О продаји жена

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ема ГОЛДМАН
О ПРОДАЈИ ЖЕНА


Наши реформатори су изненада дошли до великог открића – открили су да постоји трговина белим робљем. Новине су пуне ових “нечувених догађаја”, а законодавци већ планирају низ нових закона којима треба да исправе овај ужас.

Мора се приметити да крсташки рат против непристојности, коцкања, барова итд, увек започиње када треба преусмерити пажњу јавног мњења са неке велике друштвене неправде. Какав је обично резултат таквог рата? Коцкање се повећава, барови одлично послују када раде на нелегалан начин, проституција цвета, а систем подводача и макроа се само усавршава.

Како то да се, тако изненада, открије институција која је већ позната скоро сваком детету? Како то да зло које је познато свим социолозима, тек сада постаје важна тема?

Најблаже речено, бесмислица је сматрати да је недавна истрага о трговини белим робљем (и то, узгред буди речено, врло површна истрага), открила нешто ново. Проституција је била и јесте широко распрострањен посао, па ипак човечанство наставља свој свакодневни живот потпуно равнодушно према патњама и несрећи жена које су жртве проституције. Једнако као што је човечанство остало равнодушно према постојећем индустријском систему или економској проституцији.

Само онда када се људска несрећа претвори у бљештаву играчку, интересовање људи се пробуди, али не за дуго. Они су врло превртљива деца и сваки дан морају да имају нову играчку. Поклич који “праведници” упућују против трговине белим робљем је једна таква играчка. Он служи да се људи мало забаве и помоћи ће да се отвори још неколико добро плаћених политичких радних места – за паразите који шетају около као инспектори, иследници, детективи и томе слично.

Шта је стварни узрок трговине женама? И то не само белим женама, већ и женама жуте и црне расе. Експлоатација наравно, немилосрдни Молох капитализма који се гоји недовољно плаћеним радом, и тако гони хиљаде жена и младих девојака у проституцију. Ове девојке мисле као и госпођа Ворен: “Зашто трошити живот радећи осамнаест сати дневно у перионици, за свега неколико шилинга недељно?”

Наравно, наши реформатори то не спомињу. Знају они врло добро узроке, али им се не исплати да било шта кажу о томе. Много је профитабилније изигравати фарисеја и правити се да си разљућени моралиста, него истражити саму бит узрока.

Па ипак постоји један, помена вредан, изузетак међу младим писцима: Регоналд Рајт Кауфман је својим делом Кућа робова учинио први искрени покушај да се то друштвено зло лечи – и то не са тачке гледишта сентиметалног филистинца. Искусни новинар, господин Кауфман доказује да наш индустријски систем већини жена не даје никакву другу могућност сем да постану проститутке. Жене приказане у Кући робова припадају радничкој класи, али чак и да је приказао живот жена из других сфера, суочио би се са истом ситуацијом.

Нигде се жена не цени према вредностима свог рада већ према својим полним вредностима. Зато је скоро неизбежно да она своје право да постоји и свој положај мора да плати сексуалним услугама, без обзира на то којим се послом бави. То је само питање степена: да ли да се прода једном човеку, у браку или ван њега, или да се прода многим мушкарцима. Без обзира на то да ли наши реформатори то хоће да признају или не, економска и социјална инфериорност жене је одговорна за проституцију.

Сада су наши добри људи шокирани открићем да само у Њу Јорку једна од десет жена ради у фабрици, да је просечна плата коју жена прима за 48 до 68 сати рада шест долара недељно, и да се већина радница током године суочава са многим месецима беспослице, што све чини да је, заправо, њихова просечна зарада само 280 долара годишње. Имајући у виду ову економску страхоту, зар је за чуђење што проституција и трговина белим робљем постају тако доминантан чинилац друштва.

Да се не би претходне бројке сматрале претераним, добро би било да погледамо шта неки стручњаци за проституцију кажу: “Јасан узрок сиромаштва жена може се уочити на неколико табела, из којих се види којим послом су се оне раније бавиле, као и износ наднице које су примале, пре њиховог пада”. Остаје онима који се баве политичком економијом, да утврде колико се послодавац може послужити пословним интересима као изговором да би смањио наднице и да ли уштеда малог процента на надницама није у несразмери са великим порезима који се узимају од јавности, да би се покрили трошкови настали као последица овог порока, који је у многим случајевима директна последица недовољне новчане компензације за поштен рад.

