Откриће Теслиног калема и трансформатора
| ←Moји каснији подухвати | Откриће Теслиног калема и трансформатора Писац: Никола Тесла Моји изуми |
Високонапонски предајник→ |
Неко време сам се потпуно предао уживању замишљајући машине и измишљајући нове форме. Био сам духовно срећан, тако срећан као никада у животу. Идеје су непрекидно навирале и једино сам имао потешкоће да их брзо шчепам. Делови апаратуре коју сам замислио били су за мене потпуно стварни и опипљиви у сваком детаљу, до најмање бразготине и знака хабања. Уживао сам да замишљам како мотори стално раде, јер су тако у мојој машти представљали још фасцинантнији призор. Када се природна склоност изроди у пасионирану жељу, човек напредује ка своме циљу чизмама од седам миља. За време краће од два месеца разрадио сам готово све типове мотора и модификације система који се данас везују за моје име. Вероватно је то провиђење било, што су потребе егзистенције командовале да се привремено заустави ова исцрпљујућа активност ума. Стигао сам у Будимпешту подстакнут непотпуним извештајем о телефонском предузећу у које сам дошао и иронијом судбине, морао сам да прихватим плаћено место цртача у Централном телеграфском уреду при угарској влади, са платом коју — дозволићете ми — нећу открити. На срећу, убрзо се за мене заинтересовао виши инспектор и после тога сам се запослио на пројектима, прорачунима и проценама везаним за нове инсталације, све док није почела да ради телефонска централа о којој сам ја водио бригу. Радећи тамо стекао сам знање и практично искуство које ми је било најдрагоценије, а само запослење ми је пружало широке могућности да користим своје изумитељске способности. Поправио сам неке апарате у Централној станици, и усавршио телефонски понављач или појачало који никада нисам патентирао нити објавио, али би ми и данас то служило на част. У знак признања за моју ефикасну помоћ, организатор подухвата господин Пушкаш (Puskas), после завршетка свога посла у Будимпешти, понудио ми је место у Паризу, које сам радо прихватио.
Никада нећу заборавити снажан утисак који је тај чаробни град оставио на мене. Неколико дана по доласку, тумарао сам улицама, потпуно збуњен новим призорима. Било је много привлачних и неодољивих ствари, али авај, плату сам потрошио чим сам је примио. Када ме је господин Пушкаш упитао како се сналазим у новој средини, описао сам тачно ситуацију рекавши: “Последњих двадесет и девет дана у месецу је најтеже.“ Живео сам врло напорно, што би се данас могло назвати на “рузвелтовски начин“ . Свакога јутра, без обзира на то какво је време било, одлазио бих од Булевара ст. Марсел, где сам становао, до купатила на Сени, загњурио бих се у воду, испливао двадесет седам кругова а онда ходао један сат да стигнем до Ајврија (Ivry), где се налазила фабрика компаније. Ту бих око пола осам доручковао онако како то чине дрвосече а онда бих, жељно чекајући време ручка, крцкао лешнике за директора радова господина Чарлса Бечелора (Charles Batchellor), који је био Едисонов присни пријатељ и његов помоћник. Ту сам упознао неколицину Американаца, који су ме заволели због моје вештине у игрању билијара. Овим људима сам објаснио свој изум и један од њих, господин Д. Канингем (D. Cunningham), пословођа машинског одељења, понудио је да оснује деоничарско друштво. Предлог ми се чинио крајње смешним. Нисам о томе знао ништа, осим да је то начин на који раде Американци. Ништа није испало од тога и ја сам следећих неколико месеци морао да путујем из места у место по Француској и Немачкој и да ”лечим болести “ електричних централа. На повратку у Париз, предао сам једном од чиновника компаније, господину Ро (Rau), план за усавршавање динама и пружена ми је прилика. Мој успех је био потпун и одушевљени директори су ми чинили привилегију да усавршим аутоматске регулаторе, који су били много тражени. Убрзо после тога настале су неке потешкоће у електрани која је подигнута на новој железничкој станици у Стразбуру. Инсталације су биле неисправне и баш у току свечаног отварања, којем је присуствовао и стари цар Виљем I (William I), велики део зида се срушио, због кратког споја. Немачка влада је одбила да преузме постројење а француска компанија се суочила са озбиљним губитком. Захваљујући мом знању немачког језика и стеченом искуству, поверен ми је тежак задатак да размрсим ситуацију и ја сам почетком 1883. отишао у Стразбур да обавим тај посао.
