Погибија и освета Пера Мартиновића

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Погибија и освета Пера Мартиновића

0001 Два рођака пију вина ладна,
0002 Два рођака, два мартиновића,
0003 На равноме Пољу цетинскоме,
0004 У гиздаво у село Бајице,
0005 Б’јелој кули Мартиновић’ Пера,
0006 Једно соко Мартиновић Вуче,
0007 Друго витез Мартиновић Перо.
0008 Ладнијем се искитише с вином,
0009 Па је винце лице угријало.
0010 А да вели Мартиновић Перо:
0011 „О рођаче, Мартиновић-Вуче,
0012 Нама мањка ракија и вино,
0013 Да не пијем ивна изобила;
0014 Би ли знао, мој мили рођаче,
0015 У приморје има доста вина,
0016 А имамо добре пријатеље,
0017 А и наше миле побратиме —
0018 Хајде, Вуче, да се покренемо
0019 У нашије врли пријатеља,
0020 Да се мало тамо прошетамо,
0021 Ладнога се вина испијемо,
0022 У лијепо питомо приморје!
0023 Па ме чујеш, мој мили рођаче,
0024 Кад се доста вина испијемо
0025 У приморје у место питомо,
0026 Па још мало да се прошетамо
0027 До Котора и Новога Града,
0028 Да с господом пијем вина ладна!”
0029 Скочи Вуче, ријеч не чињаше.
0030 Дигоше се добри два јунака,
0031 Доватише пушке џевердаре
0032 И у појас од срме оружје,
0033 Па минуше Пољем цетинскијем,
0034 Пријеђоше Ловћенском планином,
0035 А кад д’оше на врх од приморја,
0036 Но довати Мартиновић Перо,
0037 Он извади танкога дурбина,
0038 Размаче му четири кутије,
0039 Па растеже девет кољенаца,
0040 Натури га питому приморју,
0041 По приморју покупио куле,
0042 Па овако Вуку бешједио:
0043 „О ти Вуче, мој мили рођаче,
0044 Дивне ли су по приморју куле!
0045 Но ђе ћемо ноћас коначити?
0046 Али ћемо кули Бојковића,
0047 У онога Бојковића кнеза,
0048 А ту имам добра пријатељства —
0049 Већ баница сестра Петровића,
0050 Већ баница сестра Ђорђијева,
0051 Већ баница Стане Бојковића,
0052 Која друге у приморју нема,
0053 Нема друге ни у гору виле?
0054 Иако је саморана Стане,
0055 Остала је без обадва сина,
0056 Ема ће не врло дочекати,
0057 Лијеп ће ни конак учинити,
0058 За свооју не браћу распитати,
0059 Како јој је госпоцко кољено,
0060 Већ господа куће Петровића —
0061 ,Ђе је мене мила сестра Стане
0062 За господом Петровићом Мирком?’
0063 А ми ћемо њојзи кажевати —
0064 „Господа је здраво и весело!’
0065 Књегињи ће врло мило бити,
0066 Она ће не дивно загрлити
0067 Ка машана, брата од матере.
0068 Али ћемо у Лазаровића,
0069 У лијепо госпоцко кољено,
0070 Од приморја вазда изабрано?
0071 А ту има два моја рођака,
0072 Два сестрића војводе Богдана,
0073 Једно Лазар, а друго Јоване.
0074 Ако ми се тетка преставила,
0075 Врло ће ме браћа дочекати
0076 И добро се нама радовати.”
0077 Но да вели Мартиновић Вуче:
0078 „Чуј ме, Перо, мој мили рођаче,
0079 За то ћу те дивно послушати,
0080 Ма ја имам добро пријатељство
0081 У лијепо село Пелиново,
0082 Мојој мајци то јесу ујаци,
0083 А мене су све мили рођаци,
0084 Но је ближе село Пелиново,
0085 Проза село наши су друмови,
0086 А ако ћу село суминути
0087 Да се мојој браћи не најавим?
0088 Но ме слушај, мој мили рођаче,
0089 Ми хајдемо сада Пелинову
0090 У мојијех милијех рођака,
0091 Да заједно испијамо вино,
0092 Па ћу тебе вољу испунити
0093 Да полазим твоје пријатеље,
0094 Бојковића и Лазаровића,
0095 Банови су вазде од старине!”
0096 То рекоше, на то пристадоше,
0097 Па пођоше низ приморске стране,
0098 Спуштише се доље у приморје,
0099 Пелинову село долазише,
0100 У Ђукића Мића починуше,
0101 У његову пребијелу кулу,
0102 Ту Ивана брата наођаше,
0103 А Ивана, брата Мићовога,
0104 Па их Иван дочекива дивно
0105 Даје њима доста пити вина.