Било би добро кад би наши врли реформатори мало боље погледали књигу Др. Сангера. Тамо би видели да је, од 2000 случајева које је он проучавао, било мало жена које потичу из средње класе, које су имале пристојне услове живота или пријатне породице. У већини случајева то су биле запослене девојке и жене, неке су се одале проституцији из беде, друге због окрутног, бедног живота у својим породицама, треће због својих осујећених и хендикепираних природа (о томе ћу говорити касније). Пријало би онима, који би да одрже морал и његову чистоту, да сазнају да је, од 2000 случајева, 490 жена било удато и да су живеле са својим мужевима. Очигледно је да светост брака није била довољно јака гаранција да би сачувала њихову “безбедност и чиститоту”.

Др. Алфред Блашко је у својој књизи Проституција у деветнаестом веку јаснији: он економске услове сматра одлучујућим чиниоцима за проституцију: “Мада је проституција постојала у свим епохама, у деветнаестом веку се проституција претворила у огромну друштвену институцију. Развој индустрије са огромним масама људи на конкурентном тржишту радне снаге; раст и настајање великих градова; несигурност и неизвесност запослења, дали су проституцији подстицај који се, до тада, у историји човечанства, није могао ни сањати.”

Мада не апсолутно сигуран у то, и Хавелок Елис је морао да призна да је економски моменат директно и индиректно основни узрок проституције. Он налази да се велики постотак проститутки регрутује из класе слушкиња, о којима се мање брине али које имају већу сигурност запослења. Др. Елис не пориче да свакодневна рутина, напоран посао и монотонија живота служавки, а нарочито чињеница да оне немају могућности да уживају у друштву и срећи своје породице, нису мали фактори који их приморавају да траже рекреацију и заборав у веселости и светлуцавости проституције. Другим речима, служавка према којој се понашају као према физичком раднику, која никад нема право на саму себе, заморена каприцима своје господарице, може наћи одушка – као и фабричка радница или продавачица – само у проституцији.

Најзабавнији део овог проблема, који се управо налази пред јавношћу, је индигнација наших “добрих и поштованих људи”, и то нарочито одређене хришћанске господе, која се увек могу наћи у првим редовима крсташког рата. Да ли су они потпуне незналице када је историја религије у питању – и то нарочито историја хришћанске религије, или се они надају да од садашње генерације могу да сакрију улогу коју је Црква имала у развоју проституције у прошлости? Који год њихов разлог био, они би требало да буду последњи који ће данас осуђивати несрећне жртве, јер је већ сваком интелигентном студенту познато да проституција има корене у религији и да је она одржавана и гајена вековима, и то не као срамота већ као врлина коју су сами богови подржавали.

“Изгледа да се зачетак проституције може наћи првенствено у религиозним обичајима, а религија, која је велики конзерватор друштвених традиција, је сачувала у промењеном облику једну примитивну слободу која се већ губила из општег друштвеног живота. Херодот је описао типичан пример тога: још у петом веку пре Христа жене су, барем једном у животу, морале доћи у храм Милита, вавилонске Венере, да би тамо служиле богињи тако што су се морале подати првом странцу који би наишао и бацио неколико новчића у њихово крило. Врло слични обичају су постојали и у другим деловима западне Азије, Северне Африке, на Кипру и на другим острвима источног Медитерана, као и у Грчкој где је храм Афродите на тврђави у Коринту имао хиљаду робиња, које су служиле богињи”.

“Већина ауторитета подржава теорију да се религиозна проституција развијала, као опште правило, из веровања да прокреативна људска активност поседује мистериозни и свети утицај на подстицање плодности природе. Међутим, када је под утицајем свештеника, проституција постепено постала организована институција, религиозна проституција је развила и практични део, па је тако дала свој допринос повећању јавних прихода.”

“Уздизање хришћанства до политичке моћи донело је врло мало промена у политици цркве према проституцији. Водећи оци цркве су толерисали проституцију. У тринаестом веку је већ било јавних кућа под општинским протекторатом. Они су, на неки начин, били део јавних служби, а њихови управници су сматрани скоро државним службеницима”.

Овоме се мора додати цитат из књиге др. Сангера:

“Папа Клемент ИИ издао је булу да ће се проституција толерисати ако одређени део своје зараде даје цркви”.

