О ̓ајдучким четама

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
О ̓ајдучким четама
Писац: Матија Ненадовић
Мемоари
Мемоари Матије Ненадовића


(Пре устанка Карађорђевог)

Ја сам од части мога оца Алексе описао житије, Но ово сам заборавио, које мислим да је најважније од његови̓ дела. Кад су Немци оставили Србију и своје судове пресекли, а турски судови нису јоште по касабама дошли нити понамештани, казао сам како је мој отац дошао из Карловаца [1791.], предузео обдржавати међу народом мир и тишину, а како је ваљевска нахија под заштитом од војске наше, која је становала код Ваљева у Кличевцу шанцу, тукла се по граници и бранила нахију од Турака, која је могла радити и са житом била је изобилна.

(Премда су млоги Турци једанпут долазили на Кличевац, и цели дан тукли се, где су мога оца били од шанца одвојили са числом војске, и са Турцима се помешали; ту мал̓ није погинуо, док није Кљуновић капетан из шанца индат послао, и онако међу помешане Србе и Турке опалио топовима и тако растави Србе и Турке, где је погинуо турски знатни поглавица и војсковођа Зеин Усеин-ага и млого Турака. Од наши̓ погине из Котешице храбри Марко Кара и више од српског фрајкора. Речени Марко убије Зеина, пак баци шоцу а узме Зеинову шешану, но од шешане не имајући фишека да напуни но празном се кијачки бранио, и сав кундак о Турке испребијо, док млого Турака салете и из пушака убију га. Зато би требало свакога нашега војника советовати, да у боју никада своје оружје, макар непријатељско и боље било, не мења, јербо сваки човек своме оружију ћуд зна, и од њега фишеке умерене има, и у њега се најбоље поуздати може. И за то одличије мој отац одма је ванжирао обрлајтнантом. Тај фрајкор и официре и ја сам видео у Кличевцу, а после ми је отац казивао да је тај фрајкор у хиљаду и осам стотина момака састојао се, из саме ваљевске нахије, који је само обучен био у фрајкорски мундир, и егзерцирали се, и да је под Михаљевићем из све Србије било осамнаест хиљада момака, који су се сви егзерцирали и против Турака уза сав немачки рат на Турке војевали. Само шабачка нахија није фрајкора давала. Немци су седели у Шапцу а шабачки кметови тајно су купили понешто арача и, кријући од Немца, по игуману манастира каонскога Макарију, у Зворник Видајићима пошиљали. Зато Турци на шабачку нахију и нису наваљивали, и она је могла слободно земљеделије обдржавати, и довољно ̓ране имати; кроме што је морала кулук војскама немачким чинити.)

Као што сам казао, мој отац судећи ваљевском нахијом и овим крајем, док једанпут Црни Ђорђе са педесет, шесет ли момака пређе Колубару на Маломе Борку, на Кршу, и пође од села до села, пређе у шабачку нахију доникле, пак се поврати, одакле његова чета натовари понеки казанчић и понеки котлић. Прелазећи преко ваљевске Колубаре и Тамнаве, где годе ноће по једно говече закољу, а село им мора ̓лебац намесити, одакле по неки товар жита понесу, јербо су, каже, имали у планини Кљештевици збег. Чује то мој отац, пошље им свога буљубашу Живана из Каленића, попа Петра из Такова и кмета Весу Велимировића из Љубинића, да га поздраве: да одма из нахије изађе и да се више не усуди с таквим начином у ваљевску нахију прећи, јербо он то не може а и неће трпити, да се по народу такви трошкови од беспосленичара чине. Посланици оду, нађу га у Бањани, и кажу му од Алексе и леп и прек поздрав. А он одговори: „Ја сам и сам пошао, и ово жито хоћу да носим јербо у нашему крају нема леба. А што је Алекси за тим стало? И тако га поздравите”. Оде преко Колубаре.

