министровим братом? Ви видите ваљда да ја све радим по његовим упутствима, па шта онда лупате главу бригом кад има ко за вас да брине.
ШВАРЦ (снебива се): Па ипак... Како да кажем, ствар није згодна. Ја не знам на шта ће се употребити мој пасош и моје име.
СПАСОЈЕ: Никакав злочин. Тога се не морате бојати. Напротив, ваш пасош послужиће да се учини једно добро дело, разумете ли, добро дело.
ШВАРЦ: Верујем, господине, али је ствар ипак врло незгодна.
СПАСОЈЕ: Хоћете ли да вам телефонску везу дам са господином Ђурићем, нек вам он лично објасни.
ШВАРЦ: Хвала, верујем... само... је л' сигурно да ћу ја сутра добити нов пасош?
СПАСОЈЕ: Сутра или, рецимо, прекосутра.
ШВАРЦ: А кажете, могу бити безбрижан?
СПАСОЈЕ: Сасвим!
ШВАРЦ: И могу ићи?
СПАСОЈЕ: Чекајте! (отвара пасош и ножићем за хартију одлепљује његову фотографију и даје му је) Може вам требати.
ШВАРЦ (још више узнемирен): Али, господине, ово је...
СПАСОЈЕ: То је то што сам вам казао, будите дакле без бриге!
IX
ВУКИЦА, АГНИЈА, ИСТИ
АГНИЈА (излази из Вукичине собе): Ми смо готове.
СПАСОЈЕ: Што сте се толико задржале?
АГНИЈА: Па знаш, за кога девојачким разговорима никад краја нема.
СПАСОЈЕ (представљајући их): Господин Шварц, члан управног одбора »Илирије«, моја ћерка, моја сестра.
ШВАРЦ (клања се).
ВУКИЦА: Татице, ако би се ми нешто дуже задржале?
СПАСОЈЕ: Ништа, ништа, ја и иначе имам посла! (Шварцу који нестрпљиво чека.) Дакле, тако, господине Шварц.
ШВАРЦ: Хвала. Дозволите! (клања се дубоко дамама и одлази)
Х
СПАСОЈЕ, АГНИЈА, ВУКИЦА
АГНИЈА (испраћајући погледом Шварца): Отмен неки човек!
СПАСОЈЕ: Није отмен! Жењен је!
АГНИЈА: А, тако?
СПАСОЈЕ: Шта сам оно хтео рећи? (Вукици) Да, немој ти због мене да журиш. Разгледај добро те сервисе, јер, знаш, то су ствари које се једанпут за цео живот купују.
АГНИЈА: И ја јој то кажем! 'Ајдемо, Вукице.
ВУКИЦА (пољуби оца у образ и оде са Агнијом).
XI
СПАСОЈЕ (осврће се десно као да види гледа ли га ко, вади из џепа фотографију из ковертића коју му је донео Анта затим вади из фиоке бочицу гумирабике и маже полеђину слике, а затим је лепи на Шварцов пасош и пресује шаком.)
XII
СОФИЈА, СПАСОЈЕ
СОФИЈА (долази): Један господин од полиције.
СПАСОЈЕ: Нека уђе, нека одмах уђе.
СОФИЈА (повлачи се и пропусти агента).
XIII
ДРУГИ АГЕНТ, СПАСОЈЕ
СПАСОЈЕ: Ви долазите?
ДРУГИ АГЕНТ: Да вам се ставим на расположење.
СПАСОЈЕ: Ствар вам је позната?
ДРУГИ АГЕНТ: Да.
СПАСОЈЕ: Имате ли упутства?
ДРУГИ АГЕНТ: Рекли су ми да ћете ми их ви дати.
СПАСОЈЕ: Добро, врло добро. Прати ли вас ко?
ДРУГИ АГЕНТ: Два жандарма, ено их на улици.
СПАСОЈЕ: Немојте их остављати тамо, пало би у очи. Нека уђу у моје двориште, а ви ћете отићи у собу до ове и чекати док вас не позовем. Онога за кога вам ја гарантујем немојте узнемиравати. Иначе... већ знате.
ДРУГИ АГЕНТ: Молим!