0106 Ту су једну ноћцу коначили,
0107 А ујутро те су уранили,
0108 А да иду кули Бојковића,
0109 Но им Иван не да никојако:
0110 „Не ид’, Вуче, мој мили рођаче,
0111 Није мене изгорела кула,
0112 Него имам доста вина ладна;
0113 Баш да шједим три године дана,
0114 Не би мене премањкало вино,
0115 Ни симита, љеба приморскога,
0116 Ни дебела меса овнујева!”
0117 Ту су б’јели данак преданили,
0118 А кад тамна ноћца долазила,
0119 А кад пише и кад вечераше,
0120 Скупило се тридес’ Пелињана.
0121 Зло нанесе несрећна јунака,
0122 Већ витеза Ђукића Јована,
0123 Који свуђе заметаше кавгу,
0124 Па одведе тридес’ Пелињана,
0125 Међу њима ријеч говорио:
0126 „Чујете ли, браћо Пелињани,
0127 Жнадете ли, јесте запазили
0128 Кад је моја кула похарана,
0129 Нема пуно по године дана,
0130 На нашега Светога Илију,
0131 То је мене кршно име било?
0132 Није нико кулу поарао,
0133 А ви знате, моја браћо драга,
0134 Није нико нако Црногорци!
0135 Пошјецимо два добра јунака,
0136 Да ми моју кулу осветимо!
0137 А њима су браћа Црногорци,
0138 Они знаду ко похара кулу,
0139 Они знаду и они их познају.”
0140 Пелињани пристат’ не хоћаху:
0141 „Прођ’ с’ отале, Ђукићу Јоване,
0142 Што си нешто лудо намислио,
0143 Али си се врло опјанио —
0144 А што жнаду добра два јунака,
0145 А што жнаду ко похара кулу,
0146 Ал’ је мало мале Горе Црне,
0147 А она је пунана хајдука!
0148 А не жнадеш, Ђукићу Јоване,
0149 Није шала два Мартиновића,
0150 Од онога јата крвавога,
0151 И самом би цару досадили,
0152 А неколи селу Пелинову!
0153 Да изгубиш добра два јунака,
0154 Дигнуће се сви Мартиновићи
0155 И остала браћа Цетињани,
0156 Они мало за владику маре,
0157 За владику, свога господара,
0158 Раскопаће село Пелиново.
0159 Владика ће њима допуштити,
0160 Неће им се за то омразити,
0161 Цетиње је њему десна рука,
0162 Његова је и крепост и снага,
0163 Ту је вазда црногорска фала.
0164 А немој му змије пробудити,
0165 Е ће наше очи повадити,
0166 Будући су ово браћа наша!
0167 А како би пред свијетом било
0168 Кад бисмо их побили на вино,
0169 Грно бисмо образ нацрнили,
0170 А сувише бисмо погинули,
0171 Би се наше утрло кољено!”
0172 Но злосрећни Ђукићу Јоване,
0173 Злосрећан је, злосрећна му мајка,
0174 А не оће пристат’ никојако,
0175 Ного хоће да замеће кавгу.
0176 Но га браћа Богом кумијаху
0177 Да се прође великога врага,
0178 Но се Јован проћи не оћаше,
0179 Но их миче на његову душу.
0180 Но не хоће браћа Пелињани.
0181 Но им Јован тако бешједио:
0182 „Дајте, браћо, ако Бога знате,
0183 Повежимо големе јунаке,
0184 Да им нове муке ударимо,
0185 Да ми кажу ко поара кулу;
0186 Ако кажу, погубит’ их нећу!”
0187 Пристадоше, еле не смијаху
0188 Од несреће Ђукића Јована.
0189 Принијеше ракију и вино,
0190 Па им даје вина изобила
0191 Да опјане два бијесна вука,
0192 Е се шњима лако борит’ није.
0193 Никако их напит’ не могаху,
0194 Ни преварит’ на велико вино,
0195 На пићу су мудри Црногорци.
0196 Није фајде, но им ударише.
0197 У јунака не бјеше оружја,
0198 Па се носе по бијелој кули,
0199 Сва се кула из темеља љулај.
0200 Ударише тридес’ на двојицу,
0201 Два сахата те се погонише,
0202 Те их једва оба освојише,
0203 Бијеле им руке савезаше,
0204 Савезаше руке у рамена,
0205 Па им нове муке ударише
0206 Да им кажу ко поара кулу.
0207 Што ће казат’ кад казат’ не знаду —
0208 Нит’ ту били ни кога виђели.
0209 Но им зато ништа не помага,
0210 Но им више муке ударише
0211 И туку их дрвљем и камењем;
0212 Не бију их јуначким оружјем,
0213 Што јунаци носе за мегдања,
0214 Но их бију женскијем ударцем,
0215 Мучише их ноћи три сахата.
