Осман Чустовић (Јајце)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Осман Чустовић (Јајце)

0001 Сан уснио Осман Чустовићу,
0002 Сан уснио, огањ и топове;
0003 Па се у сну момак препануо,
0004 У страху се собом разговара:
0005 »Ал’ ја уснух огањ и топове,
0006 Из се збиља негдје земља тресе?« 
0007 А кад тамо, проломи се огањ,
0008 Иза огња два топа пукоше.
0009 Кад рибнички пукоше топови,
0010 Осман лети џаму и пенџеру.
0011 Кад погледа низ Лику Рибнику,
0012 Кад ли куће горе сиромашке;
0013 Оне зиду горе до бедема.
0014 Сину зрака до горе Мосаре,
0015 Осман удри руком по кољену,
0016 Нов му мелез пуче на кољену:
0017 »Ајме мени, худа срећо моја!
0018 Куку дајо, Алага Диздару,
0019 Куку мојих седам дајиџића,
0020 Ту ли сте ми браћо преминули;
0021 Куку Злате ране непребоне,
0022 Што си л’јепа муке допанула!« 
0023 Па на ноге скочи у одаји;
0024 Па упали св’јећу код пенџера,
0025 Да се Осман спрема у одаји;
0026 Обуко је токали ђечерму,
0027 Под њу Осман заврну рукаве,
0028 Зађе пушке, а палу задио,
0029 А припаса четири силаха.
0030 Са чивије ћорду дохватио,
0031 А на ноге чизме обукао;
0032 А с чивије копље прихватио,
0033 Па полетје у подрум ђогату;
0034 Ћул обали, а седло навали,
0035 Па пригрли на јаслим’ ђогата:
0036 »Мој ђогате, десно крило моје,
0037 Да ти знадеш, што се, ђого, ради,
0038 Што се ради около Рибника,
0039 Око куле Алаге Диздара,
0040 Зажелио не би погинути!
0041 Већ, ђогате, миловање моје,
0042 Немој ноћас наре показати,
0043 Јер чуће ми остарјела мајка,
0044 Па нам не ће бити с миром поћи.« 
0045 А била му хуја у ђогата,
0046 Кад би Осман седло навалио,
0047 Цик’ га стаја, копаше ногама.
0048 А док Осман седло навалио,
0049 Цика стаде на јаслим’ ђогата,
0050 Сестра му се Фата пробудила.
0051 Она буди своју милу мајку:
0052 »Устај моја порођена мајко,
0053 Осман спрема на јаслим’ ђогата,
0054 Оде, мати, некуд војевати,
0055 А ни зоре ни од ње хабера,
0056 А Бог не до, море погинути,
0057 А чардаку ватру утрнути!« 
0058 А мати му на ноге скочила,
0059 Па сађоше у подрум Осману.
0060 Осман у том ђога направио,
0061 Мати свога Османа запита:
0062 »Куд ћеш, сине, ноћи у поноћи?« 
0063 А он њојзи плачан одговори:
0064 »Прођи ме се, порођена мајко,
0065 Камо среће, да сам погинуо,
0066 А да ноћи дочекао н’јесам.
0067 Хајде, мајко, у одају моју,
0068 Па погледај низ Лику Рибнику,
0069 И до куле Алаге Диздара,
0070 Види, мајко, што видјела н’јеси!« 
0071 Тад испаде мати у одају,
0072 Па погледа низ Лику Рибнику,
0073 Али горе куће сиромашке.
0074 Кука стара на одаји мајка,
0075 Па у подрум сину допанула.
0076 Те говори сину крај ђогата:
0077 »Мој Османе, у мене једини,
0078 Хајде, сине, хаирли ти било!
0079 Ако, сине, до матере дођеш,
0080 Ја л’ без ране, ја л’ без влашке главе,
0081 Ја л’ без л’јепе маџарске дјевојке,
0082 Тебе имам ја јединог сина,
0083 А и тебе пожелила мајка,
0084 Мој Османе, пр’је данашњег дана!
0085 Чуј, Османе, драго д’јете моје,
0086 Кад сам била у Рибнику б’јелом,
0087 У свог брата, Алаге Диздара,
0088 Па сам пошла за твог родитеља,
0089 За баба ти, Омер Чустаовића,
0090 Н’јесам пошла, драго д’јете моје,
0091 Порад мала нит порад ирада,
0092 Ни порад шта, већ изим јунаштва;
0093 Јер је јунак био на мејдану,
0094 Гдје мач с’јева и пол’јећу главе.
