Пламенови I—IV
| Пламенови I—IV Писац: Јован Грчић Миленко |
Пламенови, пламенови,
Крепка вам је моћ:
Осветлите данак нови,
Ил’ раните ноћ!
I
Ој, кад срцу зора руди,
Кад му свиће дан,
Мора срце да загуди
Милу песму умилоти,
Дивни спевак у дивоти, —
Да поздрави зору рану,
Да поклони рујном дану
Гласак уздрхтан!
Гле, и моја зора свити..
Рађа ми се данак нови...
Ој, па зато срце хити
Да са живи пламенови
Оснажи му моћ!
Мој животе, живи дане!
Мој животе, песмостане!
Са ватрени, светли слови,
Са румени пламенови
Разгнаћу ти ноћ!
Све у дану бoгoдану,
У пламену силна маха,
Без нискости и без страха
Хоћу да ми сјаш.
А пламење — песме младе,
Смерна чеда — смерне наде,
Роду да ми даш!
Да мој роде, круно златна,
Дична круно, круно мила,
У осмеху pујне зоре
Штоно си се зажарила,
Тебе здрављам у радости,
У терету и жалости;
Та најлепши покрет душе
Посвећен је теби, ево:
Срећу твоју, боле твоје,
Синак ти је пламно спев’o.
Сад ти пева...
А кад му се песма чиста
У душманској крви смути,
За тебе ће изда’нути!...
Пламенови разиграни!
Пламенови жиһа мога!
Сјај- гласници, изаслани
Из срца ми ватренога!
Потеците, поздравите
Мис’о здраву, срца здрава;
Пригрлите моћи младе,
Да их нојца не покраде...
Притисните врела љуба
На чеоце нове зоре,
Клањајте се и ви жишку,
Док се сунце не разгоре!
У Черевићу, 1867.
II
Заплакале успомене
11з живота Живована,
Із детињских срећних дана,
Карајући сетног мене.
»Не сећаш се!« шапућу м.
» Не волиш нас! « ускличу ми.
Ја их чујем,
Живо планем,
Насмешим се,
Па узданем:
Дивна ружо, тугованко!
Сетна лало, несрећанко!
Зелен-кадо, враголанко,
Још вас волим ја!...
Славујићу, драгин данче!
Лахорићу, уздисанче!
Лептирићу, први знанче!
Још вам спомен сја!
Сија ружа, сија лала,
К’о сунчана чеда мала, —
Диван им је сјај;
Ал’ реците мени сетном
Шта ћу вољом инстоветном
Да додирнем пре:
Шта ће младо срце моје,
Шта ће пређе да опоје,
У спомене или нојцу
Што ми ево мре?
Ја вас штујем успомене!...
У срцу ми зора сине,
Лакокрила мисо моја
У детињство кад се вине...
Кроз дивотан велак бео
Видим што сам онда глед’o...
Видим онај живот цео —
Све другаре хитре миле,
Па и тебе, дично чедо,
Крај извора како седиш,
И од мене несташнога
Лепе очи како кријеш,
И како ми срећно вијеш
Китне венце
К’о детенце!...
Сад у врту срца мога
Примило се оно цвеће,
Па ме теши, млађанога,
Умиљато...
А на цвеће и сад слеће,
Славујака мило јато,
Ој, из доба несталога!...
И пева ми песме дивне,
Тешилице милостивне.
Ја их чујем,
Па им велим
Да их штујем,
Да их желим
Кано мајка сина мила
Ил” диклица нoјцу ону
У којој је драгог снила...
Живи данци,
Златни санци,
Не корите младог мене,
Ја вам штујем успомене!
Јер ме теше у жалости,
Јер ме снаже у радости,
С њима плетем венац нови,
Ој, у хитри пламенови!
Не кори ме, тугованко!
Не куни ме, несрећанко!
Не вређај ме, враголанко!
Још вам спомен сја!...
И лептиру, први знанче!
И лахору, уздисанче!
И славују, мили ранче!
Још вас волим ја!...
III
Знате л’ вијор силне моћи
Кад у немој, благој ноћи
Изненада
Мир надвлада,
И дохватом силовитим
Крили мане,
Проспе бес...
Кад запрште ломне гране
На дрвећу мрка гледа
И падањем хуковитим
Множе трес;
Кад подцикне с недогледа
Муња лака,
И посукти из облака
Силна праска убрзана
Усиљена, разуздана,
Што пропашћу земљи прети;
Кад задрхти кам, врлети,
Од страхоте,
И застане бистар поток
Што се оте
Кршном стењу из недара, —
Од терета преголема
Нојци тад се срце пара...