СПАСОЈЕ: Изволте, дакле, у прву собу десно. (прати га до спољних врата) Софија, одведите господина у моју малу собу. (враћа се)
XIV
ЉУБОМИР ПРОТИЋ, АНТА, ПРЕЂАШЊИ
АНТА: Срео сам господина зета, он је већ ишао по редакцијама.
СПАСОЈЕ (Протићу): Ишао си?
ЉУБОМИР: Да, али тешко се може успети. То је сензација прве врсте, то се не испушта лако из руке.
СПАСОЈЕ: И писаће?
ЉУБОМИР: Успео сам да одложим за два дана, обећао сам им да ће дотле имати још сензационалније откриће.
СПАСОЈЕ: Врло добро, врло добро дан, два, толико нама и треба, дан-два.
ЉУБОМИР: А господин Анта ми вели да је свој већ предао ствар адвокату.
СПАСОЈЕ: Да, тужи господина Анту.
АНТА: Све нас тужи.
ЉУБОМИР: Кривично?
СПАСОЈЕ: Ја не знам, али мислим да нас тужи административно, а господина Анту кривично.
АНТА: Тужи нас све подједнако, нема ту разлике.
ЉУБОМИР: А зашто тужи?
СПАСОЈЕ: Господина Новаковића тужи што му је отео жену, мене тужи да сам му кобајаги отео имање, тебе тужи...
ЉУБОМИР (прекине му знаком реч да изговори пред Антом).
СПАСОЈЕ (сети се): Ах, да... тебе тужи за оно.
ЉУБОМИР: А господина Анту?
АНТА: И мене тужи за оно.
ЉУБОМИР: То значи и ми би морали узети адвоката?
СПАСОЈЕ: Мени је најбољи адвокат моја чиста савест.
АНТА: И мени!
ЉУБОМИР: Па ипак... чиста савест не зна параграфе, а параграфи су врло опасна ствар.
АНТА (више за себе): Врло опасна!
СПАСОЈЕ: Питање би било само, је л' да узмемо заједничког адвоката или свако посебно! У сваком случају не треба да предухитримо. Саветоваћу се о томе још и са господином Ђурићем.
ЉУБОМИР (хтео би да пође у собу): Вукица је тамо?
СПАСОЈЕ: Не, она је изишла са тетка-Агнијом, забавиће се можда мало више.
XV
НОВАКОВИЋ, РИНА, ПРЕЂАШЊИ
СПАСОЈЕ (када их опази на вратима): Но, хвала богу!
РИНА: Тако ме је болела глава...
СПАСОЈЕ: Све нас, госпођо, данас боли глава, али нема се куд, ствар је врло озбиљна, морамо се заједнички посаветовати и заједнички се бринути, јер свима нам гори кров над главом. Зато сам вас и узнемирио и звао вас да свакако дођете. Марић је предао ствар адвокату, и за дан-два бићемо оптужени.
НОВАКОВИЋ: Па ништа, узећемо и ми адвоката и бранићемо се.
СПАСОЈЕ: Бранићемо се? Лако је вама казати бранићемо се, јер, најзад, шта ви имате да изгубите, ништа?
НОВАКОВИЋ: Како ништа?
СПАСОЈЕ: Па тако, он вас тужи да сте му преотели жену. И ако изгубите парницу, шта сте изгубили, жену и ништа више. А то бар није никакав губитак.
РИНА (увређена): Како ви то мислите, господине?
СПАСОЈЕ: То јест, пардон, ја мислим губитак жене није никакав материјални губитак, а овде је реч о материјалном губитку. Па после, пређашње туђе жене није кривично дело, то је данас само један спорт и ништа више. Према томе, тужба против вас дабоме да није опасна, ал' узмите овога грешника Анту, на пример.
АНТА (буни се): А што ти опет мене?
РИНА: Узми, брате, себе као пример.
СПАСОЈЕ: И себе и све нас, јер ви се најзад варате, господине Новаковићу, да ћете јевтино проћи тиме што ће вам узети жену. Предстоји вама и тежак материјални губитак. Ви сте узели госпођу Рину у уверењу да Марић није жив ако се, међутим, њему досуди жена, то значи да је он жив, онда оде цела »Илирија« до ђавола. Све ће се скрхати, све разуме се, пропашће и ваших пола милиона динара, колико сте досад уложили у ово предузеће.