0095 Оба о њем дрмала Котара,
0096 А зборила сехат и Крајина.
0097 Па, Османе, у мене једини!
0098 Кад је тебе породила мајка,
0099 Ја сам рекла, да си мушка глава,
0100 Па те мушким пасом опасала,
0101 И са чистим мл’јеком задојила,
0102 Да те Н’јемци на мачеве д’јеле.« 
0103 А кад Осман разумио р’јечи,
0104 Милу мајку у руке пољуби:
0105 »Дај халали, порођена мајко,
0106 Што с’ родила, мучно одхранила;
0107 Ја л’ видјети, ја л’ већ не видјети,
0108 Јер се за час море погинути.« 
0109 А стара му халаљује мајка.
0110 Осман ђога изве из подрума,
0111 На ђогату седло поклопи.
0112 Фата изн’је четири пешкира:
0113 »На дер, брате, Осман Чустовићу!
0114 Ак’ те ране, да завијаш ране.« 
0115 Осман узе, за појас задјену;
0116 Од чардака отисну ђогата,
0117 Крај Удбине низ равне рудине!
0118 Добар се је ђогат узвјерио,
0119 Јере пуца пушка и топови.
0120 Осман своме говорио ђогу:
0121 »Дура, ђого, оба крила моја,
0122 Не бој с’ гођо рибничких топова
0123 За живота сахибије свога!« 
0124 Он се тако с ђогом разговара,
0125 Ал из мрака, ухвати ђогата
0126 С обје стане, за оба кајаса.
0127 Боже драги, што ухвати ђога
0128 Без питања Осман Чустовића?
0129 Ухвати га Глумац Осман-ага,
0130 А и сњиме Грдан Мустаф-ага.
0131 Два с’ ајана јавише Осману:
0132 »Стан’ Османе, платно од Удбине,
0133 Док дан сване и огране сунце,
0134 Па док Лика пође и Личане,
0135 Ми ћемо ти Рибник окајати,
0136 А Осману Злату повратити!« 
0137 Осман њима вели са ђогата:
0138 »Пуст’те кајас, дв’је аге цареве.
0139 Остаће вам при кајасу руке,
0140 Јер ј’ у мене самовољна ћорда,
0141 Могла би вас за час порезати,
0142 Порезати, мене не питати.« 
0143 Обје аге кајас попустише,
0144 А Чустовић протјера ђогата
0145 До оџака Тала Личанина:
0146 Какав ј’ оџак Тала Личанина:
0147 Четер прута шашом покривена,
0148 У том спава и чува кулаша.
0149 А кад Осман наскакао ђога,
0150 Личком Талу ни мукајет није.
0151 А кад кулаш опази ђогата,
0152 Хрза кулаш Тала Личанин,
0153 Обхрзује ђогат Чустовића. –
0154 Оде Осман до Рибника б’јела,
0155 Те испаде пољу Мршљанову,
0156 Ал престаде огањ и топови,
0157 А Осман се се ђогом разговара:
0158 »Сад куд ћемо, десно крило моје,
0159 Али ћемо бијелу Рибнику,
0160 Али кули Алаге Диздара?« 
0161 Не ће Осман граду ни Рибнику,
0162 Већ низ поље управи ђогата,
0163 Мршљаново поље преметнуо.
0164 Кад до куле доскака ђогата,
0165 Усправ кула, око ње авлија,
0166 А св’јетле се, у кули пенџери,
0167 На авлију натјера ђогата.
0168 Кад ускочи зиду на авлију,
0169 Он даиџу са ђогата викну.
0170 Мртва глава говорит не море.
0171 Ујан му се са пенџера јави:
0172 »Заовићу, Осман Чустовићу!« 
0173 Кад он ујну чуо на пенџеру,
0174 Заче Осман њојзи говорити:
0175 »Ујно моја, камо дјеца твоја?« –
0176 »Заовићу, Осман Чустовићу,
0177 Гдје ти моја дјеца – код Рибника;
0178 Ето т’ даје, код воде худута,
0179 И код њега три посопца сина,
0180 Ни на једном русе главе нема.
0181 Ево трију мајци у авлији,
0182 Ни на једном русе главе нема.
