ПЕВАМ ПЕСМУ
на коју ме ово тамно облачито вече побуђује:
Звезде се крију
Небо је мутно,
Облаци с’ вију
По небу журно.
Облаци страшни,
Ах, куда, куда?
Немојте небо
Наткрити свуда!
У једном крају
Белога света
С надеждом блиста
Сад једна звезда.
О, даље, даље
Од звезде оне,
Да ни облачак
На њу не клоне.
Да њени зраци
У ноћи овој
Просипљу наду
Мајци тужећој.
Која ј’ то мајка
Сви је ми знамо,
Јер њену тугу
Давно слушамо.
14. августа 1854.
