О Епаминонди од Корнелија Непота

Живот славних војсковођа Писац: Корнелије Непот Епаминонда

Епаминонда, илустрација новијег века.

I. Епаминонда, Тебанац, син Полимнијев. Пре него што пишемо о овоме, чини нам се да треба читаоцима на ово обратити пажњу, да туђе обичаје не односе на своје, и да не мисле, да оно, што је за њих незнатно, на исти је начин и за друге биле, јер знамо да по нашим обичајима прваци се не баве музиком, а играње се уписује шта више у порок; а то се све код Грка сматра за лепо и хвале достојно. А пошто хоћемо да изнесемо верну слику живота и рада Епаминондина, изгледа нам, да ништа не треба да изоставимо, што би допринело његовом јаснијем опису. С тога ћемо говорити најпре о његову раду, затим, у којима је наукама и од кога био поучаван, потом о његовим душевним и умним способностима, и ако што друго буде помена достојно, а најпосле о делима његовим, која врло много људи претпостављају душевним врлинама.

II. Дакле, отац му беше, како казасмо, из племићке породице, још од предака беше остао сиромах, ну био је васпитан боље него и један Тивљанин. Јер га је Дионисије учио да удара у цитру и пева уз пратњу лире, а овај није био мање славан у музици од Дамона или Лампра, чија су имена славна. Свирати у фрулу учио га је Олимпиадор, а играти Калифрон. За учитеља филозофије имао је Лизија Тарентинца, Питагорејца ^[1]; и овоме је толико био одан, да је као младић туробног и строгог старца претпостављао свима својим врсницима, и није га пре отпустио, док није у наукама превазишао све своје саученике, те се лако могло увидети, да ће на исти начин све надмашити и у осталим вештинама. А то по нашим обичајима није ни најмање важно, и пре је за презирање; ну у Грчкој свакако служило је на велику похвалу. Када је постао младић^[2] и почео се ваџбати у хрвању, није се толико трудио, да постане снажан, колико да постане хитар, јер мишљаше да снага служи атлетима, а брзина у рату. И тако се највише вежбаше у трчању и хрвању и то дотле, док није постигао, да се може стојећки ухватити у коштац и хрвати се. У руковању оружјем улагаше највећи труд.

III. Овој телесној крепости придружиле су се и још веће душевне врлине. Јер беше скроман, разборит, озбиљан, знао се мудро користити приликама, вешт у рату, лично храбар, великодушан и таки љубитељ истине, да ни у шали није лагао. Беше такође уздржљив, благ и за чудо стрпељив, сносећи увреде не само народа, него и пријатеља; чувао је нарочито поверене му тајне и радо је слушао, што исто тако користи као и речитост; јер мишљаше да се овако најлакше учи. С тога кад год би дошао у друштво, где би се расправљало о државним пословима, или где би се говор повео о филозофији, никада није пре одлазио, док се није говор свршио. Сиромаштво је исто тако лако сносио, јер од државе ништа није узимао осим славе. Није тражио новаца од пријатеља да себи помогне, а често је своје поверење употребљавао да другима олакша, а то је уживао у толикој мери, да се могло мислити, да је све имао с пријатељима заједничко, и да су му пријатељи све ставили на расположење. Јер кад би који од његових суграђана био од непријатеља заробљен, или каква девојка била на удају, па се није могла удати због сиромаштва, држао би савет са пријатељима и наредио би, да сваки дâ, колико може. И кад би скупио извесну своту, пре него што би узео новац, довео би онога, који тражаше, к онима који прилагаху, па би захтевао, да му они сами изброје, како би онај, коме тај новац долажаше, видео, за колико коме има да захвали.

IV. Поштење његово кушао је Диомедонт Сизицен; јер овај беше примио на себе, по наговору краља Артаксерса, да поткупи Епаминонду. Овај дође у Тиву са великим товаром злата и за пет талената придоби за се Мицита, младића, кога тада Епаминонда највећма љубљаше. Мицит састане се са Епаминондом и саопшти му узрок доласка Диомедонтова. А овај пред Диомедонтом рече: Не треба мени новаца, јер ако краљ хоће оно што је Тивљанима корисно, готов сам да учиним бадава; а ако је штетно, он нема довољно злата и сребра да мене поткупи. Јер нећу да заменим љубав отаџбине свим благом овога света. Теби пак, што си покушао да ме подмитиш, а ниси ме познавао, ти си ме сматрао себи равним, не чудим се и праштам, али одлази одмах, да другога не подмитиш, кад мене ниси могао. А ти Миците, врати новац овоме, јер ако то одмах не учиниш, предаћу те власти. Кад га Диомедонт замоли, да му допусти да слободно изађе и да изнесе оно што је собом донео, овај му одговори: Учинићу то свакако, али не тебе ради, већ себе ради, да не би неко рекао, ако би ти новац био отет, да су га мени донели, док међутим нисам хтео да га примим, кад си ми га лично нудио. А када га је запитао, камо ће да га испрати, и овај му одговорио у Атину, даду му заштите , да без опасности тамо стигне. Ни то му није било доста, него је још преко Хабрија Атињанина (о коме смо раније говорили) израдио да се укрца у лађу неповређен. Ово ће бити довољан доказ његова поштења. Могли бисмо, до душе, много таких још навести, али треба нам се умерити, јер смо решили сабрати у овом једном спису живот војсковођа, чија су дела посебице врло многи писци изнели у много хиљада редова.^[3]