0183 Ево Маша, с мајком у одаји;
0184 Најмлађега, мајци најдражега,
0185 И на њему седам грдних рана,
0186 Све од мача и малих пушака;
0187 Он се душом д’јели у одаји.« 
0188 Ал завија Осман Чустовићу:
0189 »Ујно моја, камо Злата твоја?« 
0190 Њему ујна са пенџера каже:
0191 »Заовићу, Осман Чустовићу:
0192 Одведоше Которани Злату,
0193 Мој Османе, под гору Мосору!« 
0194 А завија Осман Чустовићу:
0195 »Куку, Злато, ране непребоне!
0196 Ја ћу тебе повратити душо,
0197 Ја л’ ће Осман стати војевати!« 
0198 Тад га ујна са пенџера викну:
0199 »Мој Османе, нејди у потјеру,
0200 Јере Власи Которани н’јесу,
0201 Већ Плочани, с њима Оточани,
0202 Ледничани и Црновичани;
0203 Што су дошли на заточ Рибнику.« 
0204 Тад јој Осман са ђогата каже:
0205 »Умр’јет има а сјахати нема!« 
0206 Опет ујна са пенџера викну:
0207 »Ево т’ Маше у одају зове,
0208 Мој Османе, да се халалите!« 
0209 А Осман јој са ђогата каже:
0210 »Умр’јет има а сјахати нема,
0211 Реци Машу, даиџићу моме,
0212 Нек наслони на пенџере главу,
0213 Да се с њиме са ђога халалим.« 
0214 Машу чуо, главу наслонио:
0215 Док се Маше с њиме халалио
0216 И јастуком главу саставио,
0217 Теслим своју душу учинио.
0218 А закука љуба Алагина:
0219 »Мој Османе, одјаши с ђогата!
0220 Умр’је Маше, чемерна му мајка!« 
0221 Осман ујну са ђогата викну:
0222 »Кукај, ујно, па се разговарај.« 
0223 Па од куле отисну ђогата,
0224 Па удари у сокак Рибнику,
0225 А св’јетле се греде и сокаци,
0226 Тер се види по свему Рибнику.
0227 Кад погледа Осман Чустовићу,
0228 По сокацим’ остарјеле мајке,
0229 Гдје ходају, а дјецу преврћу;
0230 Свака свог апо хаљинам’ знаде.
0231 Кад погледа Осман Чустовићу,
0232 Ал све један до другога лежи,
0233 А код сваког пала пребијена,
0234 Код гдјекога по два Котарана.
0235 Видећ Осман, горке проли сузе,
0236 Сузе проли, а рахмет предаде.
0237 Из Рибника истјера ђогата,
0238 А зоре му од истока нема.
0239 До Мрсиница кланца дотјерао,
0240 А зоре му од истока нема,
0241 На Мрсињцу завијаше вуци,
0242 А на гранам’ гракћу гавранови,
0243 А добар се ђогат узвјерио,
0244 Њему Осман вели Чустовићу:
0245 »Дура, ђого, оба крила моја,
0246 Не бој с’ вука, не плаши гаврана,
0247 Мрки вуци наше друштво старо,
0248 Гавранови наши разговори.« 
0249 Тако Осман с ђогом разговара
0250 До Брестовца и до Јасеновца,
0251 А зоре му од истока нема.
0252 Бога моли Осман Чустовићу:
0253 »Боже, зоре подај од истока,
0254 Да ја видим, куд ме ђогат носи.« 
0255 Бог му даде, зора ошинула.
0256 А кад зора шину од истока,
0257 Шеврљуге небу полетјеше,
0258 Црни брљци пршћу по трњацим’,
0259 Запјеваше птице по уранцим’.
0260 Запјевао Осман Чустовићу
0261 У свем јаду, у седлу ђогату.
0262 А што пјева Осман на ђогату:
0263 »Вије гн’јездо сив зелен соколе
0264 На равноме на пољу Мршљану,
0265 Вије гњездо двадесет година,
0266 Док савио седам соколова,
0267 Међу њима утву птицу б’јелу,
0268 Златних крила, воља позлаћана.
0269 Бог убио три орла крсташа,
0270 И за њима јато гавранова:
0271 Допадоше са горе Мосоре,
0272 Соколово гн’јездо развалише;
0273 Прозобаше седам соколов,
0274 Ујагмише утву птицу б’јелу,
0275 Однесође под гору Мосору.
0276 Ал ако ће, нека птицу носе,
0277 Нек је носе, така је Крајина.