Болно стрепи...
Код онаких звезда лепи’
Што јој сјајна венца плету
У звезданом врту своме,
Што јој зборе
Одозгоре
У трептању миленоме
Свете тајне
Векотрајне;
Код месеца
Што просеца
Дивним сјајем косу њену,
Густу, црну, распуштену,
Што јој светли брдо, дољу
И у њојзи сузно цвеће
И потока
Бистра ока
Што се шеће
По ливада и пољана;
Код душице лахорове
Што тананом цвећу гове
И горици љуби грање
Снажећи јој шапутање;
Код славуја, певца мила,
Штоно га је гора скрила
У недарца презелена;
Код другара многа њена
У тишини разнежена, —
Мора тужна сад да бледи.
И да гледи
Како облак сузе лије,
Како громе бесно бије,
Како туже деца њена
Непогодом застрашена...
Тешко јој је...
Ал тек што јој суза кане,
Прва суза усијана,
Тешити је’ вако стане:
» Силна сила изумреће,
Вековати с тобом неће
У беснилу јадовиту,
Звезде ће ти опет сјати,
Лахор пира пировати
К’о и прије;
А славуј ће милогласни
Опет ’нако лепо, тихо
Уздисанку да ти вије. «
И — нојца је утешена.
Јер што шану суза њена,
То се збило;
Па сада је опет срећна,
Па сад јој је опет мило,
Јер се нађе једним махом
У животу оном плахом
Што јој души мило годи,
Јер се нађе у тишини,
Јер се нађе — у слободи!...
Ал’ реците, мисли чисте,
Ал’ шаните, срца здрава,
Мења ли се воља тако
И у оног што у болу
О слободи текар снева
И златали мишљу отом
Прежалосне груди згрева;
И у оног што у тами
Уздишућн вене, чами,
Оног што у бледој ноћи
И не мисли о помоћи,
Што не чека бела дана,
Што не види себе никад
Златним сунцем обасјана, —
Доноси ли срећа лепа
Мила дара
И за слепа,
— За гуслара?
Па како ли крвца врије,
Па како ли срце бије
Њему што о тузи збори,
Што спомиње судбу лава
Коме с чела понос, слава
Једном сјаше,
Кога знаше
Гује наше
Што у срамној, у низоти
Под ноге му попадаше
Као нико!...
Реците ми, срца здрава,
Како ли се гуслар свик’о
На стихије преголеме
Што му срце растрзају
На комаде?
Како знаде
Слепо око
Предубоко
Да загледа у дубине
Црне тмине, црне сене
И страхоте невиђене?
Да л’ и њему суза сјајна —
Аох, суза дуготрајна!
Разведрити нојцу може,
Што га грли ’нако вајна
За живота?...
И његова мис’о смела,
Што к’о бура бурно сукне,
Са набрана сетна чела,
Да ли она као муња
Само сукне, па умукне?..
И његова суза да ли
За тренута само жали,
Или кане
Да му шане:
» Силна сила гониће те,
Бесна бура ломиће те
Док те траје;
У срцу ће да ти сјаје
Крвав ханџар!
А у нојци душе твоје
Громови ће да се роjе,
Све док грло не испоје
И животни плам,
Док у пламу не изгориш
И ти, море, сам!...
Дете беја’...
Не познавах јоште јаде...
У срдашцу ништа друго
Не имаде
До — осмеја!...
Водише ме манастиру,
У планину српског нада,
Да ми плане душа млада
Што почива тад у миру,
И да видим, и да чујем
Што и сада пламно штујем:
Ох, гуслара, нојцу слепу,
Што нам збори прошлост степу
Од вајкаде,
Што нам ређа нове јаде,
Суво лишће многе наде,
Бадаваде!... бадаваде!...
Глед’о сам га, слуш’о сам га,
Гледао сам струну танку
Како дрхтни убрзано,
Како пишти раздрагано
Кано срце слепа старца
У терету отештано.
Хватао сам речцу сваку
Што му с усне бледе слети,
И не питах да ли ћу је
У прcима чуват смети.
Ал’ се питах дуго, дуго,
Да ли муња, да ли громе,
Што му бедно срце ломе,
Увек тако силно бију,
Да л’ му груди — гневно море —
Увек тако силно врију?...
Пит’о сам се како знаде;
Ал’ кад стаде
Слеп-гусларе
Да приноси крвне даре
Неверама српског рода
С којих паде сјај-слобода,
И кад клетву на њих просу
Црну, вељу, нечувену,
Плакао сам у заносу...
Дрхтао сам као прутак...