У то исто време дошао игуман из манастира Боговађе (Петровић) Василије (Жарко). Овај Василије био је родом из села Паљува нахије ваљевске. Кад дође игуман Жарко моме оцу Алекси и каже му: да је прешао преко Љига некакав Петар Мутњанин са 20-30 момака и по боговађској нурији бадјава једе, пије, и замоли га да он тамо оде, које ради Мутњанина, које ради и други̓ сеоски̓ послова. Алекса оде у Боговађу, пошље игумана Жарка, дозове у манастир Боговађу Петра Мутњанина, и на питање, зашто он толико момака води, и по сиротињи бадава ̓рани, — Петар му је казивао: да се у тамошњим нахијама збркало и да тамо немају ̓ране, да су дошли да се по̓ране, и проче. Он му је казао: „Брате Петре, иди с душе, води те момке и распусти, нека иде сваки својој кући, јербо ја не могу то трпити да ви народ узнемирујете вашим конацима” и проче. Петар је — каже мој отац — врло човек паметан и разборит био, који се обећа да ће одма преко Љига прећи, и „одма ћу — вели — све распустити; и ако ја тамо не узмогу живити, ја ћу доћи да код тебе пандур будем!” И одма је отишао. Отац каже: „Веће после за њега нисам ништа чути могао”.

Овај исти боговађски игуман Жарко у 1804. году, кад смо на Врачар изашли, био је и он онда када је Карађорђе пошао увече, на неку веру београдски̓ Турака, да ће му капију отворити. (Хотели су га преварити и само га унутра упустити, пак капију затворити и унутра све потући. То се добро зна: да су београдски Турци хотели мир с нама, они би могли и сами ласно дахије потући, јербо је више много Турака ерлија него дахија; но то је наговором дахија било, да само преваре и унутра међу куће у сокаке домаме.) И Жарко пошао ноћом. Кад буде на Лауданову шанцу, завади се Станоје Главаш са Жарком око једне ћорбалте жуте од пиринча, као тупа сикирица, коју ја познајем. Станоје Главаш хотео је силом да му са јункаша скине. (Ову је ћорбалту тј. тупу сикирицу игуман боговађски и за Турака на седлу о јункашу свагда носио, ја добро знам). Игуман Жарко — јунак, ни Турцима се није дао газити, но и̓ је везао и сикирицом оном тукао, — потегне сабљу и повиче: „Около голићу!” (јербо је он имао таки обичај често говорити, кад хоће кога од себе да одбије; а и у шали са нама од пређе говорио нам је: „около голићу!”.) — Станоје Главаш повикне: „Побратиме Ђорђе, ево калуђера са сабљом!” — Он се при кучи, да види шта је, а Главаш извади пиштољ на Жарка, а Жарко ма̓не сабљом, да Главаша удари, ал̓ промаши те Карађорђа мазне и засече по образу. Главаш и други опале пиштољима те игумана убију. А кад пиштољи пукну, онда сва војска повиче: „Лагум, лагум!” пак бежи натраг колико се скочити може. Овако ми је књаз Милош Обреновић, који је онда био војвода, са великим смејом казивао. „Сваки нам је, вели, скок од Лауданова шанца до у Мокри Луг по сто дуката вредио”. И он и сва војска мртва је игумана благосиљала, говорећи: „Жарко погибе, али сву нашу војску од срамотне смрти избави, јер би нас Турци на њи̓овој вери све потукли”. А то се и само каже: да су ерлије хотели нама верни бити, они би лако могли учинити; када дахије и њи̓ова војска изиђу на нас на Топчидер и у Врачар на бој, они би лако могли капије затворити, и шанац уфатити, пак они изнутра, и ми споља међу две ватре дахије и њи̓ову војску, и ако не би све побили, ми би барем отерали у Видин, кад би ерлије нама од истине верни били.

