Покондирена тиква/2
| ◄ Позорје 1. | Позорје 2. | Позорје 3. ► |
Позорје друго
ВАСИЛИЈЕ, ПРЕЂАШЊЕ
ВАСИЛИЈЕ: Добро јутро желим, мајсторице.
ФЕМА: Каква је ово свиња? (Чепећи се.) Драги мој, где си ти тај епикет научио да у собу ноблеса уђеш без куцања, без компламента? Знаш ли ти да могу таки на пединтере повикати да те чак на сокак истерају?
ВАСИЛИЈЕ: Ја не знам шта ви говорите, мајсторице.
ФЕМА: Рифтик, рифтик, он неку мајсторицу тражи.
ВАСИЛИЈЕ: Шта је то? Евице, шта је твојој матери?
ФЕМА: Драги мој, ово није Евица, ово је фрајла мамзел. Код ноблеса се не говори ти, него милостива госпођа.
ВАСИЛИЈЕ: Забога, где сам ја?
ФЕМА: Ти си кућу помео, драги мој. Ти си може бити тражио просте људе, па си дошао код ноблеса.
ВАСИЛИЈЕ: Та ја нисам луд, колико сам пута долазио док де још и покојни мајстор живео.
ФЕМА: Рифтик, опомињем се, кад је хтео за пединтера стати.
ВАСИЛИЈЕ: Какав пединтер, кад сте ми обећали Евицу?
ФЕМА: Шта, мамзел теби обећала? То је грубијанство. Јокан, Јокан, кумте писли хер, вирфте грубијана хинауз.
ВАСИЛИЈЕ: Та немојте се шалити, мајсторице него ја сам дошао да питам какве ћемо хаљине за Евицу.
ФЕМА: (подбочи се): Молим те, кажи ми, с ким мислиш ти да говориш?
ВАСИЛИЈЕ. Зар ви нисте Фема, покојног мајстор-Пере опанчара жена?
ФЕМА: Ја опанчарова жена, у ови 'аљина опанчарица? Ах, саме даске морају од жалости плакати!
ВАСИЛИЈЕ: Али забога, колико сте ме пута назвали вашим зетом?
ФЕМА: Ти мој зет, с овим издртим лактовима? Сад ће ме сместа грозница ухватити.
ВАСИЛИЈЕ: Али забога, мајсторице ...
ФЕМА: Та триста те врага однело, нисам ти ја никаква мајсторица... Таки ми се вуци испред очију, немој ми смрадити собу с твојим 'аљинама.
ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице ...
ФЕМА: (ухвати га за руку): Марш из моје куће, тражи мајсторице код твога оца, а не код ноблеса. ух! (Наједанпут га пусти.) Ух! усмрадила сам руку! (Дува у руку, па је после брише марамом.) Сад је морам три дана прати, док је опет у ноблес доведем.
ВАСИЛИЈЕ: Мајсторице, то није лепо од вас.
ФЕМА: (полети на њега, па се опет тргне): Вуци се, кад ти кажем, из моје куће, или ћу таки пандуре дозвати.
ВАСИЛИЈЕ: Нисам се надао да ћете ме с пандури терати.
ФЕМА: С пандури, дакако, с пандури се терају они који чест ноблеса дирају. (Евици) Шта си стала, те га не тураш из собе.
ЕВИЦА: Али, слатка мајко, ово је наш Васа.
ФЕМА: Наш Васа, паорска траго! Хоћеш да се љубиш с њиме? (Василију) Напоље се вуци!
ВАСИЛИЈЕ: Забога, мајсторице, имате ли душе?
ФЕМА: (пође, па се тргне): Ух, што не смем да му се приближим, да га сама истерам. Али чекај, безобразник! (Узме лепезу, па га почне с њом турати.) Напоље из моје куће!
ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице, само још једну реч.
ФЕМА: Кест машир, марш! (Истура га.) Безобразник један, опоганио ми лепезу. Сад је морам поклонити Анчици.
ЕВИЦА: Ах!
ФЕМА: А шта ти ту уздишеш? Паорентино, повела си се за којеким, па и не гледаш шта је нобл. На мене гледај, ако мислиш да штогод буде од тебе, а не на којекакво ђубре.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|