Писмо црногорских главара 1804. године

3. луја 1804. године Црногорски збор је упутио писмо са скупштине руском изасланику Ивелићу:

У турској Србији, гдје Турци немилице истребљујухристијанство и архијереје божје коњу мачем, тамо, гдје је православно христијанство угњетено и гине, нужна је велика помоћ, а не овдје, гдје ми, благодарећи богу, ни од кога нисмо угњетени, већ уживамо потпуну слободу под владом нашег доброг архипастира.

По свој прилици није познато руском синоду, да је народ српски православни имао свог патријарха, коме су српски архијереји били подвласни све до 1769 године, а тада, пошто је запламтио рат између порте отоманске и руског царства, патријарх српски и свега Илирика, Василије Бркић, уклонивши се у наше крајеве од предстојавше му погибије, пође у Русију и у Петербургу преставио се, на којем се и пресјекла битност славено-српских патријарха; по томе дакле наш господин митрополит остао је сам за себе у овдашњој цркви, независан ни од какве власти. А притом, кад смо ми у прастара доба примили вјеру христијанску, нисмо је примили од Руса, него од Грка. Ми до сад нисмо чули, да има власт св. руски синод над славено-српским народом изван руских граница живећим и да о њему води бригу, па и над нама не може имати никакве власти, зашто ми народ црногорски и брдски нисмо поданици руског царства, него само стојимо под његовим моралним покровитељством, па и то не из каквог другог узрока, него само због једнакости вјере и племена привржени смо, вјерни и усрдни двору руском и такви ћемо остати вјечно. Па баш да би нас Русија и одбила од себе, чему се ми никад не надамо, опет зато ми народ црногорски и брдски, докле год у Русији православна вјера узвлада, остаћемо на вијеки Русији вјерни и усрдни; но с тим уговором, што ми у поданство, као други житељи који у Русији живе, ступити не желимо, и слободу, коју су наши прародитељи добили, до саме крајности бранићемо, и ради смо с мачем у руци умријети, него ли у срамно ропство и једној сили предати се.

До сада наше архијереје није нико вукао руском синоду на одговор, па и овог нашег архипатира не ћемо пустити, да ико над њим триумфира и да му суди. Кад би он у чему преступио и био крив, као што је неправедно оклеветан, ми бисмо сами могли му судити, не као архијереју, него као најпростијему грађанину међу нама; јер ми народ црногорски за овај чин изабрали смо њега, а да буде за архијереја посвећен, не бивши тад у Србији патријарха, послали смо га у Унгрију к православном митрополиту, који га је саборно с другим епископима и посветио и предао му врховно пастирство над нама. Ми бисмо могли, кад би он тога чина недостојан био, збацити га па изабрати другог достојнијег и представити га гдје треба; но ми достојнијег и брижљивијег за нашедуше нигда имали нисмо, и док је он жив, другога не желимо имати, по томе дакле послове о нашем архипастиру нејма нико водити.

Ви сте, оклеветавши нас неправедно код руског двора, желели најпре удаљити од нас нашег доброг архипастира, највјернијег нашем отачаству и најприврженијег руском императору, како бисте Вучетића за нешег архипастира поставили, а својој заповиједи народ потчинили. А ми народ црногорски и брдски вас добро познајемо и увјерени смо, да од онога, што ви нама обећавате, не би за нас никаква ни слава, ни част, ни срећа посљедовала. - Па баш и да сте у почетку вашега доласка са својственом руском политиком с нама и нашим архипастиром, поступали, опет по настављенијама, која имате, не бисте ништа учинили; аку барен те деоеше бе бу буке тикуји разглашене и не би се дјело на стид ником свршило. Ми смо жељели видјети вас међу нама и с вама о царским пословима и вашем доласку поразговарати се; али шта се хоће, кад ви нисте хтјели, као што би ваљало да дођете међу нас? Ми вас дакле сви једногласно молимо да нас оставите без сваки јавни и тајни интрига на миру, ами при свагдашњој вјерности руском престолу остајемо непоколебиви, у очекивању једног чиновника, али рођеног Руса, који ће извидити и представити високом двору истину, од које се удаљујете. Ми се надамо зацијело, да пресцијетли руски цар и наш најмилостивији покровитељ не само што ће уништити све клевете, које су непријатељи на нас и на нашег архипастира измислили, него ће јошт и увећати к нама, као вјерном и заслужном народу, своје царско благовољење и милост.