Папучица

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Папучица
Писац: Милорад Митровић




Папучица

I

О лепоти доне Ане
Већ говори Мадрид цео;
Ал’ њен поглед још се није
Са погледом мушким срео;
„Ја презирем људе,” вели,
А љубави и не жели.

   Ал’ сем Ане у Мадриду
И дон Педро још се слави.
То је витез дивна лица,
А дон Жуан при том прави.
Црне очи, просто, плене
И искусне, зреле жене.

   Пало вече. Дневну жегу
Прохлађује ветрић с гора,
А дон Педро с друштвом седи
У градини свога двора;
Пуне чаше ту се празне
И причају приче разне.

   И о Ани реч се поче,
И о чару њена лица,
И сви редом признадоше,
Да је ретка лепотица.
Ал’ ван Педра сви се чуде:
Што да она мрзи људе.

   Насмеја се Педро на то
И охоло диже чело,
Затим мигну враголасто,
Па ће онда рећи смело:
„Та светица, дона Ана,
Биће моја за три дана!”

   Ко, зар Ана? Друштво цело
Подругљиво Педра глену;
Сад се опет граја диже,
Јер сви бране чедност њену;
А за овим кикот јечи:
„То су, доне, празне речи!”

   Педро ћути. Ал’ већ једном
Прва хука када преста,
Он се опет насмејао
И диже се са свог места.
„Позивам вас к мени,” рече,
„Кад се спусти треће вече.

   И тада ћу ил’ донети
Папучицу с ноге њене,
Ил’ на мазги кô мазгара
Видећете, браћо, мене.
Ну, с тим доста. Диж’те чаше
У прославу доне наше!”

   И диже се смех и шала,
Јекну песма на све стране,
И звекнуше пуне чаше
Ради чара доне Ане;
Само Педро брижна лица
Каткад шапне: „Папучица!”

II

   Већ се био сумрак први
Над сањивим светом свио,
Кад на двору доне Ане
Неко куцну врло ти’о;
И лагано, кô у плачу:
„Отворите!” глас се зачу.

   Трчи Мавар. „Ко је?” пита
И одговор брижно чека;
А напољу уздах јекну,
И замоли женска нека:
„Пустите ме доброј дони,
Невоља ме њојзи гони!”...

   У то доба на балкону
Замишљена Ана стоји
И у сумрак немо гледа,
А немир је мукло своји.
Сад кô сања, затим дршће
И притиска срце чвршће.

   Нашто живи? И та мисô
По души јој пустош ствара,
И грче се усне рујне
Од слађана, страсна жара.
Ал’ око ње студ и тама,
И осећа, да је сама...

   И баш тада пред њу ступи
Нека мома дивна створа;
На њојзи је црно рухо,
А на лицу туга скора.
Како дође, клече доли
И бујицу суза проли.

   „О, прими ме, доно, себи!”
Поче мома с пуно јада;
„Умрла ми јуче мати,
И остадох сама сада;
А кад женска никог нема,
Страшна јој се пропаст спрема.”

   Погледа је дона Ана,
Па се збуни. Ко ће бити?
Лице јој је нешто знано,
И то чело, и стас вити.
И одговор тражи томе:
Шта је сећа ове моме?

   Ал’ кад згледа очи оне,
Што је моле тако мило,
Саучешће доби маха,
И задрхта срце чило.
Па тад рече бурних груди:
„Од сада ми друга буди.”

   И већ затим по градини
Шетале су друге нове;
Гледале су сјајне звезде
И облаке, како плове;
Размишљале, шта цвет сања,
И слушале шумор грања.

III

   Под прозором платан шушти,
И са листом лист се љуби;
Ветрић лети, мирис носи,
И час буја, час се губи; —
Ал’ све више и мир пада,
Јер поноћно доба влада.

   Другарице још су будне,
Ал’ их слама санка снага,
И дона се ено свлачи,
А помаже друга драга:
Раскопчава копче с груди
И с пажњом се за њу труди.

   Ал’ што стрепи друга верна,
Кад додирне недро њено?
Што ли пламен обузима
Оно лице безазлено?
Све то Ана вид’ла није,
Па чар своју и не крије.

   Ал’ кад Ана руво цело
До кошуље скиде саме,
На груди је друга стеже
И пољуби бело раме;
Затим кличе мило, боно:
„Ал’ те волим, добра доно!”

   Ана врисну. Ал’ се звонко
И насмеја у том трену,
И проже је сладост тајна,
И загреја душу њену;
Па још моли с чежњом медном
„Пољуби ме јоште једном!”

   И пољубац други паде,
А Ана се смеје слађе.
Ал’ у маху ту је трећи,
Што румене усне нађе, —
И с пољупца тога жарка
Одаде се цела варка.

„Ко си? Реци,” пита Ана
И очима рухо тражи;
А Педро је страсно грли,
И тепа јој нежном дражи:
„Не питај ме, већ ме уби,
Ја сам грешник, што те љуби!”

   „Иди, иди,” плану Ана,
„Варалица ти си бедна!”
„То је крива љубав моја.”
„Зар то љубав?” — „Недогледна!”
„Ја те мрзим.” — „Ај, та рана
У гроб води, збогом, Ана!”

   И он пође. Ана стоји
И са болом за њим гледа;
Сад се трза, бори, ломи,
Плакала би, ал’ се не да;
Ал’ најпосле с вриском клоне:
„О, врати се, мили доне!”

IV

   И спусти се треће вече.
Већ се купи друштво знано.
Поседали. И весеље
Подиже се полагано.
Само Педро таре чело
И уздише невесело.

   Другови га крадом мере,
И осмејци лете лаки:
Сви су мнења да је прошô
Кô хвалиша други сваки;
И већини то је право,
И ако га жале здраво.

   А шта мори Педра тако?
Са чашћу се љубав бори,
И он смишља у двоумљу,
Шта да чини, шта да створи?
Да л’ да скрије љубав ону,
Ил’ да изда лепу дону?

   Сад га неста. И док друштво
Уз веселу кличе шалу,
Он узеде из свог двора
Папучицу једну малу;
Пољуби је, друштву крену,
Ал’ кô из сна тад се прену.

   „Ај, шта хтедох? Зар да издам
Из сујете чари њене,
И страшиви шапат меки,
И пољупце небројене?
Зар да презрем рајску срећу,
Све да згазим? Не, то нећу!”

   И он опет у двор врати
Папучицу, где је била,
И полете натраг друштву,
Кô да има вита крила;
Стеже срце, махну руком
И промуца с тешком муком:

   „Пре две ноћи у весељу
Ја изрекох речи знане:
Да донесем друштву сада
Папучицу доне Ане;
Ал’ та моја мисô смела
Не достиже, што је хтела.”

   Гракну грохот. Ал’ и Педра
У истоме неста часу.
Ну наскоро грохот нови
По тихој се ноћи расу:
Лепи Педро, витез прави,
На мазги се друштву јави.

   А кад прође смех и шала
И умуче друштво цело,
Онда Педро с мазге сјаха
И подиже ведро чело:
„У сватове, кроз три дана,
Зовемо вас ја и Ана.”



Извор[уреди]

  • Милорад Ј. Митровић: Песме, СКЗ, Београд, 1910, стр. 34-40


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 112 година.