Неки догађаји из тога града су оставили неизбрисив траг у мом сећању. Чудном игром случаја, известан број људи који ће касније постати славни, живео је тамо у то време. Касније у животу, имао сам обичај да кажем: “Бактерија славе је постојала у том старом граду. Други су се инфицирали али ја сам се извукао!“ Био сам заокупљен даноноћно практичним радом, кореспонденцијом и састанцима са званичницима али чим сам био у могућности, отпочео сам конструкцију једноставног мотора у машинској радионици прекопута железничке станице, пошто сам са собом из Париза донео нешто материјала у ту сврху. Завршетак експеримента је ипак одложен до лета исте године, када сам коначно имао задовољство да видим ротацију проузроковану наизменичним струјама различите фазе без клизног контакта или комутатора, како сам то замислио годину дана раније. Било је то посебно задовољство али није могло да се пореди са делиријумом радости које је дошло после првог открића.
Међу мојим новим пријатељима био је бивши градоначелник, господин Бозен (Bauzin) кога сам ја већ донекле упознао са овим и осталим својим изумима и чију сам помоћ настојао да придобијем. Он ми је заиста био одан и мој пројекат је понудио неколицини богаташа, али на моје разочарање, није било одзива. Он је желео да ми помогне на сваки начин а приближавање првог јула 1919. подсећа ме на облик ”помоћи" коју сам добио од тог шармантног господина, која није финансијска али коју због тога ништа мање не ценим. Године 1870. када су Немци окупирали земљу, господин Бозен је закопао велику залиху ”St. Estèphe” из 1801. и дошао је до закључка да не познаје ниједну особу која би више заслужила да попије то пиће од мене. Ово је, могу да кажем, један од незаборавних догађаја којих се сећам. Мој пријатељ ме је упорно пожуривао да се што пре вратим у Париз и тамо затражим помоћ. Једва сам чекао да то учиним, али су се мој посао и преговори отегли због разноразних малих препрека на које сам наишао, тако да ми је повремено ситуација изгледала безнадежном.
Само да бисмо имали слику о немачкој савршености и ”ефикасности”, могу овде да наведем једно прилично смешно искуство. Сијалицу од 16 свећа требало је ставити у ходник и пошто сам одабрао место, наложио сам монтеру да положи жице. Пошто је радио неко време закључио је да треба да се консултује са инжењером, па је тако и учињено. Инжењер је имао неколико примедаба али је после свега захтевао да се сијалица стави два инча даље од места које сам ја одредио и тек после тога је рад настављен. Онда се инжењер забринуо и рекао да треба обавестити инспектора Авердека (Averdeck). Позвали смо ту важну особу, са њом разговарали, испитивали, расправљали и одлучили да сијалица треба да се помери два инча, односно да се врати на место које сам ја одредио. Није прошло дуго и Авердек се јавио рекао ми да он осећа неку зебњу и да мора о овоме да обавести вишег инспектора Хиронимуса (Hieronimus) и да ја треба да сачекам његову одлуку. Прошло је неколико дана пре него што је виши инспектор успео да се ослободи осталих неодложних обавеза и коначно дође; следила је расправа од два сата и онда је он одлучио да сијалицу треба померити два инча даље. Моје наде да је ово коначна одлука распршиле су се када се виши инспектор вратио и рекао ми: “Владин службеник (Regierungsrath) Функе (Funke) је врло искључив и ја се не усуђујем да дам налог да се сијалица постави на одређено место без његове изричите сагласности.“ Сходно томе договорена је посета овога угледног човека. Почели смо да чистимо и полирамо рано ујутру. Сви смо се уредили, ја сам навукао рукавице и када је Функе дошао са својом пратњом, био је церемонијално дочекан. Након два сата саветовања, одједном је узвикнуо: ”Морао бих да идем“, и показавши ми место на плафону, наредио ми је где да ставим сијалицу. Било је то управо место које сам је првобитно одредио.
