Погинули дом

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Погинули дом
Писац: Владислав Петковић Дис


Vladislav Petković Dis.jpg


                  
ПОГИНУЛИ ДОМ

Без песама, жеља, потреса и смеха,
Сарањени звуци, зима и топлота.
Двориште је црно, црна је и стреха.
И црна су окна к'о црна доброта.

И дању и ноћу обавија патња
Мртав дом живота, као одјек ствари.
Чини се да и сад му силази пратња
За шум чим се јави, за поредак стари.

Двориштем су кратке и дубоке стазе,
Непомичне сенке, и душа пустиње:
Као да чувари невидљиви пазе
Да их не посети пролеће и иње.

Погнута дрвета, у знаку ћутања,
Стоје к'о кајања, неми ученици
Апостола мртвог што поразе сања,
Земљу коју носе светли мученици.

Одаје се крећу у тишину саму.
На колевци празној мир дубоки спава.
На зиду још пати у црноме раму
И очију црних једна лепа глава.

Једна лепа глава. Мре постеља бела,
Намештај, сви знаци љубави и поште.
Уздах као стража заспалог опела,
Погинулог дома није умро јоште.

Је л' то буна мртвих, ствари и поретка?
Ил' се збиља овде и сад неко крије?
Је л' облик пропасти, вечан, без почетка?
Ил' часовник смрти што без срца бије?

Ја знам ову кућу, и чија је била.
Знам је због година које она броји.
Знам је, јер на свему видим црна крила,
Окамењен јаук. Знам је. Ал' нек стоји.



Извори[уреди]

  • Владислав Петковић Дис: Сабрана дела, Књига прва Поезија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, страна 195.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владислав Петковић Дис, умро 1917, пре 102 године.