Позоришна кафана
| Позоришна кафана Писац: Бранислав Нушић |
Цео онај ведри и весели Београд који смо поменули код Дарданела - када се ова кафана порушила - преселио се у Позоришну кафану. Нису прешли сви до једнога посетиоца, растурило их се много и по кафаницама у Македонској (сада Поенкареовој) и у Скадарској улици, али се онај дух дарданелски, она атмосфера, она средина, пребацила у Позоришну кафану и ту наставила да живи својим животом.
Позоришна кафана, на дну Васине и Доситејеве улице, баш према самоме Народноме позоришту, била је најпре намењена другим циљевима. Њени ранији закупци, пре рушења Дарданела, сматрали су да сам положај њен захтева да буде свратиште отменијих и новчанијих позоришних посетилаца после представе који ће, уз чашу пенушавога мума и уз песму пештанских кафешантанкиња у кратким сукњицама, пробдити онај део ноћи од позоришне представе па до зоре. Отуда је у раније доба - а нарочито када јој је закупац био Лаза Миодраговић - Позоришна кафана била сталан кафе-шантан и збориште младих, богатих наследника из чаршије, банкарских чиновника, младих официра и чиновника. Тај кафе-шантански период Позоришне кафане трајао је све док једнога дана није у њу ускочио један друмски кафеџија са Умке, те широм отворио врата боемској демократији а ова, оставши и иначе без крова над главом, после рушења Дарданела, слегла се тамо, и унела свој живот, свој начин весеља, те и самој кафани дала сасвим другу физиономију. Тада је, место пештанских певачица у краткој сукњи, запевао са бине Салко Цицварић са дугим туром, а место мум-шампања пијуцкали су боеми по два деци вина очекујући ко ће им и то платити.
Први кафеџија Позоришне кафане био је Мита Базрђан који ју је држао у ортаклуку са некаквим Фераријем, Италијаном, који је држао кујну. Тај се Ферари након три године убио, чини ми се због жене, те је кафана остала само на Базрђану. После Базрђана ју је преузео Лаза Миодраговић, од овога Алекса Петровић, који се затим уортачио са Пасоном на Булевару. После овога држао ју је неко време Милош Костић, бивши оберкелнер код Гранд-хотела, а иза овога било је најсјајније доба Позоришне кафане, доба Пере Сотировића са Умке. По смрти Пере Сотировића, а да би наставили традицију и сачували физиономију, кафане, реше се два новинара, Јован Сјеницки и Милан Савчић, један познији оснивач, а други уредник "Епохе", да преузму ону кафану. Било је изгледа да ће под њима ова кафана добити прави свој израз, јер обојица симпатични другови, обојица су имали широки круг пријатеља, али они су у својим предрачунима заборавили на једну околност а та је: да су и сами били боеми. А боем, са боемским погледима на живот и људе, није кадар да буде газда. Они су с нама заједно и даље били редовни гости своје сопствене кафане; они су имали пуно срца за оне који би дижући се рекли Триши келнеру: "Тришо, запиши ово, сутра ћу да платим!", мада су знали да то сутра неће скоро сванути; они би чак позајмили новац пријатељу који ће с тим новцем отићи у другу кафану. Отуда овај покушај боема да буду газде није дуго трајао, те је кафану од њих преузео Милош Николић, дотадањи оберкелнер у Гранд-хотелу. И тако други Милош и други оберкелнер из Гранд-хотела уједно постаје и последњи кафеџија ове знамените кафане. Рат је угасио рад Позоришне кафане, а после рата у њеним просторијама било је најпре стовариште намештаја, па готовог одела, и најзад гвожђарска радња.
Под Пером Сотировићем и реновирана је Позоришна кафана. Тада се бавио у Београду чувени поборник примене народних мотива, сликар Инкиостри. Он је на све стране пропагирао своју идеју примене народних мотива, и успео је да у томе стилу изради седишта за седнице општинскога одбора, кабинет министра просвете, Цвијићеву радну собу и реновирао је најпре велику салу кафане Коларац, а затим и Позоришну кафану. Том приликом у Позоришну кафану уведене су и извесне преграде које су у доњем делу кафане престављале као неку врсту ложа, врло подесних да се друштво сепарира и донекле одвоји. У једној од тих ниша био је и познати сто Паје Маринковића, где би се на подне и с вечери збирало увек једно исто друштво, које би се после вечере повлачило у засебну собицу и ту, до дубоко у ноћ, и веселило, али и размишљало и расправљало о свакој појави нашега јавнога живота, те је са тога стола потекла многа здрава мисао, многа корисна иницијатива, многи важан и политички и социјални и културни покрет. За тим столом су седели људи свих партијских боја везани само личним пријатељством и оном чудноватом моћи покојнога Паје Маринковића који је умео да прибира људе и подржава везу међу њима. Сталне госте тога стола, кроз низ година, чинили су: Паја Маринковић, Бранислав Нушић, Јова Адамовић, Милан Ђорђевић (Цоцин), Јован Сјеницки, Брана Цветковић, Милан Савчић-Флоридор, Бора Пеливановић, Пера Талетов, Мика Сретеновић, Пера Јовановић-Баћевац, Ћира Манок и Наум Димитријевић-Геџа или Наум Сколомерија.
