Ој, умри Иве, ој јање моје
Ој, умри Иве, ој јање моје!
Умри Иве, једини код мајке.
Ој, не да њега, ој јање моје,
Не да њега мајка ни гледати,
Ој, камо ли га, ој јање моје, 5
Камо ли га, у гроб закопати,
Ој, већ у башћу, ој јање моје,
Већ у башћу под жуту наранџу.
Ој, често га је, ој јање моје,
Често га је мајка облазила, 10
Ој, у години, ој јање моје,
У години свакога месеца,
Ој, у месецу, ој јање моје,
У месецу сваке недељице,
Ој, пак је свога, ој јање моје, 15
Пак је свога сина дозивала:
„Ој, ала Иве, ој јање моје,
Ала Иве, драго дите моје,
Ој, је ли теби, ој јање моје,
Је ли теби црна земља тешка, 20
Ој, ил’ чавленка, ој јање моје,
Ој, чавленка, јадна кућа твоја.”
Ој, али мали, ој јање моје,
Али мали Иве одговара:
„Ој, није мени, ој јање моје, 25
Није мени црна земља тешка,
Ој, нит’ чавленка, ој јање моје,
Нит’ чавленка, јадна кућа моја,
Ој, већ су моји, ој јање моје,
Већ су моји грихи додијали. 30
Ој, љубио сам, ој јање моје,
Љубио сам на вири дивојку,
Ој, то је тешка, ој јање моје,
То је тешка вира дивојачка,
Ој, када куне, ој јање моје, 35
Када куне земљица се тресе,
Ој, када плаче, ој јање моје,
Када плаче, и Богу је жао.”
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
