О, никад више...
О, никад више, никад моја рука
Стиснути неће твоју руку б'јелу, -
К'о тужни одјек тајанственог звука
Кидаће јади моју душу ц'јелу.
К'о сјетна тица, што у кругу тавну
Ледених жица заробљена стоји,
Сниваћу и ја о блаженству давну
О слатком рају пољубаца твоји'.
Ја сам к'о стабло, коме вјетар худи,
Разнесе лишће у далеке стране,
К'о вјечни сужањ, који залуд жуди
Осмејак мили оне зоре ране.
По тавној ноћи, кад свештеним миром
Прел'јеће санак нечујно и благо,
Бесвјесно лутам на грудима с лиром,
И зв'јездам' шапћем твоје име драго...
Ја сузам' квасим твоју слику бајну
И гледам осм'јех, што с усана л'јеће,
Ал' заман сузе, никад прошлост сјајну,
Никад ми тебе даровати неће...
Ох, никад више, никад моја рука
Стиснути неће твоју руку б'јелу, -
К'о тужни одјек тајанственог звука
Кидаће боли моју душу ц'јелу.
Мостар, 8. јануара 1893.