ОЧАЈНИК
На руку бледу главу је наг’о,
Па се дубоко пут земље саг’о.
Да ли са бола од рана тешких,
Штоно их дају бојеви витешки?
Или са чежње за силним благом,
За каквом лепом однетом драгом,
Што беше једиа утеха снажна
За таква јунака, смела, одважна?
Чело му мутно — у црној боји
Ка’ бурно море отворено стоји;
По њему боре, к’о вали морски,
Када их крене тај ветар горски
Купе се, дижу, слежу се, нижу,
Кажу, да болник осећа грижу;
А да л’ од свести прекора грешног,
Или од бола срца неутешиог? —
Жалосне боре купе се, слажу,
Ал’ зато не знају ништа да кажу.
Смршену косу ветар му квари,
Но зато јадник ништа не мари;
Не гледа облак потмуо, клети,
Што земљу пљуском засути прети;
Не чује вику грмљавине јаке,
Што муњу пушта секућ’ облаке;
Не плаши с’ грома, што стење крха,
Што брда цепа из дна до врха:
Глухо му ухо, а око тавно —
Не чује ништа, ма ко му с’ јавн’о;
Његова глава пуна је мисли,
А мрачно срце боли притисли.
Образ му таман а мутно око
Упало с’ тешка бола дубоко;
Једва се види зрачак му бледи,
Но опет зато, рек’о би, не гледи,
Рек’о би, слеп је...
Над њим се нижу врлети голе,
Са њих се види далеко доле
Равно —
Српскоме оку црно, кукавно.
По трави румена проливена крв;
А по тој светој руменој реци
Лагано плове тешки одјеци,
Што се у смртном рађају болу,
Те се мукло разлежу по долу;
Чује се јоште и шкргут зуба,
Као лом страшан мраморна стуба,
Када под силним теретом пада.
Косово то је...
По њему лежи сатрена нада,
Најбољи српски дели-јунаци,
Као сунчани последњи зраци,
Кад се у мутни губе облаци.
Мисао далека памет му носи —
Не по цвећу и чистој роси,
Него по болу ланаца клетих,
Што ће их прво јутро донети,
А кроз муку потоњих дана —
Јер српска сила лежи скрхана.
Ено га, диже теретну главу,
Па је све већма изиоси на јаву;
Очима мутним у маглу гледа...
Чини му с’ види тамо далеко,
Где му напада дворове неко,
И види руку и види лице
Његова дома крвне убице;
Осећа задах паљевине јаке
И димове, ка’ тавне облаке,
Кад се у пустој навали слежу,
Па земљу прлу тавнилом стежу.
Чини му с’ дворе прождире пламен,
И као «помоћ» из собе мале
Да су невине душе викале —
И још се чује:
Не дај нас, не дај! та, оче, где си,
Помоћи деци зар готов неси?
Живо угљевље душу нам пали,
А слатку мајку вуци напали!
Ево ти, бабо, деца помреше,
А мајку слатку Турци однеше!...
Болови тешки гаре му лице —
Гадно створење децоубице,
Чини му с’ пред њим целцато стоји,
Па нити бега, нит’ га се боји.
Цео се стреса са црних мука —
И још се диже рањава рука,
Ваздухом маше — па опет пада;
А клета слутња, што живот коси,
Опет му нове речи доноси:
Оче — гле! мајка њима се не да,
Храбрено стоји камена, бледа,
Очајном руком напрла нож!...
А он се само у боји мења,
К’о лик умивен бледога стења.
Кад с неба оду шарени зраци,
Па их замену мутни облаци.
И опет чује:
Та, оче, оче, ено их, јуре,
Да мајци драгој у грло сјуре
Убојни нож...
Па онда са бола на камен седа;
И још му с’ чини, као да гледа,
Да верна љуба загрли чеда,
Па онда онако камена, бледа,
Јуриши на првог душмана свог —
А јадну децу, гле пламен гута,
Шиљућ’ их небу, да их чува Бог.
Хај! то је туга, што жеже груди,
Те се очајник напрасно буди,
И уздишући виче, прети,
На небу да ће Турком да с’ свети.
Па тако претећ’ на разбој оде...
*
Сунчаном зраку пало на жао,
Те се са мутна неба сишао,
А вечер тиха спустила крила
(И ако ј’ Српству проклета била)
Те чистом росом са мутних чела
Зној јунака рањених однела:
Последњи напор отпора јака,
Што гута силе снажних јунака.