0216 Кад четврти сахат починуше,
0217 Кад виђеше браћа Пелињани
0218 Да не знаду ко пороби кулу,
0219 Тадер зову Ђукића Јована:
0220 „О Јоване, злосрећна ти мајка,
0221 А што ћемо саде учинити —
0222 Баш не жнаду за несрећну кулу?”
0223 А Јован им тако бешједио:
0224 „Чујете ли, браћо Пелињани,
0225 Да пуштамо добре два јунака
0226 И да иду малој Гори Црној,
0227 Једнако смо од њих погинули,
0228 Када кажу међу Црногорце,
0229 Ка да смо им покидали главе.
0230 Ного, браћо, да се послушамо
0231 И оваку заклетву чинимо:
0232 Замакнимо два Мартиновића,
0233 Замакнимо па их укопа’мо,
0234 А и да се на то закунемо —
0235 Ко прокаже, да и плати главом!
0236 А ако ме зваше Црногорци
0237 И владика, црногорски краље,
0238 Ја ћу први заклет’ се на свеца,
0239 Пред владику и пред Црногорце,
0240 Да нијесам видио јунаке,
0241 Ни су дошли селу Пелинову,
0242 А тако се и сви закуните
0243 И на моју душу окрените,
0244 Вјероваће нама Црногорци
0245 И владика, црногорски краље!
0246 Ако би ме у ћесара звали,
0247 А ту ми се ласно обранити —
0248 Када чиста свједочанства нема,
0249 Нит’ ту био, нити сам видио!”
0250 И на томе браћа пристадоше;
0251 То слушају добра два јунака.
0252 Донијеше свиланча конопа,
0253 Па на Пера приђе ударише,
0254 На грло му коноп ударише,
0255 Па га муче проз несрећну кулу
0256 Свезаније наопако руку.
0257 У њега је превелика снага,
0258 Е га врло одгојила мајка,
0259 Па га вучу тамо и овамо
0260 По двојица и по четворица,
0261 По петина и по деветина,
0262 Док велика змаја удавише,
0263 На њега се момчад забавише.
0264 Оно гледа Мартиновић Вуче
0265 Свезаније наопако руке,
0266 Но се Вуку добра срећа нађе,
0267 Еле дође једна женска глава,
0268 Па од куле отворила врата.
0269 А Вуко се близо врата нађе,
0270 Па потури жену ижненада,
0271 Обали је низ скале од куле,
0272 А Вуче је врата уграбио,
0273 Преко женске главе прескочио.
0274 И још њему виша срећа бише,
0275 Од авлије отворена врата,
0276 Из авлије излетио Вуче,
0277 Па побјеже селу Пелинову,
0278 Крваво је село преминуо.
0279 Па скочише тридес’ Пелињана,
0280 Па за Вуком у поћеру по’ше —
0281 Бјежи јадан уз планину Вуко
0282 Свезаније наопако руку.
0283 Кад виђеше тридесет момака
0284 Е утече Вуко уз планину,
0285 Па га пушком од образа гађа.
0286 Па су вука ране допануле,
0287 На њега су седам-осам рана,
0288 Ма се Вуче ранам’ не подаје,
0289 Но утече свезан уз планину,
0290 Па у зору дође на Цетиње
0291 Свезаније наопако руку
0292 И на њега једанаест рана.
0293 Ту је стару наодио мајку:
0294 „Кучко моја, а не мила мајко,
0295 Одријеши моје б’јеле руке!”
0296 Па му мајка руке дријешаше
0297 И овако њега питоваше:
0298 „Што је, Вуче, мој жалосни сине,
0299 Ко је твоје савезао руке,
0300 Ђе ли су те ране допануле?” —
0301 „Мучи, кучко, а не моја мајко,
0302 Већ ме твоји свезаше ујаци,
0303 Од њих су ме ране допануле;
0304 Преварише на љеб и на вино,
0305 Изгубише мојега јарана,
0306 Баш рођака Мартиновић’ Пера!”
0307 Па Вукова мајка прокукала,
0308 Кука мајка иза свега гласа.
0309 Перова се мајка досјетила,
0310 Па ми пође на Вукову кулу,
0311 Па ту Вука рањенога нађе,
0312 Па рањена Вука питоваше
0313 За својега миленога сина.
0314 Све јој Вуко право кажеваше
0315 Какве су им муке ударили
0316 И на муке Пера изгубили.
0317 Па Перова мајка закукала,
0318 Кукајући на дворове пође,
0319 А ту свога нађе господара
0320 И његове три лудана сина,
0321 Сретоше је па је питоваху.
0322 Ка’ им стара мајка кажеваше,
0323 Па се луда браћа заплакаше,
0324 Плачу браћа, нигда не престају
0325 За својијем братом најбољијем.