Пера Сотировић, кафеџија, умео је нарочитом пажњом да задобије овај сто, те му је увек подешавао, а често и сам седао у друштво. Интересантна је метаморфоза која се извела у Позоришној кафани, у оној боемској атмосфери, на самоме овоме Пери Сотировићу. Он је дошао са Умке, зарастао у браду, са згужваним панталонама без манжетна, шареним прслуком, дебелом ћилибарском муштиклом и дебелим ланцем од сата, какав су у то доба носили наши свињарски трговци. Постепено, Сотировић се прилагођавао новој средини и то се с дана на дан опажало не само на његовој спољашњости већ и на начину мишљења, осећању укуса и интересу за јавне појаве. На њему су сад већ испеглане панталоне, кратко штуцована брада, беле и увек чисте манжетне са богатим златним дугметима, танак ланац на прслуку и танка ћилибарска муштикла. Он редовно посећује позоришне представе, води у кафани разговоре о глумачкој игри, интересује се за све остале појаве, док једнога дана не угази дубоко и у интимне боемске везе.
У газда-Пере је реликвија или како су га глумци звали "реквизита" Позоришне кафане познати Триша келнер, који је све газде ове кафане променио, и којег су газде заједно са једиком један другоме предавали. Триша је био добар дух ове кафане, и нове газде су га често задржавале и из сујеверја, јер су веровали да би са одласком Тришиним отишла и добра срећа на послу. Триша је све госте познавао и сви су гости њега познавали. Али он их није познавао само по имену, већ је свакоме знао "нараф", знао свачије расположење и свачије материјално стање у толикој мери да је по лицу умео познати колико је ко пара у џепу имао. Отуда је бивало и оваквих сцена, на пример: дође Милан Савчић, зовне Тришу и затражи му јеловник. Триша, који је већ при доласку поздравио Савчића и проценио га да нема више од сто пара у џепу - а његове оцене биле су увек врло тачне и поуздане - застане и сумњиво погледа Савчића.
- Рекох, Тришо, дај ми јеловник! - понавља Савчић и покушава да заузме позу човека који има најмање пет динара у џепу.
- Јеловник? - пита понова Триша и устеже се још увек, док Савчић и по трећи пут упорно не затражи. Тада Триша одмиче лаганим кораком, сумњиво вртећи главом. Кад донесе јеловник он будно бди и брине да Савчић не наручи какво скупље јело јер, кад ће већ остати дужан, нека остане мање дужан. Савчић се задржава на бифтеку, а Триша брже притиче саветом:
- Не бих ти препоручио, господин-Милане. Кажу гости тврдо месо. - И тако редом Триша систематски, пажљиво и тактички потискује жеље Савчићеве док их не сведе на гулаш или порцију сира, а доцније, кад наиђе Паја Маринковић и позајми Савчићу читавих десет динара, Триша од срца жали што није пустио Савчића да се наједе.
А Паја Маринковић није само Савчићу пружао под столом покоју пару на зајам већ нас је све помагао и, што је тој његовој другарској услузи давало нарочити племенити карактер, то је што о датој пари није никад више водио рачуна. Само у жељи да нам омогући да и сами зарадимо коју пару, он је кренуо поново "Звезду" где је прибрао све нас бескућнике и лепим хонораром омогућио нам зараду. Та "Звезда" је такође један од покрета који је никао у оној собици Позоришне кафане. Ту је затим никла и Наумова "Трибуна".
Та собица знаменита је и по томе што је у њој дуго година било седиште Српскога новинарског удружења. Ту су се држале оне бурне предизборне седнице; ту падали предлози о разним покретима тога удружења; ту градио програм за онај величанствени дочек мађарских политичара и новинара који је био једна од тешких провокација Беча; ту је припремана и одатле изведена она епохална приредба какву Београд више неће доживети, чувени Тројицки сабор на Ади циганлији; ту је пројектован и одатле изведен и онај знаменити пут срспких новинара по Босни, Херцеговини и Црној Гори.
У тој собици је и зачетак данашњему Удружењу глумаца Југославије. Искупили су се ту једне вечери ветерани наше драме и решили да образују Гумачки клуб са седиштем у Позоришној кафани. Из тога клуба развило се удружење свих глумаца у проширеној краљевини.