НОВАКОВИЋ (престрављен): Мојих пола милиона? Зар могу, забога, пропасти?! Када би се то десило, верујте, мени не би ништа друго преостало до да извршим самоубиство.
СПАСОЈЕ: Ето, видите! Зар треба дозволити да дође до тога? Извршите ви самоубиство, изврши мој зет самоубиство и изврши Анта самоубиство, напослетку нека и не изврши Анта самоубиство, ал' шта ми је вајде од њега. Не могу се ја сам борити, морамо сви заједно.
АНТА: Па дабоме!
СВИ (одобравају).
СПАСОЈЕ: Морамо се борити, и то на живот или смрт. Ми не смемо бирати средства, јер овде је у питању наш опстанак. Морате бити на све готови, разумете ли, на све!
НОВАКОВИЋ: Како ви то замишљате то »на све«.
СПАСОЈЕ: Рећи ћу вам цео план. Цео дан и целу ноћ сам га смишљао. Не велим да сам га сам смислио, у основи, то је план господина Ђурића, и ја сам га само разрадио. Господин Ђурић се сав заложио да се овај план и оствари, па је учинио све потребне кораке код власти. Власти ће нам бити потпуно при руци.
НОВАКОВИЋ: Судске власти?
СПАСОЈЕ: Не, ствар баш и јесте у томе да се не дође до судских власти. Марић је пријављен полицији као опасан елеменат, као представник разорних организација из иностранства, што ћу посведочити ја, ви господине Новаковићу, госпођа Рина, мој зет и Анта. На ту сведоџбу морате бити спремни ако евентуално до ње дође.
НОВАКОВИЋ: Шта да посведочимо?
СПАСОЈЕ: Све, све што га може оцртати, све што га може представити као рушилачки елеменат, као туђинског агента, као анархисту, све што га може упропастити, разумете ли?
АНТА: И оно што нисмо ни видели ни чули?
СПАСОЈЕ: Не »и оно што нисмо ни видели ни чули«, него управо то што нисте ни видели ни чули, то имате да посведочите.
НОВАКОВИЋ (устручава се): То би ипак било, како да кажем...
СПАСОЈЕ: Реците!
РИНА: Било би можда неваљалство.
СПАСОЈЕ: Па неваљалство, дабоме, него шта ви мислите! Мислите ваљалство ће вам помоћи. Учио сам и ја у хришћанској науци ваљалство, ал' друго је хришћанска наука а друго је живот. Ајде, изволте ми рећи ви, госпођо Рина, шта вам је милије ваљалство или самоубиство господин-Миланово? Или изволите ми ви, господине Новаковићу, одговорити: волите ли ваљалство или ваших пет стотина хиљада, или рецимо ти, зете, волиш ли ваљалство или... (уздржи се) Или ти, Анто, 'ајд реци ти, волиш ли ваљалство или годину дана робије? 'Ајд реци?
ЉУБОМИР: Одиста, тежах, врло тежак положај.
СПАСОЈЕ: Тежак, дабоме. Неваљалство је сила, сила, господине, и то сила старија и јача и од самога закона. Цео се свет данас клања неваљалству, само Анта кобајаги... АНТА (брани се): Шта ја?
СПАСОЈЕ: Нешто ми се мрштиш, хтео би ваљда ти да представљаш врлину у нашем друштву?
XVI
СОФИЈА, ИСТИ
СОФИЈА (доноси карту): Господин.
СПАСОЈЕ (чита карту): Господин Марић. Нека уђе.
СОФИЈА (одлази).
СПАСОЈЕ: Господо, опомињем вас, будите спремни на све!
XVII
МАРИЋ, ПРЕЂАШЊИ
МАРИЋ (улази и клања се нико га не отпоздравља обраћа се Спасоју): Ја сам дошао по вашем нарочитом позиву.
СПАСОЈЕ: Да, ја сам вас умолио да дођете.
МАРИЋ: Поручили сте ми да би то имало да буде дефинитиван разговор између нас.
СПАСОЈЕ: Да, дефинитиван.
МАРИЋ: Пошто сам ја по целој ствари донео дефинитивну одлуку, не осећам потребу још и за неки дефинитиван разговор, па ипак, дошао сам да чујем.