0326 Кука мајка, пак се разговара:
0327 „Куку, сине, змаје огњевити,
0328 А да су ми сва три погинула,
0329 Ти би твоју браћу осветио;
0330 Тебе нико осветити неће,
0331 Е су браћа луда и нејака,
0332 А стари је Драго остарао,
0333 Е не може више четовати,
0334 Ни изићи на мегдан јуначки
0335 Да би свога сина осветио!”
0336 Кад му миле сестре разумјеше,
0337 Пет сестара Перу долазише,
0338 Кукајући вазда без престана,
0339 Па ту русе косе покидаше
0340 И бијело лице нагрдише.
0341 А, жалости, да је виђет’ коме
0342 Како сестре брата жаловаху!
0343 Ма што жали лијепа госпођа,
0344 Већ љубовца Петровића Мирка,
0345 Мила сестра Мартиновић’ Пера,
0346 Како врло кука и нариче:
0347 „Куку, брате, моја дивна главо,
0348 Ко ће мене у род дочекати?
0349 Ко ће мене дивно загрлити?
0350 Ко ће мене врло миловати?
0351 Ко дочекат’ моју домовину.
0352 Домовину, кућу Петровића.
0353 Баш господу од Горице Црне,
0354 Ко ће њима стефен учинити,
0355 Да господа мене не прекори
0356 Како им је добро пријатељство?
0357 Куку, Перо, мој огњени змаје,
0358 Куку, Перо, моја љуцка вило,
0359 Ко ће моје срце напунити,
0360 А кад дођем, брате, у родбину?
0361 А да ми се сестри помамити,
0362 Да те кадгођ јадна заборавим!”
0363 Па проплака мало и велико
0364 Кад госпођу Стану видијеше
0365 И жалошно брата жаловаше.
0366 Па је стару мајку загрлила
0367 И јуначку ријеч бешједила:
0368 „Стара мајко, немој кукат’ често,
0369 Не искоби до три брата моја,
0370 Браће моје, а синове твоје;
0371 Не искоби старца, баба мога,
0372 Е је Драго срца јуначкога!
0373 Ја се уздам у Бога једнога
0374 И у мога стара родитеља
0375 Да ће мога брата осветити,
0376 Брата мога, а сина његова;
0377 Ја се уздам у три брата моја,
0378 Иако су луди и нејаци,
0379 Да ће свога брата потражити,
0380 Е су ово пилад од сокола,
0381 А стари је Драго мегданџија,
0382 А још види гађат’ џеверданом!”
0383 Скочи Драго, шћерцу загрлио:
0384 „Благо мене, моја мила шћерце,
0385 Ти си, шћерце, срца јуначкога,
0386 Е ме дивно данас разговори!”
0387 Па окупи триста Цетињанах,
0388 С њима пође у приморје равно
0389 Да он тражи мила сина свога,
0390 Да он копа и сарани сина.
0391 Дигнули су Петра Пелињани,
0392 Пред саборном укопали црквом.
0393 Оће Драго да заметне кавгу,
0394 Да удари селу Пелинову,
0395 Но не даду браћа Цетињани,
0396 Е се боје свога господара,
0397 Па не даду кавгу заметати.
0398 Па дођоше пред бијелом црквом
0399 И мртвога Пера извадише,
0400 Латише га на плећи широке,
0401 Понесоше зеленом планином,
0402 Донијеше на Цетиње равно,
0403 Пред својом га саранише црквом,
0404 Укопаше и ожаловаше.
0405 То је стало данах пет година.
0406 Драго често у чету иђаше
0407 И вођаше до два своја сина,
0408 Вазда води по двадесет друга,
0409 Куђ гођ иде, за Јована пита,
0410 Ђе ће наћи Ђукића Јована.
0411 Запада му вазда на друмове,
0412 Ма га нигда дочекат’ не може.
0413 Ма је Драгу лоша срећа била,
0414 И да дође те га не познаје.
0415 Кад се сврши пет година дана,
0416 Шетају се добри два јунака
0417 По равноме Пољу цетинском,е
0418 По ливади покрај манастира,
0419 Једно сердар Мартиновић Мило,
0420 Друго витез Мартиновић Саво,
0421 Шетајући разговарају се,
0422 А пођоше сердаревој кули
0423 И на кулу б’јелу починуше.
0424 Донијеше ракије и вина,
0425 Испијају вина изобила,
0426 Стадоше се фалити јунаци.
0427 Рече сердар Мартиновић Мило:
0428 „Ко је бољи јунак за јунаштво?
0429 Ја сам бољи јунак на све стране,
0430 Ја сам више добио мегдања!”
0431 А Саво му на то одговара:
0432 „О сердаре, мој мили рођаче,
0433 Ти си добар јунак за јунаштво,
0434 Ма ни мене не хуле дружина —
0435 Ђе сам био и с ким боја био,
0436 Никаква се не бојим јунака
0437 Од витешке ломне Горе Црне,
0438 Ко ће мене кудит’ за јунаштво!”