У тој собици водила се често и родољубива политика па и акција. Залазили су тада у ту собицу и Шантић и Ћоровић и Кисић и Стијепо Кобасица, а наилазио је богме и злогласни Ђорђе Настић.
Када би тај сто лети прелазио у башту, често су му се многи и многи придруживали. Са нама је радо седела пок. Цоца Ђорђевић, пок. Милорад Петровић, па онда Матош и Милан Плут. Та два представника наших великих племена Хрвата и Словенаца вукли су се тада од јутра до мрака по Позоришној кафани без пребијене паре у џепу. Имати пет динара у џепу за њих је било нешто врло необично, нешто много, и само неким чудом могло би им се и то десити. Грешни Плут, који је пуна три месеца ходао по калдрми без ђонова на ципелама, паде једне вечери у башту Позоришне кафане са новим новцатим ципелама. То је био такав догађај да Матош није могао никако да дође к себи. Он није могао никако да се помири са могућношћу да Милан Плут дође до нових ципела, и он ме изазва из друштва на страну да ми поверљиво каже своје мишљење:
- Слушајте! Ја имам уверење да је Милан Плут аустријских шпијун.
- Ах, забога! - браним ја Плута.
- Слушајте! - тврди са дубоким уверењем Матош. - Ко би њему купио нове ципеле; једино је Аустрија кадра да му купи нове ципеле!
У тој башти Позоришне кафане провођене су многе и многе лепе ноћи. За време Пере Сотировића били су ту шабачки Цицварићи, али они стари, они што онако славно изгибоше у последњем рату; а за време Сјеницког је био чувени сомборски тамбураш Трнда. Уз њихову свирку и песму, уз добро расхлађени шприцер, многи су и многи ту сачекивали зору.
Залазили су у ту башту и проводили ноћи и многи знаменити странци. Италијан Виталијани, кнез Сумбатов, кнегиња Бајратинска, Новели, Квапилова, Лаудова, Амфитеатров и други. Сви који се сећају Амфитеатрова знају како је то био огромна људа. Колос од човека. Сећам се једном приликом необичне слике, када сам за једним столом запазио Амфитеатрова и покојнога Војислава Росића, новинара, коме су ноге једва допирале до земље, а глава се једва изнела изнад стола. Росић је постављао Амфитеатрову питања и бележио његове одговоре, јер позната је ствар да је покојни Росић сматрао анкету као свој проналазак и свој специјалитет у новинарству. Неко је тада добацио са једнога стола духовиту примедбу:
- Бре, овај Амфитеатер могао би да позајми Росићу један свој прслук, јер Росић би имао само на прслук да пришије рукаве, па би имао зимски капут!
У овој башти Позоришне кафане и старије генерације боема проводиле су бесане ноћи у доба кафе-шантана. У то доба радо су се виђали за истим столом Гига Гершић, Андра Книћанин, Стеван Дескашев, глумац и певац, Микица Ристић, син првенац намесника Јована Ристића, Никица Герман, зет Милоша Цветића, и тада познати симпатични ноћни друг Мита Шогор. У тој је башти провео и последњу своју самоубилачку ноћ један са овога стола, пок. Андра Книћанин.
Андра Книћанин био је професор хемије у реалци. Син је знаменитога војводе из 1848. године, Стеве Книћанина. Био је снажан, наочит и ванредно леп човек а одличан друг и ноћник. Био ми је професор и сећам га се врло често када би на час дошао са закрвављеним очима после проведене ноћи, те давао утисак човека који ће нас све поклати, а међутим, баш у таквоме расположењу он је био необично благ, па често и нежан према ђацима. Остала је и до данас загонетка шта је то ради чега је овоме веселоме другу досадио живот. Изгледа да је код њега наступио један тренутак засићености и досаде. После једне бурно проведене ноћи, напустило га је друштво, а он је остао за столом сам и наставио да пије - што је, уосталом, и иначе чешће бивало. Андра Книћанин је тад наредио целоме оркестру да приђе столу, и стари Мертл, у чијем је оркестру свирао и чика Штика, опкољава сто Книћанинов, он пали свећу и лепи је за сто, наручује вино и наручује оркестру да свира Бетовенов посмртни марс. У празној, већ опустелој башти Позоришне кафане оркестар тихо интинира посмртне звуке, а Книћанин затворених очију заноси се њима и прашта у души са животом. Затим се диже, грли Мертла и прашта се од њега:
- Хвала ти Мертл, умео си ме и развеселити, умео си ме и растужити. Хвала ти за све!
Плаћа рачун, сав остатак новца сручује из џепова на сто и оставља га музици, одлази кући, прилази постељи те целива жену и дете не будећи их из сна, одлази у другу собу и сасипа себи у слепоочницу револверски метак.
Тако је завршио живот син војводе Стеве Книћанина...