Пошто се из дана у дан ништа није мењало, решио сам да томе станем на крај и коначно сам успео у томе. У пролеће 1884. све разлике су усклађене, постројење је формално прихваћено и ја сам се вратио у Париз са пријатним предосећајем. Један од чиновника ми је обећао крупну надокнаду у случају да успем, исто као и у случају усавршавања њихових динама, па сам се надао да ћу добити приличну суму новца. Радило се о три чиновника које ћу означити са А, Б и Ц из практичних разлога. Када сам позвао А, рекао ми је да одлучује Б. Овај господин је сматрао да само Ц може да одлучи, а овај последњи је био сасвим сигуран да је А једини овлашћен да делује. Након неколико пребацивања од једног до другог у овом circulus viciousus схватио сам да је моја награда зидање куле у облацима. И мој последњи неуспешни покушај да сакупим новац за рад на конструисању, био је још једно разочарење, а када ме је господин Бечелор (Batchellor) притиснуо да идем у Америку са намером да усавршавам Едисонове машине, одлучио сам се да окушам срећу у земљи златних обећања. Али шансу умало да пропустим. Сакупио сам своју скромну имовину, обезбедио место у возу и нашао се на станици, управо када је воз полазио. Тог тренутка сам открио да су ми нестале карте и новац. Шта сада да радим, постављало се питање. Херкулес је имао много времена за размишљање али ја сам морао да одлучим док сам трчао поред воза са опречним осећањима која су пролазила кроз главу као осцилације у колу кондензатора. Донео сам одлуку у прави час, помогнут спретношћу, пролазећи кроз позната искуства како тривијална тако и непријатна, успео сам да се укрцам за Њујорк и са остатком својих ствари, неколико песама и чланака које сам написао и са завежљајем прорачуна који су се односили на решења нерешивог интеграла и на моју летећу машину. Током пута највећи део времена сам проводио на крми брода, вребајући могућност да некога спасем из водене гробнице, не помишљајући ни најмање на опасност. Касније када сам попримио нешто од практичног америчког духа, тресао сам се од саме помисли и дивио се својој ранијој лудости.
Желео бих да могу да опишем своје прве утиске из ове земље. Читао сам у арапским причама како добри духови одводе људе у некакву земљу снова да тамо доживе чаробне пустоловине. Мој случај је био управо обрнут. Из света снова мене су духови одвели у свет стварности. Оно што сам за собом оставио било је прекрасно, надахнуто уметношћу и фасцинантно у сваком погледу; а оно што сам овде угледао било је механизовано, грубо и одбојно. Неки крупан полицајац махао је палицом која ми се учинила великом као цепаница. Учтиво сам му се обратио, молећи га да ми покаже пут. ”Шест блокова наниже, а онда лево”, одговорио је, гледајући ме убилачки. “Зар је ово Америка?“, упитао сам се болно изненађен. “ Ова земља заостаје читав век за Европом у цивилизацији. ” Када сам 1889. отпутовао у иностранство из Америке - пет година после мог доласка, уверио сам се да је Америка више од сто година испред Европе и до данас се ништа није догодило, што би изменило моје мишљење.
Сусрет с Едисоном био је значајан догађај у мом животу. Задивио ме је тај изузетан човек који је тако много постигао, без правовременог образовања и научног искуства. Ја сам учио десетине језика, проучавао књижевност и уметност, а најбоље године свога живота провео сам по библиотекама, читајући све што би ми дошло до руке, од Њутнових (Newton) Принципа до романа Пола де Кока (Рaul de Косk) и осетио сам да сам улудо протраћио највећи део свога живота. Међутим, убрзо сам схватио да је то било најбоље што сам могао да урадим. У периоду од неколико недеља, задобио сам Едисоново поверење. Ево како се то догодило.
На пароброду “ Орегон”, најбржем путничком пароброду у то време, покварила су се оба погона за осветљење и пловидба је одложена. Како је конструкција изнад главне палубе постављена после инсталирања ових машина, било је немогуће да се оне уклоне из бродског трупа. Ова озбиљна неприлика много је бринула Едисона. Предвече сам понео неопходне инструменте и отишао на брод, на коме сам остао целе ноћи. Динамо-машине, које су биле у лошем стању, претрпеле су више кратких спојева и имале више прекида, али сам ја уз помоћ посаде успео да их оспособим. У пет часова ујутру, идући Петом авенијом на путу за радионицу, срео сам Едисона у друштву Бечeлора и још неколико људи који су се враћали кућама на починак. “Гле нашег Парижанина како ноћу шета наоколо, примети он. Када сам му рекао да долазим са пароброда ”Орегон” и да сам на њему оправио обе машине за осветљење, он ме је погледао и продужио без иједне речи. Али пошто се мало удаљио, до мене је допирала његова опаска: ”Бечелоре, ово је ђаволски добар човек.“ Отада сам имао пуну слободу у вођењу послова. Скоро годину дана моје редовно радно време било је од 10.30 пре подне до 5 часова наредног јутра, без иједног дана паузе. Едисон ми је једном рекао: “ Међу својим асистентима имао сам много правих радника, али ви сте их све надмашили.“ У том периоду сам израдио нацрт за двадесет четири различита типа стандардних машина с кратким језгром и стандардних конструкција за замену старих типова машина. Директор одељења ми је обећао педесет хиљада долара када завршим овај посао, али се показало да је то била неслана шала. Та чињеница ме је болно погодила и поднео сам оставку.
