Повратак (Светислав Стефановић)
| Повратак Писац: Светислав Стефановић |
Плове таме дубоке с немим шумом;
Душа ноћи лепрша као сова
Меким крилом; месечев крвав лик се
Злокобно јавља.
Украј пута сабласти чудне јуре
Ничу као из земље, у трен ока
Ноћ их гута, ко̂ да се њима храни
Вечита несит.
Неба нема. Само где месец ниче,
Лежи облак свечано мрк и тежак,
Ко̂ саркофаг изгледа; небу самом
Уздигнут горе.
Дуси ноћни немо тај ковчег носе
Мору једном, ко̂ гроб дубоки мртвом;
Месец као буктиња смрти светли
Погребу немом.
Моју љубав умрлу носе дуси,
Мрачни дуси носе је мору мрачном.
Све и свуд је тама, тек сан њен вечни
Бео је ко̂ снег.
А кад прођу сати ко̂ веци дуги,
Ја ћу опет доћи са тамних гора,
С венцем око главе од саме зоре,
С штитом на груд’ма
Свим од сунца, стрелом у руци оштром
Као муња; њом ћу тад разбит море,
Ковчег црни отворит и растопит
Снег њеног санка.
Смрт ће онда постати живот нови,
Ноћ ће бити зора и бол весеље,
И са усном пролећа младог пуном
Љубав ћу будит.
Извор[уреди]
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 181-182.
|