Писмо индијанског поглавице председнику САД

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Ово је писмо 1854. године индијански поглавица Сеаттле упутио предсједнику САДа, као одговор на понуду да држава од Индијанаца купи њихову земљу - у замјену за резерват:


Велики поглавица у Вашингтону понудио је купити нашу земљу. Он нас такођер увјерава о својим искреним осјећајима. То је љубазно од њега, јер знамо да му наше пријатељство није потребно. Ми ћемо размислити о његовој понуди. Јер знамо да ако је не прихватимо, доћи ће бијели човјек са оружјем и узети нашу земљу. Велики бијели поглавица у Wасхингтону може вјеровати ономе што поглавица Сеаттле каже, исто као што наша бијела браћа могу вјеровати промјени годишњих доба. Моје ријечи су као звијезде - не блиједе.

Како може нетко купити или продати небо, топлину земље? Та мисао је нама страна. Ми не посједујемо чистоћу зрака или одсјај у води. Како можете купити то од нас? Сва ова земља света је за мој народ. Свака свјетлуцава борова иглица, свако зрно пијеска на ријечном спруду, свака измаглица у мрачним шумама, свако свјетлуцање и сваки зујећи кукац, свети су у традицији и свијести мога народа. Нектар који кола кроз дрвеће носи сјећање на црвенога човјека.

Ваши мртви престају волити вас и своју домовину чим прођу врата смрти и нађу се међу звијездама. Убрзо бивају заборављени и не долазе назад никада више. Наши мртви никада не заборављају ову прекрасну земљу, јер је она мајка црвеног човјека. Ми смо дио земље, и она је дио нас. Мирисне траве наше су сестре. Јелен, пастух, велики орао – сви они наша су браћа. Стјеновити врхунци, роса у трави, топлина понијева тијела и човјек - сви припадају истој обитељи. Тако када Велики поглавица из Wасхингтона шаље свој глас да жели купити нашу земљу – тражи превише од нас. Велики бијели поглавица шаље глас да ће нам сачувати мјесто гдје можемо живјети у сигурности. Он ће бити наш отац, а ми његова дјеца. Али ускоро ће бијели човјек преплавити земљу као што ријеке бујају послије кише.

Не, ми нисмо истога рода. Наша дјеца се не играју заједно, и наши стари не причају исте приче. Ми ћемо размотрити вашу понуду о купњи наше земље, али то неће бити тако лако. Јер ова је земља за нас света. Та пјенушава текућина што тече брзацима и ријекама није само вода, већ и крв наших предака. Ако вам продамо нашу земљу, морате знати да је она света и морате то исто научити своју дјецу. И да сваки загонетни одсјај у бистрој води језера - прича догађаје и сјећања мога народа. Жуборење воде глас је оца мога оца. Ријеке су наше сестре, оне гасе нашу жеђ. Ријеке носе наше кануе и хране нашу дјецу. Ако вам продамо нашу земљу, морате се сјетити то исто научити своју дјецу, да су ријеке наше сестре - и ваше. И од сада ријекама морате пружити његу какву бисте пружили властитој сестри, брату. Црвени човјек се увијек повлачио када се бијели човјек приближавао, као што се јутарња магла повлачи од јутарњег сунца. Али за нас је пепео наших предака свет, и њихова гробница посвећено мјесто. Ми знамо да бијели човјек не разумије наше обичаје. За њега је сваки комад земље исти, јер он је странац који долази ноћу и пљачка земљу. Она није његова сестра, већ његов непријатељ, и када је покори он одлази даље. Он оставља иза себе гробнице својих предака, али то не гризе његову савјест. Он отима земљу од своје дјеце и не брине се. Гробови његових отаца и земља што му дјецу рађа заборављени су. Понаша се према својој мајци-земљи, и према брату-небу, као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати као стадо или сјајан накит. Његова похлепа ће једног дана прождерати земљу и оставити само пустош.