“Папа Сикстус ВИ је био практичнији; само од једне јавне куће, коју је лично изградио, имао је приход од 20,000 дуката”.

У модерна времена црква је по том питању мало обазривија. Она донације од проститутки не захтева отворено. Сматра да је уносније да се бави некретнинама, као на пример, Тринити Црква, која за огромне суме новца издаје смртоносне јазбине од кућа онима које живе од проституције.

Колико год ја то желела, простор ми не дозвољава да говорим о проституцији у Египту, Грчкој, Риму и у Средњем веку. Ситуација је у то време била нарочито занимљива, јер су проститутке биле организоване у гилде, којим је председавала краљица јавне куће. Ове гилде су, као средство да побољшају свој положај и одрже ниво цена, практиковале штрајк. У сваком случају, то је практичнији метод него онај који користи модерно друштво, у коме за надницу људи раде као робови.

Било би једнострано и веома површно тврдити да је економски фактор једини узрок проституције. Постоје и други, не мање важни фактори. То наши реформатори знају, али се још мање усудјују да о томе говоре, него што говоре о институцији која из мушкараца и жена црпи сам живот. Ја говорим о питању секса, а само спомињање те речи, код већине људи проузрокује моралне спазме.

Призната је чињеница да се жена васпитава да буде роба за сексуалну употребу, а њу истовремено држе у потпуном незнању када се ради о важности и значају секса. Потискује се све што се на ту тему односи, а особе које у тај страшан мрак покушају да унесу мало светлости, прогоне се и бацају у затвор. Заиста, све догод девојка не зна како да брине о себи, док не сазна која је функција најважнијег дела њеног живота, не треба да се изненадимо ако постане лак плен проституцији или неком другом облику односа који је деградира и претвара у објекат који служи само за сексуално уживање.

Ово незнање обогаљује девојку за цео живот и омета развој њене природе. Већ дуго се сматра природним да дечак може да упражњава прохтеве своје природе, то јест, да дечак може, чим се његов сексуални нагон пробуди да га задовољи, али наши моралисти се истовремено скандализују на саму помисао да девојка треба да задовољи своју природу. Моралисти проституција не смета толико због чињенице да жена продаје своје тело, већ због чињенице да га она продаје ван брака. Да ово није само празан исказ доказује чињеница да се брак ради новца законски сматра савршено легитимним и од јавног мњења одобреним, док се било каква друга веза осуђује и друштво је се одриче. Па ипак, ако се проститутка тачно дефинише, она не значи ништа друго него “било која особа која ступа у сексуалне односе ради добити”.

“Проститутке су жене које продају своје тело ради практиковања сексуалног акта и од тога праве професију”.

Уствари, Сангер иде корак даље, он тврди да је чин проституције “сам по себи једнак оном што мушкарац или жена ураде када склопе брак из материјалних разлога”.

Наравно да је брак циљ сваке девојке, али хиљаде девојака не може да се уда, а наши глупи друштвени обичаји их осуђују или на целибат или на проституцију. Људска природа се испољава без обзира на све законе, и не постоји никакав разумљив разлог због кога би се природа морала прилагодити на тако первертирани концепт морала.

Друштво сматра да сексуално искуство мушкарца спада у нешто што је саставни део општег развоја његове личности, док се на слична искуства жена гледа као на страшну несрећу, на губитак части и свега што је добро и узвишено у људском бићу. Велику улогу у стварању и одржавању проституције одиграло је управо постојање оваквог, двоструког морала. Он подразумева држање младих у потпуном незнању о природи сексуалних односа, па та наводна “невиност” удружена са пренапрегнутим и сузбијеним сексуалним импулсом, доводи до стања које су наши пуританци тако желели да избегну или спрече.

Сматрам да упражњавање секса не мора да води ка проституцији; али да су одговорни они који опако, бездушно, и криминално гоне девојке које се усуђују да скрену са утабане стазе.

