Осу се небо звездама,
И равно поље с овцама;
Мед њима дете Радоје,
И то је младо заспало.
Туда му сестра пролази, 5
Будила га сестрица:
— Устани дете Радоје,
Овце ти гором заишле!
— Некле и’ сејо, нек иду,
Ја сам ти болан, преболан, 10
Јер она што ме љубила,
Од сад ме навек оставља,
Међ’ оном гором зеленом,
И међ’ највећом планином.