V. Био је тако речит, да му ни један Тивљанин није био раван, а исто тако досетљив у кратким одговорима, као и китњаст у подужој беседи. Имао је за супарника у државној управи некога Менексида, такође из Тиве, доста вешта говорника, у колико то може бити Тивљанин^[4]; јер се ово племе одликује више снагом него умом. Пошто овај виђаше, да се Епаминонда истиче у ратништву, опомињаше непрестано Тивљане да претпостављају мир рату, како се не би тражиле услуге од овога војсковође. Њему Епаминонда рече: Ти лажеш твоје грађане, кад их од рата одвраћаш, јер под именом мира спремаш им ропство, пошто се мир ратом стече. С тога, ко хоће дуго да га ужива, треба да је вешт у ратовању. Ако, дакле, хоћете да предводите Грчку, треба да се бавите у логору, а не у палестри. А кад га овај исти Менеклид кораше, што нема деце и што се није женио, а нарочито пребациваше му охолост, јер му се чинило, да је достигао ратну славу Агамемнонову^[5], овај му одговори: Престани, Менеклиде, приговарати ми због женидбе, јер свачијим би се саветом у томе пре послужио него твојим (јер сумњало се да је Менеклида прељубник). Што пак мислиш да се ја надмећем са Агамемноном, ти се вараш. Јер је он са целом Грчком једва за десет година један град освојио, а ја сам на против с једним градом нашим и за један дан^[6] ослободио целу Грчку, пошто сам разбио Лацедемонце.

VI. Исти кад је дошао пред скупштину аркађанску, и тражио да они склопе савез са Тивљанима и Аргивљанима, а на против Калистрат Атински посланик, који све остале у то време надмашиваше у бесеђењу, тврђаше, да је боље да буду савезници Атињана и у својој беседи много нападаше на Тивљане и Аргивљане, па између осталог и то наведе, да Аркађани треба да обрате пажњу и на то, какве су грађане обе ове две држеве изродиле, па да према томе и о осталима суде; јер да су Аргивци били Орест^[7] и Алкмеон^[8] матероубице, а да је Тивљанин Едип^[9] с мајком децу изродио, пошто је свога оца убио. Овоме Епаминонда у беседи, када је на ово дошао, одговори, да се он чуди глупости атинског беседника, који није имао на уму, да су они код куће били невини, а кад су учинили тај злочин и за то били изгнани из отаџбине, у Атину били примљени. Али се његово говорништво највише прославило, када је био изасланик у Спарти^[10]. пре битке Леуктриске. Јер пошто су се ту скупили изасланици свију савезника, тако је он својом беседом обличио тиранство лацедемонско пред многобројним скупом, да је њихову моћ исто тако уздрмала оба беседа као и битка Леуктриска. Јер је он тиме успео, што се тек после доказало, да Лакедемонци буду лишени савезничке помоћи.

VII. Ево и доказа да је био стрпљив и да је сносио неправде својих грађана, сматрајући да је грех љутити се на отаџбину. Кад га из зависти његови грађани не хтедоше поставити да управља војском, и за војсковођу би изабран човек невешт у рату, чијом погрешком ствар је дотле дошла, да су се сви били побојали за спасење, јер затворени у кланцима беху опседнути од непријатеља, поче се тражити Епаминондина опрезност. И када од њега потражише помоћи, заборавивши на увреде грађана, војску, ослобођену од опсаде, врати кући читаву. И то није само једном чинио, већ чешће. Највећма се пак прославио, када је војску повео у Пелопонез против Лацедемонаца, а имао два друга, од којих је један био Пелопида, човек јак и храбар. Пошто су ови услед окривљења својих противника пали у подозрење и због тога одузета им била власт и бише постављени други претори на њихово место, Епаминонда се не хтеде покорити народној одлуци, и наговори своје другове да и они то исто учине и поведе их у рат, који је предузео, јер увиђаше, да, ако ово не учини цела ће војска пропасти због неувиђавности војсковођа и њихове ратне невештине. А беше закон у Тиви да се смрћу казни онај, који би задржао дуже власт, него што је то било законом одређено. Пошто Епаминонда знађаше, да је овај закон створен да се одржава држава, не хтедне га употребити на пропаст њену, и задржи власт четири месеца више, него што то народ беше заповедио.