Девојке, које су још деца, раде за машинама у натрпаним, прегрејаним просторијама, десет до дванаест сати дневно, а последица тога је да су оне у сталном стању сексуалне пренадражености. Многе од ових девојака немају свој дом или било какве удобности ван радног места, па су улица или неко место јефтине забаве једино где могу да забораве своју дневну рутину. Ово их наравно доводи у блиске контакте са супротним полом. Тешко је рећи који од ова два фактора доводи сексуалну пренадраженост девојке до врхунца, али је сасвим природно да до тог климакса мора доћи. То је први корак ка проституцији и девојка није одговорна за такво стање ствари. Савим обрнуто, друштво је то које сноси сву одговорност, грешка је у недостатку разумевања и схватања животних процеса; нарочито је криминална одговорност наших моралиста, који заувек осуде девојку, зато што је скренула са “стазе врлина”, то јест, зато што се њено прво сексуално искуство остварило без благослова цркве.

Девојка се осећа као потпуна отпадница којој су врата дома и друштва затворена пред носом. Цело њено васпитање и традиција утичу на њу тако, да се она сама осећа као посрнуло биће и да због тога нема чврсто упориште, нити било какву подршку која би јој помогла да се уздигне, уместо да је одвуче још ниже. Друштво ствара жртве којих касније узалудно покушава да се реши. Најбезначајнији, најпокваренији и најбеднији мушкарац још увек себе сматра исувише добрим да би за супругу узео жену за чију је наклоност био спреман да плати, мада би је женидбом спасао живота који је испуњен страхотама. Она ни својој сестри не може да се обрати за помоћ. Ова друга, у својој глупости, сматра себе исувише чистом, не схватајући да је њен положај у много чему гори од положаја њене сестре која је на улици.

Хавелок Елис каже да је “супруга која се удала због новца, прави штрајкбрехер у поређењу са проститутком”. Она је мање плаћена, више ради и апсолутно је везана за свог господара. Проститутка никада не уступа своје право над својом личношћу, она задржава своју слободу и лична права, и није увек приморана да се пода мушким загрљајима”.

И та жена, која мисли да је боља од проститутке не може да схвати оно што тврди апологета Леки да “мада је она можда врхунски пример порока, она је такође и најефикаснији чувар врлине. Да нема ње, сретне породице би биле загађене, а неприродна и штетна пракса би преовладала”.

Моралисти су увек спремни да жртвују половину људске расе зарад неке јадне институције коју не могу да превазиђу. У ствари, проституција исто толико штити чистоту дома, као што крути закони штите друштво од проституције. Пуних педесет процената ожењених мушкараца посећује јавне куће и на тај фини начин, удате жене, па чак и деца, бивају заражени венеричним болестима. А ипак, друштво ни једном речју не осуђује мушкарца, а ни један закон се не сматра исувише строгим ако се примени против беспомоћне жртве. Њу не само што експлоатишу они који користе њене услуге, већ је она изложена немислости сваког полицајца и бедног детектива на улици, сваког званичника у полицијској станици и представника власти у затвору.

У књизи коју је недавно написала жена која је дванаест година држала “јавну кућу”, могу се наћи следећи подаци: “Власти су ме приморавале да сваки месец плаћам 14.70 до 29.70 долара, а девојке су полицији плаћале 5.70 до 7.70 долара”. Узимајући у обзир да је жена која је написала ту књигу свој посао водила у малом граду и да суме које она наводи не укључују додатни мито, лако је уочити велику зараду коју полиција остварује од крваво зарађеног новца, који узима од својих жртава, а за тај новац их чак ни не штити. Тешко онима који одбију да плате тај порез, они бивају сакупљени као стока, ако ни због чега другог, а оно да се на добре грађане остави повољан утисак или, ако је то моћницима потребно, да се дође до додатних пара. Само изопачен ум, који верује да посрнула жена није способна да осети људске емоције, не може ни да разуме бол, осећај очаја, сузе и повређен понос који осећамо сваки пут када нас хапсе.

Зар није необично што се жена, која је била власница јавне куће, тако осећа? Зар није још необичније да добар хришћански свет толико цеди и дере такве жене, а да им за узврат не да ништа друго сем немилост и прогањање. Тако дакле изгледа милосрђе хришћанског света!

Много се прича о белом робљу који се увози у Америку. Како би Америка икада сачувала своје поштење да јој Европа у томе не помаже? Ја не поричем да се то понекад дешава, као што нећу порећи ни да у Немачкој и другим земљама постоје агенти који радничко “робље” на превару доводе у Америку, али апсолутно поричем да се проститутке у неком значајнијем обиму регрутују у Европи и доводе у Америку. Можда је тачно да странкиње чине највећи број проститутки у Њу Јорку, али то је зато што највећи број становника тог града чине странци. Чим одемо у неки други амерички град, у Чикаго или на Средњи запад, видећемо да је број проститутки које су странкиње веома мали.

