Под нашим кровом

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

Соба ми је топла, жар из пећи грије,
Али моје срце тако хладно бива
Као да га собом мрачна плоча крије,
Па свело и пусто сан туробни снива;
Ил' кô да је давно тргнуто из груди,
Па невољно, јадно тумара и блуди
И плаче на гробу што му срећу скрива.

Соба ми је топла, ал' кроз срце моје
Хладни боли стижу и очај се креће,
Ал' у њему храми оборени стоје
И туга се свија гдје је цвало цвијеће;
Као поноћ ледна што се шири сада,
И оно је мрачно, зрачак слатког нада
Ту провалу пусту обасјати неће.

Тек спомени мили, што се душом роје,
За час слатким санком заварају тугу,
И ја опет гледам ведро небо своје,
И трепет сунашца, и шарену дугу;
Из сваког ми кута радовање кличе,
По стазама мојим само цвијеће ниче,
А душа ми пјева кô славуј у лугу.

Под нашијем кровом рајска милост бдије,
Слатким нам се гласом мила мати јавља, -
Она нам је сунце што нас топло грије,
Ми цвјетови њени, пуни свјежег здравља;
На њезино крило купимо се редом,
А она нас гледа благијем погледом
И са благословом на нас руке ставља.

Кô у лисном гају кад поју славуји,
Па се слатки жубор с вјетрићима гони,
И под нашим кровом све весело бруји
И радосна шала кроз дворану звони;
Ми јуримо трком и тамо и амо,
Не стајемо, нити за тај умор знамо,
Кô лептир кад кружи росни цвијетак они...

Ал' све за час видим, и јава се врне,
А ишчезне санак успомена моји',
И опет ми срце, посред тмине црне,
Кô разорен олтар, погружено стоји.
Под нашијем кровом сад је глухо доба,
Моје мило, драго све је жртва гроба.
Црна смрт се кези, бога се не боји...