0439 А сердар му Мило одговара:
0440 „Не будали, Мартиновић’ Саво,
0441 Ти нијеси јунак за јунаштво,
0442 А да си ми срца јуначкога
0443 И да жнадеш ц’јенити поштење,
0444 Синовца би осветио мога,
0445 А синовца мога и твојега,
0446 Који ми је давно погинуо
0447 У приморју, месту питомоме,
0448 Погуби га Ђукићу Јоване,
0449 Срамотномга смрћу изгубио,
0450 Изгубио па га остависмо!”
0451 Ту је Саву рану ударио,
0452 Рану грдну на срце јуначко,
0453 И Саво се врло расрдио
0454 Ђе га добро сердар прекорио.
0455 Скочи Саво на ноге лагане:
0456 „О сердаре, драги сенатуре,
0457 А ево ти тврду вјеру дајем,
0458 Ја ћу поћи чету покупити
0459 И поћи ћу доље у приморје
0460 Да потражим Ђукића Јована,
0461 Тражићу га за петнаест дана!
0462 А ево ти божу вјеру давам,
0463 Погубићу Ђукића Јована,
0464 Али своју главу изгубити,
0465 А друкчије исто бити неће!
0466 Но се бојим, мој мили сердаре,
0467 Од нашега мила господара,
0468 Ере ћу се њему омразити,
0469 Е с ћесаром има пријатељства.
0470 Приморје је земља ћесарова,
0471 А кодица царска изговара
0472 Да се крвник осветит’ не може
0473 Док га царска не изгуби рука,
0474 Па ћу добит’ проћес од ћесара
0475 И лишит’ се његове државе,
0476 А беж њега живовања немам,
0477 Ни никакав редом Црногорац,
0478 Који слази царство аустријско —
0479 Не можемо никад без ћесара,
0480 А омразит’ своме господару,
0481 Но ме брнаи, мој мили сердару,
0482 У владике, свога господара!”
0483 А сердар му божу вјеру дава:
0484 „Мили брате, Мартиновић’ Саво,
0485 Ако би ти Бог и срећа дала
0486 Да погубиш Ђукића Јована,
0487 Док је моја на рамена глава,
0488 А ни твојој ништа бити неће!”
0489 На томе се збору раздвојише.
0490 Сриједа се дневи називаше,
0491 Саво пође на Поље цетињско.
0492 Мало га је сердар пропратио:
0493 „Хајде мудро, мој соколе сиви,
0494 Хајде мудро и лађа’ се мудро,
0495 Немој лудо изгубити главу!”
0496 Саво пође двору бијеломе,
0497 А кад дође пребијелој кули,
0498 Па остави пушку џевердана,
0499 Па пошета ка Драговој кули,
0500 Ту је старца Драга наодио.
0501 А му Саво добар вечер даше
0502 И Драго га врло примоваше,
0503 Па шједоше, шташе пити вино.
0504 Но да вели Мартиновић Саво:
0505 „О ти, Драго, мој стари витеже,
0506 Подај мени до два твоја сина,
0507 Ја ћу поћи до приморја равна
0508 Да потражим Ђукића Јована,
0509 Ако би ми бог и срећа дала
0510 Да осветим мила твога сина,
0511 Сина твога, а синовца мога!”
0512 А кад старац Драго разумио,
0513 Сузе рони низ бијело лице,
0514 Сузе рони, овако говори:
0515 „Благо мене, мили брате Саво,
0516 Е ћеш тражит’ крвника мојега!”
0517 Па загрли Сава и целива,
0518 А Саво му бјеше бешједио:
0519 „Чујеш ли ме, мој стари витеже,
0520 Ал’ ћу своју изгубити главу
0521 Ал’ посјећи Ђукића Јована!”
0522 Па узима два Драгова сина,
0523 Још тројицу саво узимаше,
0524 Два синовца Милана сердара
0525 И својега шуру узимаше.
0526 Пет момака кад је одабрао,
0527 А шести је Мартиновић Саво.
0528 Но да видиш бијеснога вука,
0529 Стари Драго на ноге скочио:
0530 „А буд ли ћеш водит’ чету малу,
0531 А коме ћеш мене оставити?
0532 Ја ти овђен оставити нећу,
0533 Но ућ с вама ходит’ у приморје!”
0534 Но га Саво мудро сјетоваше:
0535 „О ти Драго, мој бијесни вуче,
0536 Ти ако ћеш са мном у приморје,
0537 Ти не видиш ноћну трпутати,
0538 Но си, богме, Драго, остарио!
0539 Ја с петином пођу у планину
0540 И поведо Николу твојега
0541 И твојега луђанога Марка.
0542 Ти ћеш шјутра рано подранити,
0543 Ајде, Драго, на село Његуше,
0544 Па коначи у твог пријатеља,
0545 У сокола Петровића Мирка!