Такође је претерано веровање да се већина девојака бавила овим занатом пре него што је дошла у Америку. Већина одлично говори енглески, потпуно су американизоване како по изгледу тако и по понашању – а све је то могуће само ако су живеле у овој земљи више година. Сматрам да су их услови живота у Америци, амерички обичај да се јавно приказују скупе ствари и скупа одећа која, наравно, захтева новац – новац који се не може зарадити у радњама или фабрикама – натерали на проституцију .

Другим речима, нема разлога да се верује да би се било која група мушкараца излагала ризику и трошку да увози страну “робу”, када амерички услови живота преплављују тржиште хиљадама девојака. Са друге стране, има довољно доказа да се америчке девојке извозе ради проституције, а то је фактор који се не може занемарити.

Кифорд Г. Рое, бивши помоћник врховног тужиоца области Кук, држава Илиноис, јавно оптужује да се девојке из Нове Енглеске пребацују бродовима у Панаму да би их искључиво користили мушкарци који раде за ујка Сама. Господин Рое додаје: “Изгледа да постоји тајни пут између Бостона и Вашингтона којим се девојке пребацују”. Зар није значајна чињеница да тај пут води до седишта савезне владе? То да је госп. Рое рекао више него што је било пожељно да се чује у неким круговима, доказује чињеница да је он смењен са свог положаја. Није практично да мушкарци, који се налазе на јавним функцијама, сувише причају.

Објашњење, које се у вези са условима живота у Панами обично чује, је да јавне куће не постоје у зони Канала. Ово је уобичајен изговор дволичног света који се не усуђује да каже истину. Пошто у зони канала и оквирима градске зоне нема јавних кућа – онда проституција не постоји.

Поред госп. Рое-а, постоји и господин Џејмс Бронсон Рејнолдс, који је детаљно проучавао трговину белим робљем у Азији. Као лојални амерички грађанин и пријатељ Теодора Рузвелта, будућег Наполеона Америке, он је сигурно последњи који би дискредитовао врлине своје земље. Па ипак, он нас обавештава да се Аугијеве штале америчког порока налазе у Хонг Конгу, Шангају и Јокохами. Тамо су америчке проститутке тако упадљиве да су речи “америчка девојка” и проститутка синоними. Госп. Рејнолдс подсећа своје сународнике да су Американци у Кини под заштитом наших конзуларних представника, а да Кинези у Америци не уживају никаву заштиту. Са тим ће се сложити свако ко је упознат са бруталним и варварским прогањањем Кинеза и Јапанаца на пацифичкој обали.

Имајући у виду ове чињенице, апсурдно је указивати на Европу као на мочвару из које долазе све друштвене болести Америке. Исто тако, апсурдно је прокламовати мит да су Јевреји ти који дају највећи број добровољних жртава. Сигурна сам да ме нико неће осудити да имам националистичке тенденције. Драго ми је да могу да кажем да сам их превазишла, као што сам превазишла и разне друге предрасуде. Ако се не слажем са исказом да се јеврејске проститутке увозе, то није због симпатија које бих могла имати за јудаизам, већ због чињеница које су карактеристичне за живот тих људи. Нико озбиљан не може тврдити да јеврејске девојке емигрирају у стране земље ако немају неку везу или рођаке који их тамо прихватају. Јеврејска девојка није авантуристкиња. Она, до скора, не би напуштала своју кућу чак ни да би отишла до суседног села или града, осим ако не би ишла у посету рођацима. Да ли је онда вероватно да би јеврејске девојке напуштале своје домове и породице и путовале хиљадама миља у страну земљу само зато што би нека чудна сила и обећања утицали на њих. Идите да дочекате велике пароброде који доводе емигранте и сами ћете се уверити да ове девојке долазе са својим родитељима, браћом, теткама или другим рођацима. Наравно, изузеци се увек могу наћи, али изјавити да се велики број јеврејских девојака увози за проституцију, или у било ком другом циљу, то је једноставно непознавање јеврејске психологије.

Онај ко се налази у стакленој кући нека не баца камење око себе, та стаклена кућа је прилично крхка и може се лако разбити, а ако се садржина те куће боље погледа, не види се ништа лепо.

