О реду

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Петар Кропоткин

О реду


Често нас критикују због тога што прихватамо као етикету ту реч «анархија» која толико плаши већину људи. «Ваше идеје су одличне», кажу нам, «али морате признати да је избор имена за ваш покрет лош. Анархија је, у свакодневном говору, синоним за неред и хаос; реч нас подсјећа на сукоб интереса, на индивидуе које се боре, што не може довести до успостављања хармоније».

Почнимо тако што ћемо истаћи да покрет који је посвећен акцији, покрет који представља нову тенденцију, ретко има прилику да бира име за себе. Нису 'Беггарс оф Брабант' (енгл. просјаци Брабанта) изабрали своје име, које је касније постало популарно, већ је у почетку као надимак – и то добро изабран надимак – узет од стране покрета, затим постао опште прихваћен, и ускоро понео своју поносну титулу. Такође ће постати јасно да је ова реч сумирала читаву идеју.

А “Санс-цулоттес” (фр. без гаћа) из 1793. године? Непријатељи народне ревоулције су сковали то име; али је и оно сумирало читаву идеју – побуна народа, обученог у рите, уморног од сиромаштва, насупрот свим тим ројалистима, тзв. патриотама и Јакобинцима, добро обученим и паметним, оним који су, упркос помпезним говорима и упркос томе што су им буржоаски историчари одавали пошту, били прави непријатељи народа, дубоко презирући “Санс-цулоттес” због њиховог сиромаштва, због њиховог слободарског духа и духа једнакости, и због њиховог револуционарног ентузијазма.

Слично је и са речју “Нихилиста” која је збуњивала новинаре толико дуго и довела до играња речима, добрих и лоших, док није схваћено да се не односи на чудну – скоро религиозну – секту, већ на праву револуционарну силу. Реч је сковао Тургењев у својој новели "Очеви и синови", а потом су је прихватили "очеви" и користили је да би се светили непослушним "синовима".

Али синови су то прихватили и, када су касније схватили да то доводи до погрешног схватања и када су покушали да се тога ослободе, то је било немогуће. Штампа и јавност не би описали руске револуционаре ниједним другим именом. Ипак, ни ово име није лоше изабрано – јер и оно лепо заокружује једну идеју; оно изражава негацију целокупне делатности данашње цивилизације, засноване на тлачењу једне класе од стране друге, негацију постојећег економског система, негацију власти и моћи, буржоаског морала, уметности намењене експлоататорима, моде и манира који су гротескни или одбојно лицемјерни, свега што је данашње друштво наследило од прошлих векова: укратко, негацију свега према чему се буржоаска цивилизација односи са поштовањем. Исто је и са анархистима.

Када се унутар Интернационале развио покрет који је одбијао ауторитет организације и који се, такође, противио ауторитету у свим његовим облицима, тај покрет је себе прво назвао “федералистичким”, затим “анти-државним” или “анти-ауторитарним”, У то време су заправо избегавали употребу имена “анархист”. Чинило се да ријеч “ан-арцхy” (како се тада писала) идентификује покрет превише са прудонистима, чијој се идеји економске реформе тада противила Интернационала. Али управо су због тога – да изазову збрку – непријатељи овог покрета одлучили да га тако назову; уосталом, тако је било могуће рећи да сам назив који носе анархисти показује да они теже једино изазивању нереда и хаоса, не бринући о последицама. Анархистички покрет је убрзо прихватио име које му је дато. У почетку се инсистирало на цртици између “ан” и “арцхy”, због тога што у оваквом облику реч “ан-арцхy” – која долази из грчког језика - значи “без власти” (“без господара”, “без ауторитета”), а не “неред”; међутим, покрет је ускоро усвојио реч у облику у којем се и дан-данас користи, и више се није трудио да указује на значење или да јавност подучава грчком језику.

Тако да се реч “вратила“ свом основном, нормалном, уобичајеном значењу, као што је написао 1816. године енглески филозоф Бентхам: “Филозоф који жели да реформише лош закон" – каже Бентам – "не позива на устанак против тог закона … Карактер анархизма је сасвим другачији. Он одбија постојање закона, одбацује његову вредност, он подстиче људе да одбију да то препознају као правило и да устану против његовог спровођења”. Данас је смисао речи шири - анархизам одбија не само постојање закона, већ било какве успостављене моћи, сваког ауторитета (власти); ипак његова суштина је остала иста: он се буни – и од тога почиње – против ауторитета и моћи у било ком облику.