0546 Отолен ћеш рано подранити,
0547 Хајде право низ приморје равно,
0548 Солила ћеш поље прелазити,
0549 А кад дођеш доље у Лукавце,
0550 Наћи ћеш ме у гору зелену,
0551 Ђе ја чекам друму накрај пута,
0552 Па се јави гласом и авазом!
0553 Добру ћу ти стражу поставити
0554 Да ми моју чету не суминеш,
0555 Е у петак мишлим га чекати,
0556 Ја се уздам у Бога једнога
0557 Е Јована хоћу дочекати,
0558 Да ће бити Будви на пазару,
0559 Да купује добру трговину.”
0560 А овако Драго бешједио:
0561 „Хајде с Богом, Мартиновић’ Саво,
0562 И ти води до два моја сина
0563 И трећега мила шуру твога,
0564 Шуру твога, а рођака мога,
0565 Два синовца Милана сердара!
0566 Немој, Саво, да се суминемо,
0567 Е ако би Јока доечкао!
0568 Да се не би на то намјерио,
0569 Ја ти више живоват’ не могу
0570 Нити моме срцу одољети,
0571 А што не би на њега дошао
0572 Да би моју вољу испунио,
0573 Мене ране пребољет’ не може!”
0574 А Саво му божју веру дава
0575 Да беж њега ударити неће.
0576 На томе се збору раздвојише,
0577 Саво пође уз Ловћен планину,
0578 Па је Ловћен ноћно прелазио.
0579 Но ево ти муке на јунаке —
0580 Удари им шнијег са шјевера,
0581 Смрзоше се руке на оружје.
0582 Но је чети добра срећа била,
0583 Намјери се камена пећина,
0584 У пећину чета улазила
0585 И ту живу ватру накресаше,
0586 Накресаше те се нагријаше,
0587 И ту био данак заданише.
0588 А кад мрче и почину сунце,
0589 Спуштише се доље у приморје,
0590 У Лукавце чета долазила,
0591 У Лукавце, у гору зелену,
0592 И ту живу ватру наложише,
0593 Наложише, па и коначише.
0594 Док ујутро зора осванула,
0595 И то даном петак освиташе,
0596 Па је Саво чету оставио,
0597 Па се свлачи насред друма пута
0598 Да у друма караулу чува,
0599 Да не паса Ђукићу Јоване,
0600 Да не пође у питому Будву
0601 Да купује добру трговину.
0602 Чекао га дневи три сахата,
0603 Високо је оскочило сунце,
0604 Али нема Ђукића Јована.
0605 Ево старац Мартиновић Драго,
0606 Ђе се бјеше старац потјежио
0607 И младе је ноге наставио,
0608 Младе ноге под старијем трупом.
0609 Драго Сава за Јована пита,
0610 Но му тако Саво одговара:
0611 „Није проша Ђукићу Јоване,
0612 Није проша нити ће ни доћи,
0613 Ма ће шјутра поћи у Котору,
0614 Хоћемо га тамо дочекати.”
0615 Па пођоше, дружину нађоше
0616 И ту б’јели данак заданише,
0617 Пак се ноћно натраг повратише,
0618 Ноћно иду кроз приморје равно.
0619 И Мрчево поље пријеђоше,
0620 А дођоше царевој фортици,
0621 На фортици, Тројица се звала,
0622 Ту нађоше од вина меану,
0623 Уљегоше у меану винску,
0624 Па се добро напојише вина.
0625 Па с’ отолен чета подигнула,
0626 У Горажду брдо преноћила,
0627 У Горажду, у гору зелену.
0628 А ујутру субота освиће,
0629 А кад свану и ограну сунце,
0630 А да видиш Мартиновић’ Сава —
0631 Он је малу чету оставио,
0632 Па се свеза у лист и у траву,
0633 Обложи се са свакоје стране,
0634 Па у руке лати џевердана,
0635 Па се спусти низ брдо Горажду
0636 Докле дође друму накрај пута,
0637 Па се сакри накрај друма пута
0638 Да он чека Ђукића Јована.
0639 Кад ево ти Ђукића Јована
0640 На његову вранцу дебеломе,
0641 Јаше Јован на коња гаврана,
0642 А на крило шика џевердана,
0643 За појас му двије пушке мале,
0644 Међу њима ножа пламенога.
0645 Па га мјери Саво џевердаром,
0646 Од Драга га гађат’ не смијаше,
0647 Е на њега доћи не могаше
0648 Да би Драго вољу испунио,
0649 Па га пушта пут Котора града.
0650 Саво пође уз брдо Гораждо.