Рећи да је до пораста проституције дошло због наводног увоза проститутки, развоја макро система или из сличних разлога је веома површно сагледавање проблема. Већ сам коментарисала наводни увоз. Што се макро система тиче, колико год да је страшан, не смемо игнорисати чињеницу да је он у суштини једна фаза модерне проституције – фаза која је појачана забранама и корупцијом – и да је последица спорадичних крсташких ратова против друштвеног зла.

Кривац је, у то нема сумње, бедан примерак људске расе, али зашто њега треба презирати више од полицајца који од проститутке узима и последњу пару, а онда је одводи у затвор. Зашто је макро већи криминалац, или већа опасност за друштво, него што су, на пример, власници робне куће или фабрике, који се богате на зноју својих жртава, да би их на крају истерали на улицу? Ја не тражим милост за макроа, али не видим због чега њега треба гонити без милости, кад прави кривци за све друштвене неправде уживају друштвени имунитет и поштовање. А треба имати на уму и да макрои нису ти који од жене праве проститутку. Наша лаж и дволичност стварају услове за постојање проститутки и макроа.

До 1894. врло мало се у Америци знало о онима који подводе. Онда је дошла епидемија врлина. Пороке треба искоренити, а земљу очистити по сваку цену. Друштвени канцер је тада протеран са видног поља, али је потиснут у дубину тела. Власници јавних кућа, као и њихове несретне жртве, су тада предати на милост и немилост полицији. Неизбежне последице прекомерног мита и затвора су следиле.

Док су девојке на неки начин биле заштићене у јавним кућама, јер су представљале неку материјалну вредност, када су се изненада нашле на улици, потпуно су биле препуштене на милост корумпираној и похлепној полицији. Имајући очајничку потребу за заштитом и жељу за љубављу, ове девојке су природно постале лак плен макроа који су и сами последица духа нашег трговачког доба. Тако је макро систем директна последица полицијског прогањања, похлепе и покушаја потискивања проституције. Била би чиста глупост да се ова модерна фаза друштвеног зла ограничи узроцима о којима сам управо говорила.

Огорчење и деградација тих несретних жртава незнања и глупости су директна последица забрана и варварског спровођења закона. Ово је достигло највиши степен у предложеном закону који би хуман однос према проституткама прогласио као кривично дело, за које се свако ко пружи уточиште проститутки кажњава са пет година затвора и 10,000 долара. Такав став једноставно открива страшан недостатак разумевања правих узрока проституције као друштвеног зла и манифестацију пуританског духа из доба Скерлетног слова.

Нема ни једног модерног писца који се бави том темом, а који не указује на апсолутну узалудност правних метода у решавању овог проблема. Тако др. Блашко, налази да владине забране и морални крсташки ратови не постижу ништа осим да протерају зло у тајне канале и тиме увећавају опасност за друштво. Хавелок Елис, који је са људске стране најдетаљније проучио проституцију, мноштвом података доказује да, што су строжији методи прогањања, то је горе стање ствари. Међу обиљем података сазнајемо да, иако је ”у Француској 1560. Карло ИX својим едиктом укинуо јавне куће, број проститутки се повећао, а многе нове јавне куће су се појавиле у неочекиваним облицима и представљале су већу друштвену опасност. Упркос таквом законодавству, или баш као последица њега, не постоји земља у којој је проституција одиграла виднију улогу”.

Једино образовано јавно мњење, ослобођено правног и моралног прогањања проститутки, може помоћи да се садашње стање побољша. Свесно затварање очију и игнорисање зла као друшвеног фактора модерног живота, може само да погорша стање ствари. Ми морамо превазићи наше глупе ставове да смо “бољи од других” и да научимо да проститутку видимо као производ друштвених односа. Такво схватање ће отклонити став моралне хипокризије, обезбедиће морално разумевање и хумани третман. А што се тиче потпуног укидања проституције, то ће се постићи само потпуном променом свих прихваћених друштвених вредности – нарочито моралних – заједно са укидањем индустријског робља.


Превод из књиге: Red Emma Speaks, An Emma Goldman Reader, Third Edition, Compiled and Edited by Alix Kates Shulman, Humanity Books, Amherst, New York, 1966.

Чланак оргинално изашао у књизи: Anarhism and Other Essays, Mother Earth Publications, 1910.