Плач родитеља
Светозару и Перси (Ћоровић)
Јединче наше, што нам ћутиш, је ли?
Ми бисмо твога разговора хтјели,
Хтјели би да нам пружиш миле руке
Уз благи осм'јех и голубље гуке,
Хтјели би твога ока благи глед,
Ал' јао нама, ти си као лед...
Твој њежни гласић замук'о је, стао,
На миле очи сан студени пао;
Твоје су руке два љиљана ледна,
Ружице свеле твоја уста чедна;
Жетва је дошла, покошен је клас,
Ти нећеш више загрлити нас.
Кољевка твоја сада пуста стоји,
Пуста к'о срце родитеља твоји',
Из ње те небу однесоше крила
И оде срећа што је с нама била;
Немамо више тебе, срца свог,
Анђеле мили, тебе узе Бог...
Уз тихи шапат врбинијех грана
У гробу спавај, срећо наших дана!
Наш бол и уздах долазиће теби
Да те ко из сна пробудио не би...
Жетва је дошла, покошен је клас, -
Збогом и мирно у сну снивај нас!...