0651 А кад горе у дружину дође,
0652 Све им право за Јована каже:
0653 „Но чујете, моја браћо драга,
0654 Кад умине народ на пазара,
0655 Спуштимо се доље накрај пута,
0656 Јован ће се врнут’ натрагове,
0657 Довече ће двору коначити,
0658 А другога њему пута нема;
0659 Кад се врати и дома поврати,
0660 Да га, браћо, мушки дочекамо!”
0661 И на томе чета пристанула.
0662 Кад је жарко преврнуло подне,
0663 Спуштише се низ брдо Горажде.
0664 Дивно Саво друштво уређива:
0665 Више пута два Драгова сина,
0666 Већ Николу и лудога Марка,
0667 И остави мила шуру свога
0668 И синовца Милана сердара.
0669 Мину Саво преко друма пута,
0670 Собом води бијешнога вука
0671 И синовца Милана сердара.
0672 Западоше ниже друма пута,
0673 Западоше па га дочекаше,
0674 Ал’ ево ти Ђукића Јована,
0675 Јаше Јован вранца дебелога.
0676 Кад га виђе Мартиновић Саво,
0677 Чим га виђе, познаде га дивно,
0678 Па оваку ријеч бешједио:
0679 „Ха на ноге, Мартиновић Драго,
0680 Мартиновић Драго и Никола,
0681 Ево вранца, а ево Јована,
0682 Ево Јован, а ево мегдања!”
0683 Па шарене пушке доватише,
0684 Доватише, пак их исправише.
0685 Драго грли пушку шаровиту:
0686 „Шарка пушка, мој уздани друже,
0687 Немој мене данас преварити,
0688 За око те ни молити нећу!”
0689 Обратише сва три џевердара,
0690 Два пукоше, трећи преварио.
0691 Кад пукоше бистри џевердари,
0692 А Јовану на жалост одјекну —
0693 Јован паде, а вранац остаде,
0694 Жестоке га ране допадоше.
0695 Витез бјеше јунак за јунаштво,
0696 Па уграби свога џевердана
0697 И побјеже пјешке на опанке,
0698 Бјежи Јован ка да ранах нема.
0699 Но искочи Мартиновић Саво,
0700 А искочи насред друма пута,
0701 Џевердар га бјеше преварио,
0702 Па овако Саво бешједио:
0703 „Стан’ полако, курвино копиле,
0704 Не бјежи се тако са мејдања!”
0705 Јован се је рањен обратио,
0706 Па ми Сава гађа џеверданом,
0707 Но је Саву добра срећа била,
0708 Трену Саво кано соко сиви
0709 И заклони срце од јунака —
0710 Доиста га убити оћаше
0711 Да се врло не уклони Саво.
0712 Оста Саво на мегдан јуначки,
0713 Плећи даде Ђукићу Јоване,
0714 Плећи даде, а бјежати пође.
0715 Близо му се браћа намјерише,
0716 Али своју браћу кликоваше —
0717 Што завајду, драги побратиме,
0718 Е га Саво гађа џеверданом!
0719 Дивно га је Саво погодио,
0720 На зло му се мјесто удесило:
0721 На плећи му рану начинио,
0722 А на прси прозор отворио —
0723 Дернуше га двије синџирлије,
0724 Од којије бити није лека
0725 Ни на које мелем не требује.
0726 Па и друге једанак пукоше,
0727 Четворица искрај друма пута,
0728 Свијема су ватру прифатиле,
0729 На прси му токе саломише,
0730 А на леђа прозор начинише,
0731 Виде му се црне џигерице.
0732 Јован паде насред друма пута,
0733 Јован паде, џевердар остаде,
0734 Па на њега чета нагазила.
0735 А кад стари Драго долазио,
0736 Пламенита ножа повадио.
0737 Одједном му посијече главу,
0738 Па и другом ножем повратио,
0739 Па од себе удари Јована,
0740 Удари га извише појаса,
0741 Па направи двије половине.
0742 У то до’ше два Драгова сина,
0743 Обије му ошјекоше руке,
0744 Чим им бјеше брата замакнуо,
0745 Да другога замицат’ не може;
0746 Па му црне очи извадише,
0747 Турише их у свилен-мараму,
0748 Па мараму савих у њедарца;
0749 Узеше му пушке двије мале,
0750 И његова бистра џевердара
0751 И пламена ножа из појаса —
0752 Нож су њему пушке поштетиле,
0753 Обије су коре саломљене
0754 Од тешкога врућега олова,
0755 Ма га носе, зато и не маре;
0756 Понијеше са главе капицу,
0757 А вранца му на друм оставише,
0758 Е то бјеше брдо каменито,
0759 Тере вранац одит’ не могаше,
0760 Утекшое уз брдо Гораждо,
0761 За њима се поточ натћерала,
0762 Па их ћера уз брдо Гораждо
0763 И гађу их огњем из пушака.