0278 Ак’ се јат скупи соколова,
0279 Биће пера и од гавранова,
0280 Ни орловим’ добра бити не ће.« 
0281 Осман мисли, да нико не чује
0282 Ал то Влашчић слуша караула
0283 Јер он стражу чува карауле
0284 Од Личана и од Мустај-бега.
0285 А кад Влашћић чуо, караула,
0286 Од јелића повика Турчина:
0287 »О Турчине, у седлу ђогату!
0288 Поштена ти твоја була била,
0289 Која те је таког избацила,
0290 О Турчине, из трбуха свога,
0291 Баш је рекла, да си мушка глава,
0292 Па те мушким пасом опасала,
0293 И са чистим мл’јеком задојила,
0294 Па на таког ђога узметнула,
0295 Па паметна у св’јет опремила,
0296 Кад ти наске ноћас разговори.
0297 Смели нам се наши калаузи,
0298 Баш не знаду, куд ће окрећати.« 
0299 Онда Осман устави ђогата,
0300 Па он Влашче са ђогата викну:
0301 »О Влашћићу индић карауло,
0302 Смртне т’ чаше, ноћне брашњенице,
0303 Тако здраво дошо домовини,
0304 Дао мено главно дуговање,
0305 Баш за главу пет стотин’ цекина, -
0306 Право мени и правично кажи:
0307 Ко је вашој војсци калаузе?
0308 Ко ли вам је војсци поглаваром,
0309 Ко л’ одведе Злату Алагину,
0310 Ко ли главу носи Алагину?« 
0311 Њему вели Влашчић-караула:
0312 »Хоћу право, тако био здраво,
0313 Тако здраво дошо домовини, -
0314 Не донио т’ главно дуговање
0315 Баш за главу пет стотин’ цекина,
0316 Вен ја твоју одрезао главу,
0317 Па је снио Бечу леденоме,
0318 Поклонио Бечанин-ћесару,
0319 Узо за њу од злата медаљу.« –
0320 Османкрај њег протјера ђогата,
0321 Док испаде на поље Брестово,
0322 Зора била, па се расванула.
0323 Кад погледа Осман Чустовићу,
0324 Кад погледа под гору Мосору,
0325 Кад ли глава Пилип обрстара,
0326 Уствио под Мосору војску; -
0327 Тамам војске дванаест хиљада.
0328 Метн’о глиде, метноуо параде,
0329 Пљен дотјеро, а робље довео,
0330 Па он пије под Мосором пиће.
0331 Осман главом наскака ђогата
0332 Насред поља, до воде бунара,
0333 Ђога сјаха, а копље удари,
0334 А за копље привеза ђогата,
0335 Авдест узе, па сабаха клања.
0336 Све га Пилип гледа обрстару,
0337 А и војске дванаест хиљада.
0338 А кад Осман сабах саклањао,
0339 Он узјаха на седло ђогату,
0340 Па логору притјера ђогата,
0341 Како море с њима диванити,
0342 Онда Осман из свег грла викну,
0343 Има Марка викну, Мандушића,
0344 Који води Злату Алагину,
0345 Па га викну: »Чуј сердару Марко, _
0346 Сваком Марко на поштењу хвала,
0347 Ал не хвала Марку Мандушићу.
0348 Дај ми Марко поврати Златију!
0349 Ако Злате повратити не ћеш,
0350 Јаши вранца, ходи до мејдана,
0351 Да се, Марко, данас огледамо,
0352 Гдје ти Пилип гледа, обрстару,
0353 А и војске дванаест хиљада,
0354 Гдјено ћемо мејдан подјелити.
0355 Злаш ли, Марко, жалосна ти мајка,
0356 Да смо оба на крају једноме.
0357 Мен’ је ’вако јутро освануло,
0358 Море теби горе осванути;
0359 Море тебиТурчин требовати,
0360 У твом в’јеку, у мучноме житку.« 
0361 А кад Марко разумио р’јечи,
0362 Жао дати, а мучно не дати.
0363 Свој ујаку полетио руци;
0364 Свом ујаку, Вуку Брињанину.
0365 »Мој ујаче, Вуче Брињанине!
0366 Иште Злату, ил да мејдан д’јелим
0367 Силно Туре, са б’јесна ђогата.
0368 Ал је боље Злату повратити,
0369 Ал Турчину стати на мејдану?« 
0370 Тад му ујак заче говорити:
0371 »Мој сестрићу, Марко Мандушићу!
