Под јабукама
Вечерње злато врх дрвета зâри,
И пјесма жетве чује се из лука;
Испод јабука повијених и стари'
Ја самцат лежим раширених рука.
Нада мном виси плод крупан и здрео -
Пурпурно златан свија крте гране;
Мени је сада кô да гледам дане
Што их је давно скрио маглен вео...
Овако слатки и они су били...
Топли, лијепи, смијали се на ме,
У злату сунца, у зориној свили,
С небом гдје нису боравиле таме...
Ја пружам руке... и на ране груди
Савијам гране и љубим плод здрели...
И чини ми се да твој образ врели
На уснама ми уздрхтаним руди.