Поболе се гледана девојћа,
поболе се, оче да умре.
Дооде је од море деверје,
доносе је сливе јесенљиве,
оскоруше у мед уварене, 5
па говоре њојне миле снае:
„Болуј, Маро, болуј, наша снао,
болуј, болуј, немој да умреш.
Ми како смо тебе запросили,
наши су се двори подновили, 10
наша се је мајћа подмладила”.
Т'г говори убава девојћа:
„Бога вама, од море деверје,
ја лежала, ја не прележала,
ја болела, ја не преболела. 15
Ваша ме је мајћа набедила,
да сам њојна сина опчинила.
Ја му нес'м учин учинила,
сал што ме је стринка поучила
те с'м њему трагове обрала. 20
Јед'н с'м му на вретено вила,
да се вије за мен као змија;
друђи с'м му у селин врљила,
селин с'не он за мен да с'не.
Трећи с'м му у невен турила, 25
невен вене, он за мен да вене”.