Али, кажу нам, та реч нас подсећа на негацију реда, стога и на идеју хаоса, или нереда. Ипак, хајде да се уверимо да разумијемо о каквом ми то реду говоримо. Да ли је то хармонија о којој ми анархисти сањамо, хармонија у људским односима који ће бити успостављени слободно када човечанство престане да буде подељено у две класе, где је једна жртвована зарад бољег живота друге, хармонији која ће се спонтано појавити из јединства интересовања када сви људи припадају једној и истој фамилији, када свако ради за добробит свих и сви за добробит сваког? Очигледно не! Они који кажу да је анархија негација реда не причају о овој хармонији будућности; они причају о реду каквог познајемо у данашњем друштву. Па, да видимо какав је тај ред који анархија жели да уништи.

Ред данас – оно што подразумјевају када кажу ред – је 9/10 човечанства које ради да би обезбедило раскош, уживање и задовољење најодвратнијих страсти за шачицу беспосличара. Ред је када је 9/10 човечанства лишено свега што је неопходно за пристојан живот, за нормалан развој интелектуалних способности. Свести 9/10 човечанства на ниво теглеће стоке која живи од данас до сутра, и која не може ни да се усуди да помисли на задовољства која људима нуди научно истраживање И уметничко стваралаштво – то је, дакле, ред!

Ред је када сиромаштво и глад постану нормално стање друштва. То је ирски сељак који умире од глади; то је сељак трећине Русије који умире од дифтерије и тифуса, или глади коју прати оскудица – док се у исто време резерве жита извозе у иностранство. То је италијански народ доведен до напуштања свог плодног земљишта, који лута по Европи тражећи тунел који ће да копа, где ризикује да буде сахрањен после само неколико месеци постојања. То је земља која се одузима сељацима да би се узгајале животиње за исхрану богатих; то је земља која се радије оставља необрађена него што се враћа онима који не траже ништа више осим да је обрађују.

Ред је жена која се продаје да би нахранила децу, то је дете које је доведено до тога да заврши у фабрици или да умре од глади, то је радник који је сведен на машину. То је страх од радника који устају против богатих, страх од људи који устају против власти.

Ред је када се бескрајно мали број људи налази на позицијама моћи, који из тог разлога намећу себе већини, који одгајају децу да се касније нађу на истим позицијама и да задрже исте привилегије служећи се преваром, корупцијом, насиљем и покољем. Ред је непрестани рат човека против човека, струке против струке, класе против класе, земље против земље.

Ред је топ чија бука никад не престаје у Европи, то је опустошена земља, жртвовање читаве генерације на бојном пољу, уништавање, за само једну годину, иметка стицаног вековима тешким радом. Ред је ропство, мисао у ланцима, понижење људске расе спроведено мачем и бичем. То је изненадна смрт од експлозије, или спора, мученичка смрт хиљада рудара који су дигнути у ваздух или живи сахрањени сваке године ради похлепе њихових газда – и који су упуцани или избодени чим се усуде да се жале.

Коначно, ред је Париска комуна, удављена у крви. То је смрт тридесет хиљада мушкараца, жена и деце, раскомаданих гранатама, убијених, потопљених у калцијум-оксид испод париских улица. То је лице руске омладине, закључане у затворима, закопане у сибирском снегу, и – у случају најбољих, најчистијих, најпосвећенијих – задављене у џелатовој омчи. То је ред! А неред – шта “они” зову нередом?

То је устанак људи против овог срамног поретка, разбијање њихових стега, сламање њихових окова и кретање ка бољој будућности. То су најславнија дела у људској историји. То је побуна ума уочи револуције; то је рушење хипотеза чуваних током непромењених векова ; то је пробој нових идеја, смелих изума, то је решење научних проблема. Неред је укидање древног ропства; то је подизање комуна, укидање феудалног кметства, покушај укидања економског ропства. Неред је сељачка буна против свештеника и земљопоседника, спаљивање двораца да би се направио простор за кућице, напуштање страћара да би се нашло мјесто под сунцем. То је Француска која укида монархију и задаје смртни ударац кметству у читавој Западној Европи.

Неред је 1848. година која уздрмава краљеве и проглашава право на рад. То су становници Париза који се боре за нову идеју и који, када умру у масакру, остављају човечанству идеју слободних комуна, и отварају пут ка овој револуцији чије приближавање осећамо и која ће бити Социјална Револуција.

Неред – оно што “они” називају нередом – је раздобље током ког читаве генерације воде непрекидну борбу и жртвују се да би припремили човечанство за бољи живот, и отарасили се ропства из прошлости. То је раздобље током ког се народна способност слободно развија и за неколико година направи гигантске кораке без којих би човек остао у стању древног роба, ствари која пузи, кога је сиромаштво понизило.

Неред је излив најлепших страсти И највећег пожтрвовања; то је епопеја узвишене љубави према човечанству!

Ријеч “анархија”, која садржи у себи негацију таквог реда и подсјећа на најзначајније тренутке у животу људи – зар то није најбоље име за покрет који иде ка освајању боље будућности?


Превод: Злуради Паради

Извор: http://www.kontra-punkt.info/index.php?module=subjects&func=viewpage&pageid=61