Док је мој отац ̓одао по селима боговађским и по другим местима подгорским, селима око Медведника, дотле неки Јовица из Врбице са 40-50 момака пређе на Белом Броду Колубару и преко ваљевске оде у шабачку нахију. И он, где годе ноћи, по једно говече закоље, а сељаци морају ̓лебац давати и пиће. У исто време и Црни Ђорђе са више момака него што је водио, пређе на Скобаљу селу на Кршу, преко Колубаре, и већ дође до Вуконе и до Кожуара, исто по првоме обичају, бадјава једу и пију. Чује то мој отац. Све друго на страну остави. Дође кући у Бранковину, распошље момке по селима, заповеди: да се сви фрајкорци с пушкама скупе у Чучуге, где ће и̓ он чекати. Искупљајући се војска, дочује то Црни Ђорђе, врати се, чини ми се, из Вуконе и из Кожуара натраг, и дође у Таково. Отац мој на Уб, а Ђорђе у Шарбане на ручак. Стигне га војска, мало се попушкарају, и они оставе ручак; дођу у Каленић. Отац мој за њима, стигне и̓ близо Колубаре, и помало се пушкарају, као ђоја један другога плаше: овај да они брже бегају, а онај други плаши, да ови не приступају ближе. Док Црнога Ђорђа чета мога оца буљубашу, Николицу из Црвене Јабуке, убије на месту и више ране момака. Мој отац, угледавши свога врснога буљубашу Николицу мртва покрај себе, ражљути се, и да га освети повиче: „Плотун, и јуриш јунаци!” Војници, као што су у фрајкору егзерцирали и знаду шта је плотун, обале многе пушке. (Ту убију Карађорђева једнога момка на место, и Карађорђа самога ране у руку у длан. Пробију му длан, од које ране Карађорђе је у руку сакат остао.) Ту већ није било могуће од грма до грма прескакати, ни бусије фатати, но нагну широм бегати, а ови за њима; а они нагазе на Колубару и побегну, оставе и оно жито и друго што су понели. (Овако ми је мудри и храбри из Рогаче Катић Јанко, кад смо на Врачар изишли 1804. године, кад се нисмо са Турцима по Врачару тукли, но у ̓ладнику више цркве од чадора, седили, — па ми је преповедао и смејући се вели: „Твој ме је отац двапут преко Колубаре у воду нагонио, те сам по пуне чакшире воде износио, где Црног Ђорђа длан пребише, једног момка убише, и више рањени̓. Но после, Алекса и ја кнезујући, а Ђорђе тргујући, и заједно са Хаџи-Муста-пашом на дахије војујући, врло смо се пазили и као браћа живили и разне разговоре водили, и овај ми силај — вели — твој отац а мој брат поклонио. Бог да га прости! ал̓ да радимо, да га осветимо!”)

Док се мој отац у Каленићу око Колубаре са Црним Ђорђем и Јанком Катићем играли клиса, дотле дочује у манастиру каонском Јован Врбица, поврати се натраг. Пошље два момка у Бранковину моме стрицу Јакову и кмету Глиши Павићу, да му приправе једно говече, вина и ракије и на 50 друга ̓лебац за ручак, иначе прети, да неће село на миру остати, „а ја ћу, вели, све платити у новцу”. Они све то приправе, поране и узјашу коње, изађу на бранковички вис, да из прекраја гледа откуда ће Врбица доћи. Врбица прође врло рано, кући дође где се ручак готови, ал̓ не застане Јакова ни Глише. Пошље два момка да и̓ нађу на брду и поздраве, и да и̓ на веру дозову, а да се ништа не боје. Ови момцима одговоре: да они неће доћи, и воспоздраве Врбицу, да и он гледа и, што пре може, побрже руча и да одлази, и проче.