Из големе клетве оте
Тек дознадох за грехоте
Што их грешник грешит’ може,
И осетих тeкaр тaдa
Оне тешке српске ране
Што нас тиште још и сада,
Ал’ их дoнде нисам знао...
Тога дана, српска срећо,
Први пут сам у животу
За тобоме уздисао...
Па и сада, ретке ове,
Уздисајне пламенове,
Прати уздах ’нако силан;
Ал’ утисак преумилан
Остануһе све до гроба!..
IV
Красно ли је доба било
Кад је Душан царовао!
Као соко своје крило,
Е, тако је Србин знао
Своју снагу, своју моћ, —
А у дану обасјану
Штоно га је радовао,
Презир’о је туђу ноћ.
С лица му је срећа сјала,
С крвна мача муње гнев,
А душа му није знала
За каштигу робовања
Што га тужног данас гања
Столећима у подсмев!
— — — — — — — — — — — — — —
Доста, доста, куд һу више!
Дивна слика дана лепи’
У осмејку сузном стрепи
По сред мога срца млада.
Сузан осмех српска нада,
Мени вели:
» Жели, момче, жели, жели
Да целиваш слику сјајну
Што ј’ у добу у значајну
Србу сјала ’нако дивно!
Жели, момче, да је спазиш
Баш у души рода свога
Несрећнога, рањенога «...
Аох, надо, сестро мила,
Лепо л’ си ме подсетила
На Призрена лепу срећу, —
Лепо л’ си ме усрећила
Сликом лепом:
Видим срећу, видим славу,
Видим снагу где се грли
Са разумом и са вољом,
Видим срце задахнуто
Јачом вером, слогом бољом,
Видим цара невиђеног!...
Аох, надо, сестро мила,
Лепо л’ си ме подсетила
На Призрена лепу срећу,
Лепо л’ си ме усрећила
Срећним царем!
Дете беја’...
Не познавах јоште јаде...
У срдашцу ништа друго
Не имаде
До — осмеја!...
Причаше ми о Призрену,
О призренској звезди сјајној
Што је Србу дично сјала,
Звезди што је сјат знала
И сред бела, јасна дана,
Која није издисала
Крај сунашца огрејана.
Причаше ми, причаше ми...
Па и сад је прича жива
Са којом ме умиљато
Мила мајка успављива,
И сад чисто к’о да звони
Сваки гласак речи они
Што се слише, растопише
У дубини душе младе...
О, па чуј ме, српска вило!
Почуј кол’ко душа знаде
Из дубине да прозбори! —
Све по реду, све полако,
Баш к’о поток што ромори...
У заносу миленоме
Што је срце уздизао,
Гледао сам — на далеко!
Виђао сам круну златну,
Што са чела увенчана
Милостиво одсјајкива.
Виђао сам — аој, среће! —
Виђао сам цара — жива!
Гледао сам на далеко...
Виђао сам сјајне дворе
По којима царе шета,
Виђао сам, о веруј ми,
Јер гледању ништ’ не смета.
Виђао сам царске свите,
Виђао сам патријархе,
— Или можда свеци беху, —
Чит’о сам им веру свету
У очима, у осмеху
Што је одсев душин био.
Виђао сам многа кнеза
Што се мачем окитио,
Војеводе смела ока,
Госпоштину, а без броја,
Многа тића, огњенића,
Огњенога, љутог соја.
Виђао сам Призрен цели,
Виђао сам Призрен бели
Где с’ прелива и ужива
Баш к’о море у кога се
Многе реке сребро слива..
Гледао сам на далеко!
Виђао сам силну војску
Силна Срба муњевита,
Где се шали сеченицом
Ханџара му огњевита.
Виђао сам сјај-крсташе,
— О, како су лепо сјали!
Баш к’о да су сунца зраци
Из крста му извирали...
— — — — — — — — — — — — — —
Па та срећа поносита,
Пa та слава узорита,
Па ти тиһи и крсташи,
Сјај-оружје, дика њина,
— Та дивотна српска слика
А страшило душманина, —
Сијала је преда мноме.
О, па немој, драга вило,
Да се чудиш спеву чистом
Што се јавља
И понавља
У одсеву истиноме.
Све те слике миловане
Што сликаху лепше дане
Јављају се, вило, сада,
Јављају се загрљене
У пламену раздраганом
Што је маха захватио
У детињству јоште раном,
Па кад слике узорите,
Па кад слике поносите
Поизређам ’нако верно,
Душа ће ми бити јача,
Радовање — неизмерно!
Извор[уреди]
Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 28-44
|