0372 Ако ли ћеш мене послушати,
0373 Дај ти врати Турчину дјевојку
0374 Без жалости и голема јада,
0375 Јер на оно Туре гледајући,
0376 Онај Турчин накан погинути,
0377 Ја л’ ће дати са рамена галву,
0378 Па ћеш сићи Бечу леденоме,
0379 Поклонит је Бечанин-ћесару,
0380 Узет за њу од злата медаљу,
0381 Ја л’ ћ’ он твоју одрезати галву,
0382 Главом срести ликог Мустај-бега,
0383 Узет за њу од злата челенку.
0384 А на њега, Марко, гледајући,
0385 Прије ’ш својом срести Мустај-бега,
0386 Нег’ његову одрезати главу.« -
0387 Пође Марко,да поврати Злату,
0388 Па у ходу Злати говорио:
0389 »Л’јепа Злато Алаге Диздара!
0390 Кажи право, тако била здраво,
0391 Кој’ је Турчин на коњу ђогату,
0392 Али ти је братац по рођењу,
0393 Али ти је, Злате, ашик-баша.« 
0394 А плачно му Злата говорила:
0395 »Душманине, Марко Мандушићу!
0396 Имала сам седам миле браће,
0397 И осмога родитеља свога,
0398 Ви их ноћас руком погубисте.
0399 А кад бијах у свог родитеља,
0400 Бојазна сам према браћи била,
0401 А стидљива према своме бабу;
0402 Не имадох ашик-баше свога;
0403 Вен ми ј’ тетић, Осман Чустовићу.« 
0404 Онда Марко уставио Злату,
0405 Па Османа грлом повикао:
0406 »Ти с’, ђаволе, Осман Чустовићу,
0407 Под Мосору дотјеро ђогата,
0408 Да ти вратим од хатора Злату;
0409 Не дам Злате, а на мејдан хоћу.
0410 Знаш, Турчине, Осман Чустовићу,
0411 Нас је било осмерица браће,
0412 Све од Манде, а од једне маје;
0413 Два си наша брата погубио
0414 На Котару са коња ђогата,
0415 Још нам ране ни зарасле н’јесу,
0416 Па си опет дотјеро ђогата,
0417 Да ти вратим од хатора Злату.
0418 Злате не дам, а на мејдан хоћу,
0419 Док нас браће шестерица тече,
0420 Ти, Османе, из мејдана не ћеш;
0421 Је л’ ћеш затрт племе Мандушића.« 
0422 Па Никола брата повикао:
0423 »Држ’ ти, брате,Туркињу дјевојку,
0424 Да Тручину станем на мејдану.« 
0425 Нико дође и прхвати Злату,
0426 А мој Марко узјаха на вранца,
0427 Па повади обје пушке мале,
0428 Прам њем Марко поскака гаврана,
0429 Прам њем Осман управио ђогата,
0430 Обојица ате натјераше,
0431 Те из малих пушак’ опалише.
0432 А четири пушке отргоше.
0433 На њем Марко дв’је ране начини,
0434 Већ што мртав паде са гаврана,
0435 Никад глави ни мукајет није.
0436 Вен Николу Мандушића викну:
0437 »Дај Златију, ја л’ на мејдан ходи.« 
0438 А Никола Божа повикао:
0439 »Држ ти, Божо, прихвати дјевојку!« 
0440 Божо дође, те прихвати Злату,
0441 А Никола поскака дората,
0442 Па за пушке оба прихватише,
0443 Те на близу коње дотјераше,
0444 Обојица пушке опалише;
0445 На њем’ рану Никола начини,
0446 Већ што паде са коња дората,
0447 Никад глави ни мукајет није.
0448 Већ он Божа Мандушића виче:
0449 »Брже Злату, ја л’ на мејдан ходи.« 
0450 Божо брата повика Дамјана:
0451 »Држ ти брате Туркињу дјевојку.
0452 Да Турчину станем на бранику.« 
0453 Дамјан дође, те прихвати Злату,
0454 За тим Божо узјаха чилаша; -
0455 Гдје с’ сретоше, ту се преметнуше,
0456 Ни Османа Божо не проврже,
0457 На Осману рану начинио,
0458 Већ што Божо паде са чилаша,
0459 Никад глави ни мукајет није.
0460 Већ он викну Дамјан Мандушића:
0461 »Повед’ Злату, ја л’ на мејдан ходи!« 
0462 Дамјан брата повика Антуна:
0463 »Држ’ ти, брате, Туркину дјевојку,
0464 Да Турчину станем на бранику.« 
0465 Антун дође, те прихвати Злату,
0466 Тада Дамјан истјера путаља; -
0467 Гдје с’ сретоше ту се преметнуше,
0468 На Осману рану начинио,
0469 Већ што паде са коња путаља,
0470 Никад глави ни мукајет није.