Не знам! Наши обичаји су другачији од ваших. Изглед ваших градова болан је очима црвеног човјека. Али можда зато јер је црвени човјек дивљак који не разумије ништа? Нема мирног мјеста у градовима бијелог човјека. Нема мјеста гдје се може чути отварање лишћа у прољеће, или дрхтај крилца мушице. А можда зато јер сам дивљи и не разумијем. Бука у градовима је увреда мојим ушима. Што вриједи људски живот ако човјек не може чути усамљени крик козорога или ноћну препирку жаба у бари? Ја сам црвени човјек и не разумијем. Индијанац више воли благо шапутање повјетарца кад се поиграва лицем мочваре као и сам мирис вјетра прочишћеног подневном кишом и мирисом боровине. Зрак је драгоцјен црвеном човјеку, јер све што је живо дијели исти дах - животиње, дрвеће, људи. Изгледа да бијели човјек не опажа зрак који удише. Као човјек који умире много дана он је отупио на смрад. Али ако вам уступимо своју земљу, морате се сјетити да је зрак за нас драг пријатељ, да зрак дијели свој дух са свим животом који подржава. Вјетар који је нашим прецима дао први удисај, такођер ће прихватити и њихов посљедњи издисај. Вјетар ће и нашој дјеци улити дух живота. И ако вам продамо нашу земљу морате је чувати као светињу, као мјесто на којем ће и бијели човјек моћи удахнути вјетар заслађен мирисом пољског цвијећа. Тако ћемо разматрати вашу понуду о купњи наше земље. Ако је одлучимо прихватити, поставит ћу један увјет: бијели човјек се мора односити према животињама ове земље као према својој браћи. Ја сам дивљи човјек и не разумијем неки други начин. Видио сам тисуће бизона како труну по прерији, напуштени од бијелог човјека који их је убијао са влака. Ја сам дивљи човјек и не могу разумјети како жељезни коњ који дими може бити вреднији од бизона, којег ми Индијанци убијамо само да би се одржали у животу. Што је човјек без животиња? Ако све животиње оду, човјек ће умријети од велике усамљености духа, јер све што се догађа животињама убрзо ће се догодити и човјеку. Све ствари су повезане. Све што погађа земљу, погађа и земљине синове. Морате научити своју дјецу да је земља под вашим стопалима пепео ваших дједова. Да би ваша дјеца поштивала земљу, морају знати да је земља испуњена душама предака, да је земља с нама у сродству. Научите вашу дјецу оно што смо ми научили нашу, да је земља наша мајка. Што год снађе њу снаћи ће и синове земље. Ако човјек пљује на тло пљује на себе самога. Ми знамо: земља не припада човјеку. Човјек припада земљи. Ми то знамо. Све је повезано као крв која уједињује обитељ. Све ствари су повезане. Човјек не тка ткиво живота, ми смо само једна нит у ткању. Што год чини ткању чини и себи самоме.

Твој приједлог је разуман, и ја вјерујем да ће га мој народ прихватити и повући се у понуђени резерват. Тамо можемо живјети одвојено и у миру. Не значи нам пуно гдје ћемо провести остатке нашег живота, ионако је близу краја. Наша дјеца су видјела своје очеве понижене и побјеђене. Наши ратници су постиђени - њихови дани су празни, трујући своја тијела слатком храном и јаким пићем. Још само неколико мјесеци, неколико зима - и неће више ни један потомак моћних племена која су лутала овом земљом или живјела у сретним домовима, заштићена Великим Духом, доћи назад и оплакивати гробнице народа који је једном био моћнији и са више наде него твој. Али зашто да жалим за несретном судбином свога народа? Племе слиједи племе, и нација замјењује нацију, као валови на води. Бог вам је дао власт над животињама, шумама и црвеним човјеком - због разлога нама непознатим. Можда би разумјели, кад би познавали снове бијелог човјека, када би знали коју наду он улијева својој дјеци у дугим зимским ноћима, које будуће визије испуњавају њихову свијест обликујући њихове сутрашње жеље. Али ми смо дивљи људи. Снови бијелог човјека су нама скривени. И због тога што су скривени, морамо одабрати свој властити пут. Ми цијенимо право свакога човјека да живи онако како хоће. Али када задњи црвени човјек нестане, и када сјећање на њега буде као сјена облака који плови преријом, још увијек ће дух мога народа живјети у овим шумама. Јер ми волимо земљу као што новорођенче воли сваки откуцај мајчина срца. Ако продамо своју земљу, онда је волите као што смо је и ми вољели, штитите је као што смо је и ми штитили. Немојте никада заборавити у каквом је стању била када сте је преузели. И свом својом снагом, моћима и срцем - сачувајте је за своју дјецу и волите је као што бог воли све нас. Једну ствар знамо, коју ће можда и бијели човјек једном спознати - наш бог је исти Бог. Ви сада мислите да га можете посједовати као што желите посједовати нашу земљу. Али то не можете. Он је бог човјека. И његово срце исто куца за црвенога као и за бијелог човјека. Та земља је драга Њему и вријеђање земље је презирање бога. Твој пад је можда далеко, али ће сигурно доћи. Јер чак и бијели човјек, па кад би се и са самим Богом дружио и разговарао као са пријатељем, не може избјећи заједничку судбину. Бијели ће такођер отићи, можда и брже него сва друга племена. Након свега, можда можемо постати браћа. Видјет ћемо...

Наставите прљати свој властити кревет и једне ноћи угушит ћете се у властитом смећу. Али у вашој пропасти свијетлит ћете сјајно, потпаљени снагом Бога који вас је донио на ту земљу и за неку посебну сврху дао вам власт над њоме као и над црвеним човјеком. Судбина је мистерија за нас јер ми не знамо кад ће сви бизони бити поклани и сви дивљи коњи укроћени, када ће тајновите шуме заударати по људима и поглед на зреле брежуљке бити замрљан брбљајућом жицом…

Гдје су дивљине? Нестале су. Гдје је орао? Нема га више. Крај је живота и почетак борбе за опстанак