СПАСОЈЕ: Добро сте урадили, у вашем је великом интересу што сте тако урадили.
МАРИЋ: Мислите?
СПАСОЈЕ: Не мислим, него знам. Како и иначе, немамо довољно времена за разговор, прећи ћемо одмах на ствар.
МАРИЋ: А разговараћемо овако, јавно?
СПАСОЈЕ: Да, пред свима присутнима. Ја сам их нарочито и позвао ради тога, јер што вам будем говорио биће и у моје и у њихово име.
МАРИЋ: Молим!
СПАСОЈЕ: Ви знате да вас у стопу прати полиција?
МАРИЋ (изненађен): Полиција?
СПАСОЈЕ: Да, и мене не би изненадило ако се њени агенти већ овога тренутка налазе пред мојом кућом, или можда у дворишту, или можда чак и ту, пред вратима.
МАРИЋ: Тако сам опасан?
СПАСОЈЕ: Опаснији но што ви мислите, јер све ваше радње, сви ваши покрети, све ваше махинације, откривене су.
МАРИЋ: То је врло интересантно.
СПАСОЈЕ: И за полицију је врло интересантно.
МАРИЋ: Мислите ли ви казати што ближе о тим мојим радњама и махинацијама?
СПАСОЈЕ: Упознаћу вас са целим материјалом који је прикупљен против вас како би могли сами да оцените опасност у којој сте.
МАРИЋ: Бићу вам захвалан.
СПАСОЈЕ: Ви сте, господине, агент и експонент једне анархистичке организације којој је циљ рушење државе, рушење друштва и друштвеног поретка.
МАРИЋ (смеје се): То је све?
СПАСОЈЕ: То није све уверићете се да није све кад вам изнесем материјал. Почетак истраге води од некакве крађе писама у вашој кући...
МАРИЋ: Љубавних писама?
СПАСОЈЕ: Тако ви кажете, али истрага друкчије каже... То је била крађа писама која вас тешко компромитују и која откривају сву вашу разорну акцију. Чим су та писма ухваћена, ваш интимни сарадник у тој акцији, некакав руски емигрант Аљоша, извршио је самоубиство, а ви сте пребегли преко границе и скривено сте живели у емиграцији три године.
МАРИЋ: То сад први пут чујем. То су била, дакле, политичка писма?
СПАСОЈЕ: Не политичка, већ револуционарна, анархистичка.
МАРИЋ: Могло би се и тако рећи ако се неверство женино схвати као анархија у браку.
СПАСОЈЕ: Полицији је позната садржина тих писама.
МАРИЋ: Тако, полиција их је читала?
СПАСОЈЕ: Није их читала, јер је госпођа уништила сва писма желећи да вас спасе.
МАРИЋ: Врло сам благодаран! Али по чему онда полиција зна да су писма револуционарна, сем ако то госпођа не тврди?
СПАСОЈЕ: Разуме се да она то тврди.
МАРИЋ: Тако?! То значи да ће госпођа то и посведочити ако устреба.
СПАСОЈЕ: Дабоме да ће посведочити.
МАРИЋ (обраћајући се Рини): Волео бих да ми то и сама госпођа каже.
РИНА (збуњена, узбуђена, чисто грца): Ја... ја...
МАРИЋ: Да, да, да, госпођа ће сведочити, јер то потпуно одговара њеном схватању морала.
НОВАКОВИЋ: Господине, ја вам не дозвољавам да вређате моју жену.
МАРИЋ: Ја вређам своју жену, госпођа је само ваша наложница.
НОВАКОВИЋ: Док носи моје име...
МАРИЋ: Име? Не знам да ли за вас то значи што, али за госпођу не! Носила је она и моје име, па ипак је имала своје нарочите погледе на морал носи сада ваше име имајући увек своје нарочите погледе на морал.
РИНА (гушећи се од узбуђења н мржње која јој у том тренутку пламти из очију, плане одједном и дрекне): Доста! (пркосно) Сведочићу, сведочићу! (она од узбуђења клоне у фотељу)
МАРИЋ (мирно и равнодушно): Верујем вам! (Новаковићу) Па и ви ћете извесно својом сведоџбом то потврдити; и вама је позната садржина тих писама?