0471 Већ он Анту грлом повикнуо:
0472 »Повед Злату, ја л’ на мејдан ходи!« 
0473 Антун брата повика Тодора:
0474 »Држ’ ти, брате Туркињу дјевојку,
0475 Да Турчину станем на бранику.« 
0476 Тодор дође, те прихвати Злату,
0477 Гдје с’ сретоше, ту се преметнуше,
0478 Ни Антун га пробост’ не могаше,
0479 Он је на њем рану начинио,
0480 Већ што мртав паде са коњица.
0481 Сад повика Тодор-Мандушића:
0482 »Повед’ Злату, а понеси главу,
0483 Понес’ главу Алаге Диздра,
0484 Да је видим на пољу Брестовцу!« 
0485 А кад Тодор разумио р’јечи,
0486 Тодор брата рођенога нема,
0487 Већ он викну својега сестрића,
0488 Свог сестрића, Марка Валдушића:
0489 »Држ’ ти, брате, Туркињу дјевојку,
0490 Да Турчину станем на бранику,
0491 Нек затаре племе Мандушића.« 
0492 Марко дође, те попаде Злату,
0493 Тодор узја’ љуту бедевију,
0494 Те он мале пушке повадио,
0495 А поскака бедевију љуту,
0496 Осман њему прави ђогата.
0497 Гдје с’ сретоше, оба опалише,
0498 Мале четер’ пушке отргоше.
0499 Ни Тодор га проврћ не могаше,
0500 Нећ на њему рану начинио,
0501 Већ што мртав паде са кобиле,
0502 Никад глави нимукајет није.
0503 Већ он Марка викну Владушића:
0504 »Што се примаш Злате под Мосором,
0505 Брже Злату, ја л’ на мејдан ходи.« 
0506 А кад Марко р’јечи разумо,
0507 Полетио милом дједу своме,
0508 »О мој дједе, Вуче Брињанине,
0509 И мен’ Туре виче до мејдана,
0510 Ал је боље повратити Злату,
0511 Ја л’ Турчину стати на бранику?« 
0512 Тад је њему Вуче говорио:
0513 »Мој унуче, Марко Владушићу!
0514 Да су мене питали сестрићи,
0515 Сви би они на ногама били.
0516 Вас не може Турчину дотећи.« 
0517 Прође Марко, да поврати Злату
0518 Њега викну Водогазовићу:
0519 »Чуј сердару, Марко Владушићу!
0520 Зар ћеш вратити такову дјевојку?
0521 Ак’ му не см’јеш на мејдан изаћи,
0522 А ти викни Осман-Чустовића:
0523 » »Не дам Злате, а на мејдан не ћу!«« 
0524 Нек учини, шта ће учинити,
0525 У нас војске дванаест хиљада.« 
0526 Освјести га Водогазовићу,
0527 Те ти Марко оставио Злату,
0528 Па повика Осман-Чустовићу:
0529 »Не дам Злате, а на мејдан не ћу,
0530 Сад учини, шта ћеш учинити!« 
0531 Осман њега са ђогата викну:
0532 »Чуј, сердару, Марко Владушићу,
0533 Само ми се по логору јављај
0534 Паш’ видјети, не ћу л’ ударити;
0535 Тебе, Марко, тамо потражити!« 
0536 Тад извади четери пешкира,
0537 Њима Осман ране завијао,
0538 Па ђогату паде по стремену,
0539 Тер он Марка са ђогата виче,
0540 И на логор натјера ђогата.
0541 Сва га бутун дочекала војска,
0542 Те на њега огањ оборише.
0543 Кад Бог не да, ни еџела нема –
0544 Куд год Осман по логору трче,
0545 Свеђер Марка са ђогата виче,
0546 Ал од Марка хабера му нема.
0547 Већ он три пут логор пром’јеашо.
0548 Из логора истјера ђогата,
0549 Још три ране на себи донесе,
0550 То ј’ на њему десет грдних рана.
0551 Из логора ђога истјерао,
0552 Тер га сјаха код воде бунара,
0553 Ђога вода, зелен-траву боја,
0554 Па се с’ својим ђогом разговара:
0555 »Мој ђогате, големе неправде!