Ја како сам, као ђак, спавао са стрицем Јаковом и са Глишом у пшеници под једном јабуком петровачом, нисам ни осетио кад су ова два отишла. Устанем и онако санан пођем кући, али на плоту на прелазу стоје три момка с пушкама. Запитају ме чији сам; ја се кажем да сам син Алексин; док један мени руку у џеп, извади кесицу, у њој седам које петака које марјаши, пак себи у недра. Отац ми је начинио сребрн прстенић и потписао моје име, да се ја боље учим, а овај ти скиде и онај прстенић, пак себи у џеп, па повика: „Бежи, бежи натраг; ако те опази арамбаша, посећи ће те!” и отера ме натраг. Ја гладан, а жалећи за мојим петацима, помислим: ја нисам ником крив, а неће мене арамбаша посећи; вратим се око брда, дођем кући, ал̓ то велика громила оружати̓ људи, дуге пушке о шљивама висе, једни седе, други ̓одају. један седи те га момак чешља, велики перчин, све му се прси сијају. Ја запитам једнога: „Које је арамбаша?” јер сам упамтио од онога што ми петаке узе, да је арамбаша њи̓ов старешина. — „Оно је, вели, што је у токама, што га момак чешља.” Ја скинем капу, пак одем те га пољуби̓ у руку. Пита ме чији сам; ја му се кажем да сам Алексин. „Добро, душо, добро, ми ћемо да ручамо, пак ћемо ићи. А где ти је отац?” Кажем да ја не знам. Пожалим се арамбаши, да ми његови момци узеше кесицу и прстен. Он фришко посла три момка а она тројица дођоше; упаради и пита ме који је узео. Ја кажем: овај је, а он повика, те ми одма даде и прстен и петаке. (Овај који ми је кесицу узео био је именом Новица из Гараша, и он је после у Карађорђево време подигао ребелију на Карађорђа. Наћи ћете у мојим писмама које је године и месеца било, ја сам заборавио. За Новицу и његово друштво против Карађорђа има се доста писати — а и за друге бунтовнике који су и кад на сирома Карађорђа бунили.)

На Врбици арамбаши нису биле токе, него све талири један до другога, по јечерми испрешивати. Таман они седоше да ручају, али враг, или ђаво, донесе две бабе из Подгорја. Ђипише питати откуда иду и чују ли гдегоде за какве ̓ајдуке и јесу ли виделе какву војску. — Јадне бабе не знаду обиње, да лажу, кажу: „Идемо из Уба, никога нисмо виделе, но чусмо на Убу, да је Алекса са некаквима се побио и растерао.” Онда ти двојица ђипише, свезаше бабе за шљиве, загрнуше зубуну, па голим ножевима пљостимке, одсекоше и од шљива гране: „Казуј, баба, шта сте јошт чуле и видиле?” јадне бабе пиште као гује: „Јаој, стан̓те, казаћемо”; а оне сироте оно те оно, што су и пре казале. Зар и њима се досади тући, повика Врбица: „Прођите и̓ се, но ̓ајдете ручајте.” Ручаше побрзо, пак онда узеше мога брата Николу и нашега слугу Тодора међу се, и одведоше са собом до у село Јасеницу до оне чесме, пак и̓ врате оба натраг. И ови кажу да су врло брзо ишли, зар бојали се чете; и ништа не платише, а ваљда би платили да не дођоше вражје бабе, те поплашише. (Овај арамбаша Јован Врбица, после за Карађорђева рата, имао је добар дар и све је рањене момке у Врбици и по војсци видао и танета из момака вадио; и ја кад сам одлазио у Тополу, многи пут сам му кад на конак кад на ручак долазио, и врло је поштен човек био; и о прошлости смо један другом приповедали.)

Сад мој отац кад у Колубари дозна, да ће Врбица од Каоне преко Бранковине проћи, по̓ита из Колубаре са четом да га претече, но кад дође кући, а Врбица измакао и отишао Боговађи. Мој отац задржи се у Боговађи, и поручи да му јоште војске дође, пак онда се крене на Кљештевицу, гди кажу да је збег био, говорећи: „̓Ајте, јунаци, да и̓ питамо, како могу чете преко ваљевске преводити, и да им покажемо да сам ја сад господар ваљевске, и да не дам народа газити.” И тако ти оду на збег. (Не знам је ли ту Карађорђе десио се; а можда је очô руку видати.) Еле по малом отпору збег раскопају, и, што су нашли казанчића, санчића и котлића, свак своје позна и поврати. И одонда су већ престали беспослени буљуци по нахији ̓одити; док веће и турски судови по касабама се поставе; а мој отац почне опет, као и пре немачке крајине, кнезовати; док и Фочић посече га. Дакле, Карађорђе је имао две ране, једну на руци од пушке, а другу од сабље на образу. Обадне ране од Ваљеваца.

