ПОБРАТИМУ ПЕТРУ ЦРНОГОРЦУ

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ПОБРАТИМУ ПЕТРУ ЦРНОГОРЦУ
Писац: Мита Поповић


MitaPopović.jpg




     ПОБРАТИМУ ПЕТРУ ЦРНОГОРЦУ
            
Груди су ми валовито море
Пуно љутих јакрепа и змија:
Ти си, побро, бисерово зрно,
Што кроз слепе морске тмине сија;
Ил' ако су ломне моје груди
Развалина радости неверне,
Ти си бршљан, што се верно плетеш
Око пусте развалине дерне.

Од скерлета, ил' од бесмртности
Верно срце много више вреди;
А колико, колико још онда,
Кад је човек у невољи, беди!
Та лако је бродарима онда
Кад им светле кандила са неба:
Али хајде кад се наоблачи,
Кад се сиње море усколеба!

Беше доба, те гласови црни,
Што на мене беху узаврели,
Кроз враташца, кроз уши, потајно
У одају унићи су хтели;
Но краљ, памет на опрезу беше,
Одбио је вране од враташца:
И остати тек 'вако могаше
Срце моје крај твога срдашца. —

Беше доба, те сам јеванђеље,
Срце моје, затворити хтео,
Из којег је свећениче миља
Златна слова штити одпочео;
Беше доба, те сам са гусала
Покидати хтео звучне струне
И гудило закопати танко,
Нека мирно, нек под земљом труне.

Дошао си: васкрсну ми наду,
Благу веру и опет поврати; '
Потавнела лепирова крила
Вољу моју на ново позлати;
Срце моје — чисто јеванђеље
И опет сам отворио, ево,
Љубим, волим, страстно, неизиерно
Хеј, па како, како не би пев'о?

Певам... пишем... те с' овако питам:
Је ли сретан мој побратим, је ли?
Сећа ли се оних тренутака,
Што смо негда заједно провели?
Кад сеђасмо поред бледа жишка
И зборисмо о неверној срећи,
Кад се само уздисаји чуше
И пуцкање у гвозденој пећи.

Седили смо поред пуни чаша,
Зборили смо... а о чему нисмо?
Воља нам је искићена била
Ка' љубавно девојачко писмо.
Седели смо поред пуни чаша,
Зборили смо о судбини Срба:
И клону нам ојађена душа
К'о у гробље засађена врба.

Певали смо о цурама дивним,
Да л' је лепша црна него плава?
Душа нам је шарен лепир била,
Што на недри каранфила спава;
И весело пуштали смо светле
Праскалице живих досетака;
И од огња младе наше душе
Разведри се лице у облака.

Више пута, са удеса горка,
Кад ми туга маглом посу лица:
Ти удари соколовим перцем
Преко ситни тамбурини жица;
Љупки гласи, невидими дуси
Раздрагаше бедно срце моје,
И још туга на челу ми беше,
А већ срце одпоче да поје.

К'о молитва и благосов благи,
Као осмеј и радости што је,
Као туга и ледене сузе:
Ми заједно бисмо увек двоје.
Дође доба... и суморној тици
Растати се ваљало свог гнезда,
И утеха једна ми је само:
Мора пасти са неба и звезда!

Ти си сунце... ја ледена земља
Што ј' од сунца добијала плама,
Сунце зађе, а суморну земљу
Страховита покрила је тама.
Ти си поток, ја корито, побро,
Што потоку верно, радо служи;
Однесе ли поток своје вале
Корито се мора да осуши!

Али доста!... Збогом побратиме!
Буди Србин, за слободу гини!
Шарно руво радости обуци,
Тежак панцир јадовања скини!
Још верену кад добијеш љубу,
Нек јуначког роди теби сина,
Но баш с' тога препоручујем ти:
Да не пијеш воде, него вина!




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 131 година.