0556 Нас двојица, а дван’ест хиљада,
0557 Црна гора исјеч’ се не море,
0558 Ни ја, ни ти, брате, Которана!« 
0559 Так ’ се Осман с’ ђогом разговара,
0560 Кад ли Злата из логора викну:
0561 »Мој тетићу, Осман Чустовићу!
0562 Да ме, брате, видиш у логору,
0563 У сердара, Марка Владушића,
0564 Зажалио не би погинути!« 
0565 Кад чу р’јечи Осман Чустовићу,
0566 Сузе проли, а Бога спомену:
0567 »Боже драги, на свему ти хвала,
0568 Да ми од теб’ хуџет данас сађе,
0569 Да оставим овдје Котаране,
0570 Па да иђем на Удбину равну,
0571 Па да на њој чекам кијамета.
0572 Кад удрим, ма и погинуо
0573 Волим данас на њих ударити,
0574 Па погинут’, бег’ ил их се проћи,
0575 Нег’ ли ићи на Удбину равну
0576 И на њојузи чекат’ кијамета.« 
0577 Па ђогату забаци кајасе,
0578 Тер полетје, да узјаше ђога.
0579 Ал се ђого узјахат не даде,
0580 Јер ђогату ватра додијала.
0581 Њега моли Осман Чустовићу:
0582 »Дура, ђого, десно крило моје,
0583 Де понеси сахибију свога
0584 До логора Пилип-обрстара!« 
0585 Њему хасне од молитве нема.
0586 Ал допаде дван’ест Рибничана,
0587 Све њихово потамњело т’јело,
0588 А олово одн’јело од’јело,
0589 Гоњајућ се с Власим по Рибнику.
0590 Кад видјеше Осман-Чустовића,
0591 И на њему десет грдних рана,
0592 Једни њему отеше ђогата,
0593 На траву га други посадише.
0594 »Стан’ Османе, жалостна ти мајка!
0595 Видиш болан, да си погинуо!
0596 Причекај де бега и Личане,
0597 Ето бега, а ето Личана,
0598 Који ћемо Рибник окајати,
0599 Дилбер Злату теби повратити.« 
0600 А Осман их моли и заклиње:
0601 »Дигните ме на коња ђогата!« 
0602 Ал не даду браћа Рибничани.
0603 До Мрсињца Осман погледао,
0604 Из Мрсињца магла испанула,
0605 А из магле коњик излетио
0606 На дорату, један на ђогату.
0607 Мили Боже! Ко л’ јаше дората,
0608 Ко ли јаше низ поље ђогата?
0609 На дорату Плочанин Алага,
0610 На ђогату Влахинић Алија
0611 Под барјаком Плочанин-Алаге,
0612 Па за њима двјеста коњаника,
0613 Тер падоше до воде бунара.
0614 Плочанине вели Чустовићу:
0615 »Побратиме, Осман Чустовићу,
0616 Хаирли ти десет рана било!« 
0617 Њему Осман вели Чустовићу:
0618 »Хаирли су, Плочанин Алага,
0619 Хаирли су, јер на теби н’јесу.« 
0620 Тако с’ један с другим преговара.
0621 Опет Осман гледа до Мрсињца,
0622 До Мрсињца магловитог кланца.
0623 Кад из кланца магла испанула
0624 А из магле коњик излетио,
0625 На дорату, ко на горјанику
0626 А зелен га бајрак поклопио.-
0627 То је глава Мушић-бајрактара,
0628 Мушић Мехо испод Турјанскога,
0629 И шездезет дјеце Турјанчана.
0630 Сад да видиш Мушић-бајрактара,
0631 У Мушића успињања нема.
0632 Мушић не ће Осман Чустовићу,
0633 Нег’ на логор Пилип-обрстара,
0634 И са њиме ше’сет Турјанчана.
0635 А кад Мушић на логор удари,
0636 Добро га је војска дочекала.
0637 И на њега огањ оборила.
0638 Куд год Мушић на дорату трче,
0639 За њим дјеца иду Турјанчани.
0640 Три пут Мехо логор пром’јешао,
0641 Из логора док истјера дора,
0642 Четир Мушић ране прибавио.
0643 Од његових ше’сет Турјанчана
0644 Само два’ест ате истјерало,
0645 Четрдесет логом изгинуло.