Сади треће зло, јоште у почетку које је хтело да буде, које би могло највећу несрећу нашем народу да проузрокује, овако је било, ако ме питате. Казао сам да смо на Врачар изишли с војском 1804. године, 6. маја. У нашој војсци био је Живан Петровић из Каленића који је био како мога оца Алексе, тако и наш главни буљубаша; и свагда се уклањао испред Карађорђа, јербо је знао Карађорђе, да је Живан из села Каленића, где је он у руку рану добио.

Поврати се Карађорђе из Пожаревца. (Који је био узео од сваке нахије поглавице и понешто војске, отишао у Пожаревац и предао Турке; а мене оставили те сам топчидерску војску надгледао и рачуне и џебану примао, а понеки пут с Турцима се по Врачару тукли и Сава-малу попалили.) Премда смо ми сваки у свом логору запрећивали да нико без узрока пушку не избаци, биће каштигован, но, војска скоро сакупљена и нерегулата, није се могло сасвим узаптити. Карађорђе, кад дође (неколико дана по доласку), пошље свога чауша и у сваком логору изда оштру заповест, да се нико не усуди пушку напразно избацити, јербо ће жестоко каштигован бити. Али неки наш мали буљубашица, Митар Мањеница, брат кнеза Пеје из Забрдице, кога је Фочић окнежио када је мога оца посекао, и који је Пеја са Јаковом и Карађорђем у војсци ишао на Пожаревац, кога је Карађорђе омилио и један му од турске уцене сребрн нож поклонио, — исти буљубашица Митрић избаци једну пушку. Чује то Карађорђе, јербо је близу нас седио (тј. кнез Сима на Стењаку, више седање соларе; а наш логор на Царевој Ћуприји; а Карађорђе и Катић Јанко између нас; а Младен и Милан код ̓Ајдук-чесме; све то с леве стране Топчидера). На глас пушке пошље Карађорђе своје момке; нађу Митрића и отерају његову чадору, који се оправдао, да се сама пушка окинула.

Кад то види стари буљубаша Живан, а он се поплаши, мислећи; кад Карађорђе отера Митрића малог буљубашицу, који је само избацио пушку преко заповести, а сутра ће и мене, који сам са кнезом Алексом у моме селу на њега пуцали и руку му пребили, то Карађорђе само проба, хоће ли војска ваљевска бранити свога буљубашу. Јаков и Катић Јанко били су отишли код ̓Ајдук-чесме у логор Милану и Младену као у гости. Ја сам у ̓ладу спавао, док пробудим се и чујем где добоши лупају, а војска се паради. Помисли̓ и фришко запитам откуда Турци долазе. Живан каже: „Неме Турака, него Карађорђеви момци отераше буљубашу Мањеницу. Данас њега, а сутра ће мене, да пизму покаје. А ми не дамо се газити; зато сам ја заповедио да се војска паради и топови да су готови, и ̓оћемо нашег буљубашу међу нас.”

