О боре стари...

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

О боре стари, мучениче сињи,
Громом су твоје прси раскрхане
И нова рана све те више кињи.

Опаљен гледаш у оловне дане,
И нигдје сунца да се теби јави,
И боли тресу рањене ти гране.

У твом врху у разданак плави
Не чујем више птица поздрав врео,
Но јаук дуги што сву земљу дави.

На теби сада виси црни вео...
Муке те ломе кô рапаве спиле,
И ти ме гледаш суморан и свео.

О боре, упи' своје јаке жиле
У ову земљу пуну црне драче...
У њој су снаге, у њој твоје силе.

У њој је лијек за срце што плаче,
У њој се врела наше крви лију, -
У ту крв свету упи' жиле јаче.

Кô сјај што јутром небеса га пију
Она је топла, и она ће дати
Сокове свјеже да те вјером грију.

Не тужи! Гордо у уздању пати,
Још има Бога и распете трајно
С ловором чека вјечна слава мати...

Ја склапам очи и кроз снове тајно
Ја видим зору поврх твојих грана
Гдје руже баца божански и сјајно...

И слушам како широм родних страна
Радошћу звони са гусала струна,
Док се у злату васкрснијех дана

Са небом љуби твоја горда круна.