5
Погибија Бећка Грађанина
Подиже се једна чета мала,
Одакле се и прије дизала,
Чета мала тридесет ајдука,
А пред четом до три арамбаше,
Од онога Рисна и Перасна,
Једно ти је Бајо Пивљанине,
А друго је Лука Бањанине,
Треће Ћетко Властелиновићу,
Ето чете уз рисанске стране,
Докле чета на Грахово дође,
А отале уз Рудине равне,
Овђе, онђе у Голију дође.
А кад чета у Голију дође,
На погледу Пиви каловитој,
Ту је Бајо уставио друштво,
Ту су сјели те се одморили,
Те се хладне воде напојили
И по мало хљеба заложили.
Кад ајдуци мало починуше,
Но ајдуци трудни и уморни,
Па поспаше као јагњад луда,
Сва дружина санак борављаше,
Но се Бају спават' не могаше,
Већ он гледа Пиву каловиту,
А на руку наслонио главу,
Од образа сузе просипаше.
Док с' пробуди Бањанине Лука,
Па кад Баја виђе Пивљанина,
Ђе он гледа Пиви земљи равној,
Ђе с' на десну наслонио руку,
Ђе прољева сузе од образа,
Жао му је било побратима,
Па он Бају побратиму виче:
"Ао Бајо, добар побратиме!
Што нијеси мало починуо,
Што не спаваш трудан и уморан,
Но прољеваш сузе низ образе?
А што Пиву мотриш каловиту?"
А вели му Бајо Пивљанине:
"Побратиме, Бањанине Лука,
Ја не могу санак боравити;
А што гледам Пиви каловитој,
То је моја ђедовина Лука,
Што прољевам сузе низ образе
И то ми је за невољу Лука!
А ну Лука добар побратиме,
Ти погледај у племену моме
У малено село Рудинице,
По селу се све бијеле куле,
Пред свачијом стада и народа,-
Ну погледај побратиме Лука
У дно села ону танку кулу,
Три су јој се ћоше обалиле,
На четврту све три наслониле,
Пред њом стада ни народа нема,
Но је по њој ковраг поникнуо,
А у њој се љуте змије легу;
Слушај Лука мио побратиме,
Оно ти је моја кула била;
Кад ја бијах у племену моме
У лијепо село Рудинице,
Имах танку на ћенару кулу,
Имадијах и оца и мајку
И ја имах осам најамника,
У буљуку пет стотин' оваца
И тридесет коња и говеди,-
Враг донесе црна душманина,
Душманина Бећка Грађанина
Су његово тридесет грађана,
Те на моју починуо кулу,
Те је моју кућу раскућио,
Плијени ми пет стотин' оваца
И тридесет коња и говеди,
Стара мога погубио баба,
Посјеко му осам најамника,
Стару моју мајку прегазио,
Моју пусту кулу запалио,
Ја побјегох гори у хајдуке.
Таква ме је срећа потревила,
Одмах постах четни арамбаша,
Свуд ја идем и чету проводим,
Не бих ли се с Бећком утревио,
Нећу л' јаде моје осветити,-
Не могу се ш њиме утревити,
С тога плачем и сузе проливам!"
А вели му Бањанине Лука:
"Нека тога Пивљанине Бајо,
Оди мене под јелику дођи,
Да пијемо лозове ракије,
Што см' из Рисна понијели,
Бајо, А са Бећком како учинимо!"
Бајо Луци и дружини дође,
Сташе пити лозову ракију.
Онда вели Пивљанине Бајо:
"Чујете ли оба побратима,
Сад ђе ћемо чету окренути,
Или ћемо у Пиву одити,
Или ићи у Дугу крваву,
Неће л' Бећко с грађанима проћи!"
А вели му Бањанине Лука:
"Побратиме, Бајо Пивљанине,
Нити ћемо у Пиву одити,
Ни крваву Дугу и Голију,
Него ћемо у племе Бањане,
Ја сам чуо ђе Ришњани кажу:
Често Бећко иде у Бањане,
Не би ли нам Бог и срећа дали,
Не би ли се утревили ш њиме!"
То су рекли па се послушали
А танчице пушке прихватили.
Арамбаше на ноге скочише,
А око њих тридесет ајдука,
Овђе онђе дошли у Бањане.
Кад су били у Утес планину,
Ту је Бајо уставио друштво,
Уставио те га одморио,-
А пошто се мало одморише,
А по мало воде напојише
И од труда мало починуше,
Сви поспаше тридесет ајдука,
Осим једног Бањанина Луке.
