О земљо моја...
О, земљо моја, шта те тако боли?
Зашто ме вјечно трзају и море
Јауци дуги из твоје дубине?
„То моје срце премире и гине
У тврдом мразу, без сунца и зоре.”
Зар твоме срцу не допире огањ
Нашијех срца? Зар душе синова
Не грију тебе пламенима својим?
„Ја давно, давно, остављена стојим
Сама, у руци судбе и в’јекова."
Па ко ће тешке раздробити санте
На твоме срцу? Ко ли ће из таме
Тргнути тебе с твојим робљем худим?
„Ја мртве из сна уздасима будим,
Јер нема живих да умиру за ме?!…”
Извор
[уреди]Српски књижевни гласник, 16. јануар 1905. Књига ХIV, Број 2. Стр. 108.