Нека мумла враг што хоће,
Нек рогуши дуге уши,
Забранити нама ко ће
Што је драго нашој души?
Срб је вазда Србу мио,
На крај св'јета — ма гдје био.
Та ко не зна ц'јенит срећу
Тврда братска љубав гди је?
А што баке зановећу
Зато нама стало није;
Срб је вазда Србу мио,
На крај св'јета — ма гдје био.
Јер је Србин соко сиви,
Па гдје стане, ту ће пасти,
У побједи мре, ил' живи,
Слава ће му в'јеком цвасти!
Зато нам је Србин мио,
На крај св'јета — ма гдје био.
Још када му пријан дође,
Он радостан горе скочи,
И на суср'јет њему пође,
Добродошлу брзо точи:
Зато нам је Србин мио,
На крај св'јета — ма гдје био.
Па јеси л' му вјеран само
И душу ће своју дати,
Ил' ти тамо ил' овамо,
Свуд ће за те главом стати:
Зато нам је Србин мио,
На крај св'јета — ма гдје био.
А кад с'јевне сабља крива
И насрне душман крути,
Плане кано ватра жива,
Лети кано и змај љути:
Зато нам је Србин мио,
На крај св'јета — ма гдје био.
А када се дома врати
Гдје га в'јерна љуба чека,
У коло се с браћом хвати,
Да с' у небо дигне јека:
Зато нам је Србин мио,
Јер је Србин — ма гдје био.
