ПОГРЕБ
Полагано спровод иде...
Киша сипи, прска блато;
Лица влажна, сетна, бона;
Тихо, тешко звоне звона.
Са погледом, к'о сањивим
Моја драга бледа, нема,
Иде тако... Спровод овај
Њеног драгог гробу спрема.
Рака стоји отворена;
Гробар прима... Врисак, сузе;
По сандуку тутњи, пада —
Твоју љубав земља узе.
Заплакати ниси знала;
Бол велики суза није
Никад им'о... само уздах,
Или речи... “празно ли је...”
Крст убоден, кућа нова,
Твоме драгом већ готова;
И иначе све се стиша;
Још промиче, сипи киша.
И та киша откуд данас!
Да л' то небо плаче за нас!...
— Ох, што неће увек лити!
... Како л' ће ти сутра бити...
1904.
