Песма душе

Алекса Шантић

Планина је душа моја што облаке себи вуче,
А град бије
Из њих свије',
Сева и гром врхе туче.

Каткада је сва у снегу, нити има кога цвета,
Само стреми,
Само неми
Сврх понора овог света.

Ако који жедни путник њој се сврати у те дане,
Сва ће врела
Наћи свела
И кô костур сврх њих гране.

Али негда врси њени пробију се испод тама,
Па сви горе
Кô луч зоре
Сврх крстова и сврх храмâ.

На тимору њезиноме празници се светли јаве,
Змај огњени
Шпиља њени'
У висине сева плаве.

Она тада стабла тресне и просипље хрпе цвета,
Са свих страна
Својих грана,
У поноре овог света;

Пева, врхом дотиче се божјег скута и рукава,
И сва чиста
Тако блиста
Под шатором неба плава.