Одмах затим обратили су ми се неки пословни људи с предлогом да се под мојим именом оснује компанија за израду лучних лампи, што сам ја прихватио. Најзад се пружила прилика да радим на своме мотору. Али, када сам о томе започео разговор са својим новим колегама, они су ми рекли: ”Не, нама је потребна лучна лампа. Не занима нас та ваша наизменична струја ” Систем лучне расвете усавршио сам 1886. године и он је прихваћен као систем јавног и фабричког осветлења, а ја сам био слободан, без икаквих других награда, осим лепо исписане потврде о власништву деонице, хипотетичке вредности. Затим је наступио период борбе у новој средини којој нисам био вичан, али је на крају уследио успех и априла 1887. године основано је “Теслино електрично друштво “ са лабораторијом и одговарајућим инструментима. Мотори које сам направио били су управо онакви какве сам претходно замислио. Нисам ни покушавао да усавршим конструкцију, већ сам само репродуковао слике онакве какве су ми се јављале у машти и рад мотора је увек био онакав какав сам и очекивао.
Почетком 1888. године склопио cам са компанијом Вестингхаус (Westinghouse Соmраny) уговор за производњу својих мотора на велико. Али, требало је савладати још многе потешкоће. Мој систем се заснивао на коришћењу струја ниских фреквенција, а стручњаци у Вестингхаусу прихватили су 133 периоде уз напомену да се овим обезбеђују предности у трансформацији. Они нису хтели да напусте стандардне облике својих машина, па сам своје напоре морао да усредсредим на прилагођење свога мотора овим условима. Следеће што се тражило, била је производња монофазног мотора који може да ради на овој фреквенцији, а то није било нимало лако.
Крајем 1889. године, како моје услуге у Питсбургу више нису биле неопходне, вратио сам се у Њујорк и поново приступио експерименталном раду у једној лабораторији у улици Гранд где сам одмах почео да конструишем високофреквентне машине. Проблеми конструисања у овом неистраженом пољу су били нови и сасвим специфични и наилазио сам на много тешкоћа. Одбацио сам индукторски тип јер сам се бојао да он неће дати синусне таласе који су тако важни за резонантна дејства. Да тога није било, уштедео бих себи велики труд. Друга обесхрабрујућа одлика високофреквентног алтернатора била је, изгледа, променљивост брзине која је претила да озбиљно ограничи његову употребу. Већ за време својих демонстрација пред члановима Америчког института за електроинжењере приметио сам да се неколико пута губило прилагођењe, па је требало преподешавати апарате јер још нисам био пронашао начин који сам много касније открио, да остварим машину сталне брзине која под разним оптерећењима мења брзину за само део једног обрта.
Било је пожељно из многих других разлога изумети једноставнију направу за производњу електричних осцилација. Године 1856. лорд Келвин (Lord Kelvin) изложио је своју теорију о пражњењу кондензатора, али ово значајно откриће уопште није било примењено у пракси. Увидео сам могућност; и приступио сам послу да усавршим индукциону апаратуру на овом принципу. Напредовао сам тако брзо да сам на своме предавању одржаном 1891. године, приказивао калем који ствара варнице дужине пет инча. Том приликом отворено сам саопштио присутним инжењерима да је недостатак новог метода трансформације то што настају губици на месту варничења. Накнадно истраживање је показало да ефикасност остаје иста, без обзира на медијум који се користи, било да је то ваздух, водоник, живина пара, уље или електронски сноп. Овај закон у много чему подсећа на закон о претварању механичке енергије. Небитно је да ли ћемо известан терет спустити вертикално наниже, или ћемо га на нижи ниво снети неком заобилазном путањом, количина рада остаје иста. Срећом, овај недостатак није пресудан, пошто се правилним одмеравањем резонантних кола може постићи ефикасност од 85 процената. Од момента објављивања овог изума, он је ушао у општу употребу и изазвао револуцију у многим областима. Њега, међутим, очекује још боља будућност. Кад сам 1900. године остварио снажна пражњења од 100 стопа и када се струја распрострла око Земље, сетио сам се оне прве мајушне варнице коју сам угледао у својој лабораторији у улици Гранд и доживео узбуђење слично ономе које сам осетио кад сам открио обртно магнетно поље.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|