СПАСОЈЕ: Да, и господин ће то потврдити. И не само то, већ ће господин сведочити и о анархистичкој пропаганди коју сте ви водили међу радницима на грађевини, о сумњивим типовима, агентима разних интернационалних организација, које сте доводили са стране и запошљавали их на грађевини, да би им прикрили траг.
МАРИЋ: Господин ће то посведочити?
СПАСОЈЕ: И много штошта више.
МАРИЋ (погледа Новаковића право у очи, па кад ова обори поглед, он му са дубоким презрењем окрене леђа обраћајући се Спасоју): Разуме се да из реда тих беспрекорних сведока неће изостати ни ваш поштовани господин зет?
СПАСОЈЕ: Ни он, господине. И његова ће сведоџба бити од најтежих против вас.
МАРИЋ: Тако?
СПАСОЈЕ: Ви сте полазећи у емиграцију, а да би уклонили трагове који вас терете, поверили овоме младом човеку извесне ваше рукописе, за вас драгоцене, како сте ви рекли.
МАРИЋ: Тако је!
СПАСОЈЕ: Ето, видите, ви не поричете основни факат. Па да, истина се не може порицати. После вашега погреба, мој зет, не знајући шта да ради са остављеним рукописима, узео их је разгледати и, на своје велико изненађење, он је ту нашао најповерљивију револуционарну преписку са разним организацијама у иностранству. Преписку која не води у тамницу, већ право на вешала. Млади човек се нашао у забуни није свакојако желео да задржи такве списе код себе а да их преда полицији, нашто, да вас теретити кад сте ви већ били мртви? Мој зет се посаветовао са господином Антом, као човеком од искуства, и они су заједно донели закључак да сву ту коресподенцију спале у интересу вашега мира и спокоја на ономе свету.
МАРИЋ (са ужасном одвратношћу): Ваш зет ће то посведочити?
СПАСОЈЕ: Да!
МАРИЋ: А то ће потврдити и господин Анта?
СПАСОЈЕ: Господин Анта? Он ће се заклети на суду ако то треба.
МАРИЋ: Бедник!
АНТА (Новаковићу више поверљиво): Ето ти сад, по чему сам ја бедник?
МАРИЋ: Господине Протићу, ја бих желео да од вас чујем хоћете ли ви збиља смети тако што да тврдите?
ЉУБОМИР (ћути).
СПАСОЈЕ: Реци му, реци, слободно му реци!
ЉУБОМИР (мучен савешћу једва шапће): Да ... сведочићу тако!
МАРИЋ (плаче): Ниткове!
(општи покрет)
МАРИЋ: Ја сам мислио ви сте обичан лопов, а ви сте више него то, ви сте друмски разбојник
АНТА: Охо!
СПАСОЈЕ: Немојте се узбуђивати господо, господин се нема чим другим бранити до увредама.
МАРИЋ (још увек узбуђен): А ви сте очекивали да ћу се ја бранити? Од чега? Од кога? Од вас, моралних бедника!
АНТА (Новаковићу): Ето сад опет, сад смо сви бедници!
МАРИЋ (тргне се и прибере): Нисам смео дозволити себи да се узбудим. Овакве појаве и у овој средини нису довољан разлог за узбуђење. (Спасоју) Вратимо се дакле малочашњем ћаскању? Реците ми, на пример, мој драги и најближи рођаче, реците ми, хоћете ли и ви што сведочити?
СПАСОЈЕ: Какво је то питање? Разуме се да ћу рећи све што знам. Не може се од мене тражити да будем несавестан, и да прикријем оно што знам.
МАРИЋ: А шта је то што ви знате и што би евентуално оптеретило вашу савест?
СПАСОЈЕ: Знам тачно о великим сумама у страној валути, које су вам поверљиво стизале из иностранства, знам...
МАРИЋ: И тај ћете исказ потврдити уверењима сличним онима која сте суду подносили о нашем сродству?
СПАСОЈЕ: Ја знам како ћу то потврдити, то је моја ствар.
МАРИЋ (поново се узбуђује): Боже мој, да ли је могуће све то што чујем да ли сте збиља ви рекли све то што сам чуо? Немогуће је замислити толика неваљалства сабрана код оволико малог броја људи. Људи да, добро сам казао, јер најзад, свако је од вас човек, свако од вас има и једну трунку човечанства.
