Песннкова срећа
| Песникова срећа Писац: Јован Грчић Миленко |
Што ме, брате, одговараш
Да не певам певак мио?
Та песме сам умљате
Још к’о дете посестрио!...
Па кадгoд се срцу прохте
Милогласно да запоје,
А ја зивљем песме лаке:
Загрл’те ме, сестре моје!
У тренутку томе, брате,
Јављају се сестре миле;
На срце ми младо лију
Чаровите своје силе;
А у сили чаровитој
Шапућу ми поздрав мио:
Хвала теби, добар брате,
Што ’но си нас посестрио!...
И теше ме умиљато...
По челу ме тихо гладе...
Са ока ми сузу тару,
А са срца гоне јаде...
Час ми једна усне љубне,
Па ми дахе прислушкује;
Час ми друга гласно пева:
Да је добро братац чује;
А час опет скупа моле:
»Величке смо, браца, веће!
Де, пусти нас из ведара,
Дә кушамо своје среће!«
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ох, па ја вас пуштам, ево..
Полетите српском крају:
Гдегoд јаде застанете,
Ту нек јади понестају!
А ја ћу вас спомињати,
К’о најдраже знанце своје;
Та и пред смрт запеваћу:
Загра’те ме, сестре моје!
Извор[уреди]
Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 61-62
|