И то треба знати, да донде није ни у једнога поглавара било топа кроме у нас; које су нам пријатељи из Новог Сада, особито владика новосадски Јовановић, јоште како смо у марту Шабац почели тући, по Пуљевићу из Митровице, два топића по од по фата послали. Зато смо на најопаснијем месту и стали с логором, на Царевој Ћуприји, и чували. једно зато што смо имали два топа, а друго што је у нас ваљевске војске од свију највише било. А кад војску Живан побуни, ја виде̓ какво зло и пропаст хоће да буде; стога повичем: „Стој, буљубаша, ја ћу сад Мањеницу довести!” И рекао би да нисам отрчао, но одлетио, и Карађорђу све кажем шта је и каква ће несрећа за све нас отуда произићи, а и сам види гди се војска колеба и паради. Карађорђе одма рече: „̓Ајде, момче, и моли Бога што си брат кнеза Пеје, који ми је ушао у вољу на Пожаревцу, а млад си и кажеш да ти се сама пушка оборила, а ја би̓ тебе научио како се своје оружје чува, а не би ти помогао ни овај чича-прота.” (Он је мене многи пут звао: чича-прота.) Ома вратим се ја са Мењеницом у војску, и колико сам умео саветовао и казивао, зашто смо устали војевати: да би се са божјом помоћу избавили од турскога зулума, а другојачије не можемо но слогом и старијега послушанијем, и да сви ми морамо имати једнога старешину, као у срећним домовима, кога ћемо и слушати и бојати га се. Сва војска повика: „Тако је, тако је, и један старешина бити мора свима; но међу нас љубов и слогу! и да се с Турцима бијемо и нашим старешинама покорни и послушни будемо, али да и старешине нама правду твора!” и прочаја.

У недељу по обичају дође Карађорђе и Катић и ондашње нахијске старешине, и после божествене литургије седнемо под ̓ледник; ту је и Живан буљубаша. Међу прочим потребним а и шаљивим разговорима запита Карађорђе: „Бога ти, момче, какву ти ономад будалаштину бејаше започео?” Живан: „Од стрâ, господару, скривио сам јоште кад је кнез Алекса заповедао.” — Он се осме̓ну мало: „Та који се боји, онај бега, а не онако. А ти, као стари буљубаша свима нама добро познатог кнеза Алексе, требало би да си код њега памет научио, да научиш и мене и свакога другога, да се држимо у љубави и у слози, а не да зао пример показујеш. Видиш шта смо започели, и знај, ти и други, да Црни Ђорђе није подигао оружје да над својом браћом пизму и освету чини, веће је подигао и позвао све вас и свакога Србина на оружје, да на Турцима освету чинимо, како за кнеза Алексу, тако и за све кнезове наше и браћу, које су Турци исекли и погубили, и да скинемо у име Бога јарам који Србин од Косова вуче до данас. А ја одсад првога чујем да рекне, да ће своме брату Србину пизму или освету учинити, ја ћу десет Турака живи̓ пустити, а пизмеџија Србину главу ћу одсећи.” Живан: „Господару, признајем да сам покварио и крив сам, али сам се препао. Опрости ми! Он се опет малко осме̓ну. Живан пође му да пољуби у руку, он му руку не даде, него се пољубише у образе, и рече: „Нити је крив кнез Алекса, нити ја, ни ти, но онако је онда време било. Одсад који што старо зло помене, или какву пизму узгони, биће му као што сам казао. и док сам ја жив, неће бити пизме, ал̓ неће ми ни други судити...” Устаде и „збогом!” — оде своме чадору. Ми сви присуствујући онде скинемо капе и благодаримо на опроштењу и прочаја.

Опет Живан и Карађорђе. После је овога Живана Карађорђе врло љубио и у 1806. години, када је Карађорђе дошао у Ваљево, да идемо на Братачић пред Хаџи-бега, онда на Кличевцу седнемо да печено јагње ручамо, — он зовне Живана: „̓Оди, Живане, да ручамо!” — Живан: „Де-те ви, господару, ручајте; ја данас постим понедељник.” — „Ха, ха, ха! Којекуда, по души те, зато ̓оће Хаџи-бег да попали сиротињу, јер ви постите понедељник. Седи, ручај велим ти!” — те ти се мој Живан наклопи на јагње, као и Карађорђе и ја, грешници. Карађорђе: „Којекуда, момче, смета ли ти јагње?” — „̓Вала ти, господару, који ми опрости; одсад ћу све овако.” (Карађорђа био пошао на Мишаре, пак уз пут дошао са око 300 Гружана. У Карађорђа није било обичаја море, бре, никоме рећи, но свакоме, и млађем и старцу: еј момче, мало позатегне, рекао би да два о изговара, нпр. моомче То је знак неког почитанија и благоволенија.)

Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Ненадовић, умро 1854, пре 168 година.