СПАСОЈЕ: Има је, уверићу вас да је има;уверићу вас колико смо ми човечански и колико сам ја, у оваквом тренутку, водио рачуна о својим рођачким обавезама. (вади из џепа Шварцов пасош) Ја сам, господине, припремио већ визиран пасош за Немачку и друге земље. Ви се то томе пасошу зовете Адолф Шварц, јер под својим именом ви не би могли прећи границу. На пасошу је ваша слика. (даје му га)
МАРИЋ (згранут): Пасош?... Зашто пасош?
СПАСОЈЕ: Да се можете без сметње и за времена уклонити из земље.
МАРИЋ: Уклонити? (шчепа пасош) Дајте га, дајте га, дајте ми тај драгоцени докуменат. (трпа хитно у џеп) Ово је највећи писмени доказ вашег неваљалства. Не дам вам натраг овај докуменат, по цену главе вам га не дам!
СПАСОЈЕ: Не тражим га, чувајте га, требаће вам. Кад будете одлучили хоћете ли десет или петнаест година провести усамљени, невиђени, нечувени и под туђим именом у каквој пријатној немачкој или холандској, или ако хоћете шведској вароши, или ћете десет или петнаест година провести усамљени, нечувени и невиђени у каквој тамничкој ћелији, ви ћете тада схватити вредност овога
МАРИЋ: У тамници... У ћелији? Шта ћу ја тамо, зашто? Зато зар што тражим да ми разбојници врате опљачкану част, труд и имање? И зато, је л' те, зато сам ја агент анархистичких ћелија, што хоћу да изобличим вас, отимаче и разбојнике. Зар за вас то значи рушење друштва и друштвеног поретка? Зар једна перверзна жена, један лажан пријатељ, један разбојник на катедри универзитета, један отимач туђе имовине и један кривоклетник зар су то стубови на којима почива тај ваш друштвени поредак? И зар је онај који тражи да му се отета морална и материјална имовина врати, зар је то разоран елемент? О бедни ниткови, који не заслужујете чак ни да честит човек пљуне на вас!
СПАСОЈЕ: Дозволили смо вам да кажете све што сте хтели рећи, а и чули сте већ све што вам је требало чути; сад треба још и да се уверите да све то није само празан разговор. (звони, пауза, нема тишина)
XVIII
СОФИЈА, ПРЕЂАШЊИ
СОФИЈА (појави се).
СПАСОЈЕ: Софија, чека ли ко напољу?
СОФИЈА: Да, овде је пред вратима један господин од полиције, а у дворишту су два жандарма.
СПАСОЈЕ: Реците том господину нека уђе.
СОФИЈА (оде).
XIX
МАРИЋ (гледа запрепашћено све редом): То је дакле истина, је л' те? То је истина?
СВИ (ћуте).
МАРИЋ: Говорите, забога, је ли то истина? Господине Спасоје, господине Протићу, господине Новаковићу, господине Анто, говорите, говорите је ли то истина?
СВИ (ћуте).
МАРИЋ: Ја морам у тамницу, је л' те? У тамницу или у изгнанство, да би ви на мојој тековини могли живети? Је л' те... је л' те? (погледа их, али они не дижу поглед са горчином и болом) О, колико много неваљалства, а колико мало храбрости зар нико, нико зар не сме да каже је ли то истина, је ли све то истина?
XX
ДРУГИ АГЕНТ, ПРЕЂАШЊИ
ДРУГИ АГЕНТ (Спасоју): Извините, ја долазим службеним послом.
СПАСОЈЕ: К мени?
ДРУГИ АГЕНТ: По сазнању, овога тренутка налази се у вашој кући једна особа, за којом се на све стране престонице трага. Сем вас и господина (показује на Новаковића), које лично познајем, ја молим да се остала господа легитимишу. (Анти) Ваша легитимација, господине?
АНТА (збуњено чепрка по џеповима): Ја овај ... немам при себи...
СПАСОЈЕ: То је мој рођак, ја гарантујем за њега.
ДРУГИ АГЕНТ (Љубомиру Протићу): Господин?
ЉУБОМИР (већ је припремио књижицу и даје му је).
ДРУГИ АГЕНТ (враћајући Протићу књижицу): Благодарим! (обраћа се Марићу) Ваша легитимација?