0764 Но их стари вуче дозиваше:
0765 „Хајте, браћо, на своје дворове,
0766 А немојте кавгу заметати,
0767 Не будите бухе проз кошуљу,
0768 Е ви дајем моју вјеру тврду,
0769 Ако наше пушке обратимо,
0770 Доста ћемо направити меса!
0771 Ја сам чека пет година дана
0772 Да правога не убијем чојка,
0773 Да ја своју не гријешим душу,
0774 А данас ми Бог и срећа даде
0775 Ту дочека мојега крвника,
0776 Који ми је очи извадио,
0777 А сада сам мало прогледао!”
0778 На томе се збору раздвојише.
0779 А ка чета на Горажду дође,
0780 Стари витез Драго говораше:
0781 „Сад су моје ране пребољеле.
0782 О соколе, Мартиновић’ Саво,
0783 Хајде, Саво, мало поиграјмо,
0784 Да обидем ноге под јунаком,
0785 Јесу ли ми ноге остареле!”
0786 Поиграше, па се загрлише
0787 И овако Драго говораше:
0788 „О соколе, Мартиновић’ Саво,
0789 Од бога ти божју вјеру давам,
0790 Држаћу те како сина мога;
0791 Да би мога сина изгубио,
0792 Бих ти моју жалост опростио,
0793 Како си ми срце насладио!”
0794 А то рече, није садржао.
0795 Отале се чета подигнула,
0796 Опалише седам џевердара,
0797 Па одјекну све приморје равно.
0798 Чета пође уз Ловћен планину
0799 И пасаше Ловћенску планину,
0800 А кад до’ше на брдо Цетиње,
0801 На зелену високу дубраву,
0802 Опалише седам џевердана,
0803 Стаде јека у равно Цетиње.
0804 А кад зачу Милане сердаре,
0805 Он познаде пушке шаровите,
0806 Дивно се је сердар ошјетио
0807 Сердару се срце весељаше.
0808 А кад до’ше на врх од Цетиња,
0809 А на кулу Мартиновић’ Шпира,
0810 Шпирова је шнаха излазила,
0811 То Перова мила сестра била,
0812 Сестра мила, млада попадија.
0813 Кад је стара баба сусретала,
0814 Загрли га како сина мајка,
0815 И Николу брата загрлила,
0816 Па загрли најмлађега Марка,
0817 Нема Марко но петнајес’ љета,
0818 Дивно жнаде гађат’ џеверданом.
0819 Донесе им ракије и вина,
0820 Па је жедну чету напојила.
0821 А кад до’ше на село Бајице,
0822 Под Бајице, на врх од Цетиња,
0823 Ту нађоше Милана сердара,
0824 Чекаше их пред бијелом црквом.
0825 Ижнесе им ракије и вина,
0826 Па им даје ракије и вина
0827 И свакога грли и целива:
0828 „Баш аферим, мила браћо моја!
0829 О соколе, Мартиновић’ Саво,
0830 Што си ми се, Саво, зафалио
0831 На Цетиње, покрај манастира,
0832 У сриједу која прва била,
0833 Ти не чека за петнајес данах,
0834 У суботу учини јунаштво,
0835 Јуначки си мегдан задобио.
0836 Ако би те кара господаре,
0837 Он те кара, ја те пуштат’ нећу,
0838 Но те држат’ ка’ и своју главу!”
0839 Па пођоше на Драгову кулу,
0840 Опалише седам џевердара
0841 И осмога Ђукића Јована,
0842 Опалише пушке Јованове,
0843 Већ обије пушке из појаса.
0844 Перова их мајка дочекала,
0845 Па синове грли и целива,
0846 А највише Мартиновић’ Сава,
0847 И још грли свога господара
0848 И осталу браћу загрлила,
0849 Па запјева иза свега гласа:
0850 „Весели се, Јованова мајка,
0851 Тако сам се и ја веселила,
0852 Ево пуно пет година дана!”
0853 Но да видиш луђанога Марка,
0854 Па извади свилену мараму,
0855 У мараму очи Јованове,
0856 Па их својој мајци дариваше
0857 Да их гледа место сина Пера,
0858 И даде јој капу Јованову,
0859 Перова је тамо останула.
0860 Па им Саво дијели оружје:
0861 Старцу Драгу даде џевердара,
0862 А Николи једну пушку малу;
0863 Другу даде најмлађему Саву,
0864 Нема дите но дванаест љета,
0865 Ма поче ве’ носити оруже,
0866 Па је малу пушку загрлио,
0867 Милија му од свијета била;
0868 Марку даде ножа од појаса
0869 Да га гледа мјесто брата свога.
0870 Ту стајаше за петнајес’ дана,
0871 Све му сестре на весеље до’ше,
0872 Пред њима је Миркова госпођа,
0873 Милу браћу грли и целива.
0874 То је било, сад се спомињало,
0875 Вазда ће се посад спомињати!



Извор[уреди]

САНУ IV - Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.