Офце чува Јован и Јованка,
Јован офце, Јованка јаганце,
То су били братац и сестрица.
Јован сеји тијо говораше:
„Иди, селе, доле на изворе, 5
Па ти изми своје бело лице,
Бело лице и грло пребело!"
Јованка је брата послушала,
Она изми своје бело лице,
Бело лице и грло пребело. 10
Тад говори Јован чобанине:
„Оди, сејо, брат да те пољуби!"
Јованка му љуто одговара:
— Ако љубиш моје бело лице,
Оба ћемо у земљу пропасти, 15
Ја не могу брату љуба бити,
Ни маћехи клетој снаја бити!...
Миодраг А. Васиљевић: Југословенски музички фолклор књ. I, Народне мелодије које се певају на Космету, Просвета, Издавачко предузеће Србије, Београд, 1950., стр. 270-271.