VIII. Кад су се вратили кући, његови другови били су оптужени због ове кривице, али он њима допусти да сву кривицу на њ баце и да изјаве, да је он учинио да не послушају закон. Пошто су се овом одбраном ови од опасности ослободили, нико не мишљаше да ће Епаминонда моћи нечим да се брани, јер није имао шта да каже. Али овај, кад дође пред суд, не порече ништа од свега онога, због чега га окривљаваху противници, већ све признаде што су његови другови били казали и не хоћаше противити се да издржи ма какву казну, само је једно од њих тражио, да му на гроб напишу: „Епаминонда је осуђен на смрт од Тивљана, што их је приморао да код Леуктре победе Лацедемонце, док пре његова војводства ни један Беоћанин није смео да се с њима на бојном пољу огледа, и с тога, што је једном битком не само Тиву од пропасти спасао, него целу Грчку ослободио и ствар и једних и других дотле довео, да су Тивљани Спарту освојили, а Лацедемонци се задовољили тиме, што су читави остали, нити је пре престао да ратује, док год није наново подигао Месену^[11], а њихов град затворио обсадом.“ Кад то рече, сви се слатко насмејаше и ни један од судија не смеде гласати. И тако, у место да буде осуђен на смрт, отиде из суда с највећом славом.

IX. Када је овај у последње време као заповедник код Мантинеје^[12] са уређеном војском јуришао на непријатеља, упознаше га Лацедемонци и сви навалише на њега самог; јер мишљаху да спасење њихове отаџбине лежи једино у смрти овога, и нису пре одустали, докле после великог покоља он са, борећи се врло храбро, из далека копљем погођен не паде. Његовим падом Беоћани су се у неколико задржали, али ипак нису пре напустили борбу, док нису нападаче разбили. А Епаминонда приметивши да је допао самртне ране, а у исто време знајући да, ако извуче гвожђе, које је без држаља остало забодено у његовом телу, одмах ће душу испустити, дотле га задржа, док му не јавише да су Беоћани победили. Чим је ово чуо, рече: „доста сам живео, јер непобеђен умирем“. Тада извукавши гвожђе одмах издане.

X. Он се никада није женио, и када га је корео Пелопида који имађаше злогласна сина и говорио му, да се он рђаво стара за отаџбину, када не оставља деце, рече му: Ти се горе од мене бринеш за њу, кад остављаш таквог сина после себе. Па ипак не може се казати да ја немам порода, јер остављам за собом ћерку — битку Лектриску, која не само што ће ме надживети, него мора бити бесмртна. У то време под заповедништвом Пелопидиним изгнаници заузеше Тиву и истераше посаде Лацедемонске из града; а Епаминонда, докле је год трајао покољ грађана, није из куће излазио, јер није хтео рђаве бранити, а ни борити се, да не би окаљао руке крвљу својих грађана, јер мишљаше да је свака грађанска победа кобна. Исти, кад се код Кадмеје^[13] отпочела борба с Лацедемонцима, међу првима је био. О врлинама и о животу овога, довољно ће бити казано, ако још ово једно додамо, што неће нико моћи порећи, да се је Тива, и пре Епаминондина рођења и после смрти његове, непрестано покоравала туђој власти, а док је он био заповедник, она је стајала на челу целе Грчке. Из чега се лако може извести, да је овај један човек више вредео но цела држава.

Белешке

1. Питагорејци, следбеници филозофа Питагоре, са острва Самоса, који је учио 550. г. пр. Хр. у Кротону, вароши јужне Италије. Ова је школа тражила да се само слуша и ћути, јер како сâми говораху, „слушати је боље него говорити.“
2. Младић (ἔφεβος) постао би, кад би му било 18 година.
3. Стари су имали обичај забележити на крају дела, колико су редака написали, да не би ко што додао или избрисао.
4. Види Алцибијада XI, 3
5. Агамемнон, син Атрејев, брат Менелајев, краљ Мицене, чувени и храбри вођ Грка пред Тројом
6. У леукриској битци 371. пр. Хр.
7. Орест, син Агамемнона и Клитамнестре, који је своју матер убио, јер је она натерала била свога љубавника Егиста, да убије њеног мужа Агамемнона, кад се вратио из тројанског рата.
8. Алкмеон, син Амфијарауса и Ерифиле, уби по наговору свога оца и матер и полуди
9. Едип, син Лаја, краља Тиве, и Јакасте. Овај убије оца и ожени се мајком, јер није познавао своје родитеље. Његова се деца зваху Етеокле, Полинејк, Антигона и Измена.
10. Ово се тиче скупштине, која се на позив Атине састала у Спарти 372. год. пр. Хр., да се учини крај ратовима међу разним државама грчким, а нарочито међу Тивом и Спартом.
11. Месена, главни град пелопонеске државе Месеније, велика супарница Спарте; с тога су је Спартанци често нападали и напослетку срушили. Епаминонда је с тога мислио, да ће подизање Месене бити најбоље средство, да се Спарта ослаби.
12. Мантинеја, варош у Аркадији. Ту је била друга победа (362. год. пр. Хр.), коју су однели Тивљани над Спартанцима.
13. Кадмеја, град у Тиви назван тако по свом утемељачу Кадму, који је 1550. пр. Хр. дошао из Фениције у Беотију.

Извор

• Непот К. 1897. Живот славних војсковођа. Превод проф. Спире Калика. Београд: Штампарија Драгољуба Миросављевића, стр. 83-92