Ал' се Луки спават' не могаше
На јандал се одмакнуо Лука,
Па он гледа низ племе Бањане,
На десну се наслонио руку,
А све сузе низ образе ваља,-
Лука мњаше нико не виђаше
Од његово тридесет ајдука,
Но га Бајо виђе Пивљанине,
Па овако Луци говораше:
"Побратиме, Бањанине Лука,
За што си се одмакнуо Лука,
Рониш сузе низ бијело лице?"
А оде му говорити Лука:
"О, чули ме, побратиме Бајо,
Што прољевам сузе низ образе,
То је мене за невољу Бајо,
Оћу Бајо право да ти кажем,
Добро слушај, побратиме Бајо,
Ну погледај низ племе Бањане
И лијепо село Петровиће,
Бијеле се куле низ Бањане
И у моје село Петровиће,
Види Бајо, добар побратиме,
Пред свачијом стада и народа,
Ну погледај Бајо Пивљанине
У мојему селу Петровићу
На крај села једна танка кула,
Поцрњела и поманаћела,
Три се њојзи краја обалила,
На четврти сва три наслонила,
А око ње ниђе нико нема,
Нако ковраг што је починуо,
Па се у њу љуте змије легу;
Чујеш Бајо, мио побратиме,
Док ја бијах у моје Бањане,
Ја сам им'о четир' брата мила,
И ја им'о хиљаду оваца
И стотину коња и говеди,
Но ја имах грдна душманина,
Душманина Бећка Грађанина;
Како Бећко у Бањане дође,
Он је моју кућу раскућио,
Четири ми брата погубио,
Све је моје стадо појавио
И бијелу кулу запалио,
Моје пусто благо одузео,
Понио га у Никшића града,
Ја утекох гори у хајдуке;
Па мој Бајо право да ти кажем,
Ево има десет годин' дана,
Свуј ја одим и чету проводим,
Све се молим Богу истиноме,
Нећу ли се с Бећком утревити,
Да осветим моје ране љуте,
Да осветим јали покајарим!"
А вели му Бајо Пивљанине:
"Ман' се тога, побратиме Лука,
Оди мене и дружини дођи,
Да пијемо лозове ракије,
Ман' се врага и твојих Бањана!"
Тада Лука на ноге скочио,
Сташе пити лозову ракију,
Све се њима пробудило друштво.
Док се њима очи отиснуше,
Док виђоше два крда оваца,
Код оваца двије чобанице,
Онда Бајо говорити зађе:
"О, ајдуци, браћо моја драга,
Није л' мајка родила јунака,
Да он узме пушку џевердана,
Да он доље код чобана пође,
Код чобана и њиних оваца,
Да ухвати овцу јаловицу,
Или добра овна преодника,
Да донесе у дружину ође,
За ужину и моју дружину!"
Сва дружина ником поникнула
И у црну земљу погледала,
Неки гледа свијетло оружје,
Неки гледа у зелену траву,
Како трава на завојке расте,
Као дојке у младе ђевојке.
Пошто Бајо виђе Пивљанине,
Да он друга у дружини нема,
А који би њега послушао,
Скочи Бајо на ноге лагане,
Па он оде доље низ планину;
Чим отиде Пивљанине Бајо,
Заспа Лука као јагње лудо.
А кад Бајо код оваца дође,
Ту ђевојке код оваца нађе,
Па им Бајо Бога називаше,
Ђевојке му здравље прихватише
И пред Баја на ноге скочише:
"Бог и с тобом, незнани јуначе!"
А Бајо им говорити зађе:
"О, ђевојке, добре среће биле,
Дајте мене јаловицу овцу,
Ја ли добра овна преодника,
Јер је моје погладњело друштво,
Да ви платим јаловога брава,
Даћу за њ'га колико ви драго!"
Тад ђевојке обје заплакаше,
А оде им говорити Бајо:
"Кад жалите јаловога брава,
Ја ви брава ни узимат' нећу!"
А ђевојке обје говораху:
"О Бога нам незнани јуначе,
Не жалимо ни четири брава,
Не тражимо паре ни динара!"
А оде им говорити Вајо:
"Сестре моје, двије чобанице,
Кад ви није жао в'ома браве,
Зашто младе сузе просипате?"
А оне му тада говораху:
"А, Бога ми, делио незнана,
Ми смо чули што код куће кажу,
Да ће Бећко Грађанине доћи,
Данас Бећко доћи у Бањане,
Са његово тридесет грађана,
Да он зулум по народу ради!"
А кад зачу Нивљанине Бајо,
Па извади два дуката жута,
Те их даде на двије ђевојке:
"Ето вама двије чобанице,
Ето вама моје сестре драге,
Ја ви нећу брава ниједнога,
Но утрите сузе не плачите,
Смакнућемо Бећка Грађанина!"
То им рече окренуо леђа,
А за њиме цуре пристајаху:
"А, Бога ти, незнани јуначе,
Ајде узми овна преодника,
Ја л' избери јаловушу овцу,
Понеси је у твоју дружину!"
