Ој поточе...
Ој поточе, што си тако
Сјетан, тужан, болан јако?
Радости ти минô рој.
Твоје лице бјеше прије
И красније и милије,
Веселији жубор твој.
А сада те, ој поточе,
Као голо то сироче,
Обузела туга, вај;
Ти си тужан: твоја дола
Остала је пуста, гола,
Не мирише већ јој крај.
Узвехнуло твоје цвијеће,
Око њега не облијеће
Ситних чела складан рој;
Заћутао славуј лугом,
И он јади с тобом - другом,
Умукô му слатки пој.
И небо се промијенило:
Није више тако мило,
Облак крије сунчев сјај.
Вихор бјесни са свих страна,
Па увело лисје с грана
У далеки носи крај.
Све је тужно... Ој поточе,
Остао си кô сироче,
Ал' не губи благи над:
Опета ће доћ прољеће,
Замирисат твоје цвијеће,
Твоје душе миље, слад.