(општи тајац са извесним узбуђењем)
МАРИЋ (један тренутак мучне борбе и савлађивања): Кога ви у ствари тражите ?
ДРУГИ АГЕНТ: Ја тражим бившег инжењера Павла Марића.
МАРИЋ (узбуђен): Ви тражите Павла Марића?...
ДРУГИ АГЕНТ: Молим вашу легитимацију!
МАРИЋ (опхрван и сломљен, малодушно и резигнирано вади из џепа Шварцов пасош и предаје):Ја се зовем Адолф Шварц!
(општи дискретни поглед и измена погледа)
СПАСОЈЕ (брзо прихвати ситуацију): Господин Шварц је члан управе предузећа »Илирија« и по пословима тога друштва он путује данас... а сад већ (гледа у сат) првим возом у 11 и 10, у Немачку, и даље можда. Као што видите, пасош му је и визиран.
МАРИЋ (примајући од агента пасош): Да, ја путујем, првим возом у 11 и десет.
СПАСОЈЕ (Марићу): Потребне инструкције добили сте, морали би пожурити да не би пропустили воз.
МАРИЋ (с презрењем): Пожурићу, не брините, нећу пропустити воз. (погледа их још једном све редом) Да, пожурићу, идем, ја идем! (оде)
XXI
ПРЕЂАШЊИ БЕЗ МАРИЋА
ДРУГИ АГЕНТ: Јесам ли завршио поверени ми посао?
СПАСОЈЕ: Не, још не. Молио бих вас још за једну услугу. Моја су кола доле, седите у њих и идите хитно на станицу, јер нема ни пет-шест минута до воза. Уверите се лично је ли овај господин отпутовао.
ДРУГИ АГЕНТ: Молим! (одлази)
СПАСОЈЕ (пратећи га): И известите ме!
XXII
ПРЕЂАШЊИ БЕЗ АГЕНТА
СПАСОЈЕ (враћајући се од врата докле је испратио агента): Господо, приберите се и да нисте душом.
АНТА (дубоко дахне).
НОВАКОВИЋ: Не умем да се приберем, верујте, не умем да се приберем.
ЉУБОМИР: Одиста, свему се другом човек пре могао надати.
СПАСОЈЕ: Ја сам веровао у нашу победу, јер сам увек ценио ону народну мудрост, да правда мора на крају крајева победити.
РИНА: Па добро, куда ће он сада?
СПАСОЈЕ: Он се враћа у покојнике.
НОВАКОВИЋ: Мислите ли, одиста, да је тиме он сишао с позорнице?
СПАСОЈЕ: О, сад више но раније. Пре је емигрирао под својим сопственим именом, сада под туђим. Тиме је сам себе огласио за покојника.
АНТА: Па јесте... Али овај... Ако се он опет тамо кроз три године јави?
СПАСОЈЕ: У том случају твоја година не гине. Што се нас осталих тиче, ми ћемо дотле развити посао, блокираћемо се милионима и тада нико нам ништа неће моћи.
НОВАКОВИЋ: Само... Јесте ли ви уверени да ће он отићи?
СПАСОЈЕ (гледа на сат): Овог тренутка он је већ у вагону. (дуга пауза)
СВИ (ћуте).
СПАСОЈЕ (и даље гледа у сат): Овога тренутка воз је кренуо. (телефон он му прилази) Ало, ало... да, овде Спасоје Благојевић... Да, да, дакле сео у воз и кренуо?... Хвала... хвала на обавештењу! (оставља слушалицу, победоносно) Чули сте извештај агентов. А сад, покојнику нека бог да рајско насеље, а ми наставимо наш редован живот!
XXIII
ВУКИЦА, АГНИЈА, ИСТИ
ВУКИЦА (оцу): Јесам ли се много задржала?
СПАСОЈЕ: Не, не, тачно си на време дошла. Рекао сам вам, господо, ми настављамо редован живот. И почећемо га са једним весељем. Сине, зете, венчање што пре, сутра, прекосутра, најдаље у недељу. (загрли Вукицу) Да, ми настављамо живот ми настављамо живот!
(општи покрет задовољства)
Завеса
Крај
Режија може, према своме нахођењу, ову последњу (XXIII) појаву и изоставити.