А Бајо им тада одговара:
"Хвала сестре на вашему дару,
Немам каде да ја кувам брава!"
Па је друштву похитао Бајо,
А кад Бајо у дружину дође,
Све им што је и како је каже:
"Но на ноге, браћо моја драга,
Да идемо друму широкоме,
Да бусију тврду ухватимо,
Кудије ће Бећко налазити,
Нећемо ли њега погубити!"
Тад се прену Бањанине Лука
Из сна Лука на ноге скочио,
Па овако говорити пође:
"Добро слушај, побратиме Бајо,
Ти кад иде низ планину Бајо,
А ја заспах на зеленој трави,
Усних санак, Бог да га убије,
Сан истинит преварит' ме неће,
Ја ћу Бајо данас погинути,
Ти ћеш Бајо добити поштење!-
Слушај Бајо санак да ти кажем:
Ми бијасмо на сред друма пута,
Док налеће тридест гавранова,
А пред њима гавран тица црна,
Ја опалих мога цевердана
И ја гађах гавран тицу црну;
Не погодих гавран тицу врана,-
А вран мене за рамена паде,
Те ми скиде са рамена главу,
Ти опали твога џевердана
И погоди гавран тицу црну,
Оба си му саломио крила,
Вран преда те у траву пануо,
Ти си њему расчупао перје,
Те у томе пушке запуцаше,
Гавранове многе убијаше,
Сан истинит ја ћу погинути,
Ти ћеш Бајо добити поштење!"
Жао Бају било Пивљанину,
А он Луци побру говораше:
"Немој тако побратиме Лука,
Сану није ништа вјеровати,
Сан је лажа, а Бог је истина!"
Опет вели Бањанине Лука:
"Хвала Богу, његовој милости,
Само кад ће Бећко налазити
И кад ћу се ш њиме утревити,
Ја не жалим што ћу погинути!"
Па од земље на ноге скочио,
По сриједи пушку прихватио,
А за њиме тридесет ајдука
И његова оба побратима,
Па сиђоше друму широкоме;
Сва дружина око друма пута,
Око друма с обадвије стране,
А не хоће Пивљанине Бајо,
Но ето га на сред друма пута,
Од јелике одломио грану,
Па за грану заклонио главу,
А на грану пушку наслонио,
Да он Бећка чека Грађанина.
Но му вели Бањанине Лука:
"Немој Бајо, ја те Богом кумим,
Пушти мене на сред друма пута,
Да ја чекам Бећка Грађанина,
Бећко ми је браћу изгубио!
Још вас молим, тридесет ајдука,
Да се не би који преварио
И да не би пушку опалио,
Из далека поплашио Турке,
Док ја Бећка Грађанина гађам,
Ја ћу Бећка себе припуштити!"
Како рекли, тако учињели,
Послуша га Бајо Пивљанине,
Сва дружина око друма пута,
Ето Луке на сред друма пута.
Мало стаде, не би николико,
Стаде штекет хрта и бизина,
А за њима од града грађаи,
Најпрви је Бећко Грађанине
На ђогату коњу од мегдана,
Колико је Туре осилило,
У руци му седевли тамбура,
Јасно куца, тање попијева,
Припијева и Баја и Луку,
А то слуша и Лука и Бајо
И његово тридесет ајдука.
Но да видиш Бањанина Луке,
Па нишани Бећка Грађанина,
Али Лука да га гађа неће,
Док је Бећка припуштио близу,
Па опали свога ђевердана,
Те погоди Бећка Грађанина
У десну га ногу погодио,
Паде Турчин са коња ђогина,
Скочи Лука на ноге лагане,
Па повади пламенога ножа,
Да он Бећку посијече главу,
Турчин добар Бећко Грађанине
И ако му нога саломљена,
Његове су обје здраве руке,
Ја кад на њ'га полетио Лука,
Он потеже двије пушке мале,
Па он гађа Бањанина Луку,
Добро гађа, а боље погађа,
Обје су га пушке погодиле,
Погодиле у прси широке,
Паде Лука на земљицу мртав.
А кад виђе Бајо Пивљанине,
Па на Бећка загон учинио,
Стаде сјећи Бећка Грађанина.
Док у томе пушке запуцаше,
Бајо Бећку откинуо главу,
А осталих тридесет ајдука,
Убише му двадесет грађана,
И двадесет откидоше глава,
Десетина назад узмакоше,
Утекоше у Никшића града.
А кад Бајо Бећка погубио
И његово двадесет грађана,
Прихватише Бањанина Луку,
Прихватише па га укопаше
И диван му спомен поставише:
Ту почивај арамбаша храбар,
Ти делио Бањанине Лука.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