0646 До бунара Мушић дојахао;
0647 Ту га викну Плочанин Алага:
0648 »Мушић Мехо, будаласта главо,
0649 Јер упути дјецу Турјанчане
0650 Без питања личког Мустај-бега.« 
0651 Њему вели Мушић бајрактаре:
0652 »Не будали, Плочанин Алага,
0653 Није ми их мати породила,
0654 Да их Мушић жали бајрактару.
0655 А да их је мати породила,
0656 Ни тада их зажалио не бих,
0657 Кад ја своје пожалио не бих,
0658 Ни њихових сажалити не ћу.« 
0659 Па он сјаха свог коња дората,
0660 Те га вода крај воде бунара.
0661 Опет Осман гледа до Мрсињца,
0662 До Мрсињца магловитог кланца,
0663 А сиња се магла подигнула,
0664 А из магле ждралан испануо,
0665 И на њему Врховац Алага,
0666 А за њиме двјеста коњаника.
0667 Па он сјаха, чека Мустај-бега,
0668 Јер је Лика диго Рада малог,
0669 Диго Рада на коња гаврана,
0670 Тер је малом Раду говорио:
0671 »Лети, Раде, на поље Брестово,
0672 Паћеш селам свакоме Тручину,
0673 Нека чека бега код бунара,
0674 Нек без мене к логору не иду.« 
0675 Опет гледа Осман до Мрсињца,
0676 До Мрсињца магловитог кланца,
0677 А из магле коњик испануо,
0678 Од Госпића Куртагић Алага,
0679 Триста за њим падоше коњика.
0680 Опет гледа Осман до Мрсињца,
0681 До Мрсинца магловитг кланца,
0682 А из магле коњик испануо,
0683 Од Радуча Кумалић Мујага,
0684 Триста за њим падоше коњика.
0685 Опет гледа Осман до Мрсињца,
0686 До Мрсињца магловитог кланца,
0687 А из магле коњик излетио,
0688 На њем глава Боснић-Мехмед-аге;
0689 Пореди му Зелковић Алага,
0690 И за њима шест стотин’ коњика,
0691 И ти полу Брестову падоше.
0692 Опет гледа Осман до Мрсињца,
0693 До Мрсинца магловитог кланца,
0694 А из магле коњик испануо,
0695 На њем глава Бунићанин-Муја
0696 Пореди му Јелачковић Мујо,
0697 Па за њима триста коњаника –
0698 И ти полу у Брестову падоше.
0699 Опет гледа Осман до Мрсињца,
0700 До Мрсинца магловитог кланца,
0701 А из магле коњик испануо,
0702 На њем’ глава Вранић-Али-бега
0703 И за њима триста коњаника.
0704 Опет гледа Осман до Мрсињца,
0705 До Мрсинца магловитг кланца,
0706 А из магле коњик излетио,
0707 На ђогату, један на дорату,
0708 Од Грачаца Хасан Челебићу,
0709 Пореди му Ахмед Башагићу,
0710 И за њима двјеста коњаника,
0711 И ти пољу Брестову падоше.
0712 Опет гледа Осман до Мрсињца,
0713 До Мрсинца магловитг кланца,
0714 А из магле коњик излетио,
0715 На њем глава личког мустај-бега,
0716 Који јаше на коњу голубу.
0717 Уз њега је седам бајрактара.
0718 Па бегових тридесет делија,
0719 Дван’ест ата води поводника,
0720 А уз њега шест стотин нефера.
0721 За њим иде серхат и Крајина
0722 Па уз њега дабулхана туче,
0723 Ко уз какву учтугли-везира.
0724 Сад Мустај-бег сабљу извадио,
0725 Па он дјецу зашти, бајрактаре.
0726 Њега Ђулић са ђогата виче:
0727 »Пуст’ их, Лика, дирек од Удбине,
0728 Јер ће Турци муњу уграбити.« 
0729 А Мустај-бег вели бајрактару:
0730 »Јаваш, јаваш, Ђулић бајрактару!
0731 Како ја знам Пилип обрстара,
0732 Биће дост га бегу удбињскому,
0733 И теб’ бајро и коњу ђогату.« 
0734 Тад повикну Диздаревић Мехо:
0735 »Мустај-беже, дирек од Удбине,
0736 Што се плашиш Пилип обрстара?
0737 У њег војске дванаест хиљада,
0738 А у тебе до осам хиљада.
0739 Бог убио сваког личанина,
0740 Кој’ е боји два Котаранина!« 
0741 Па повикну Мехо на дорату;
0742 Скокну дорат Диздаревић-Меха,
0743 У пореди Ђулић на ђогату,
0744 За њим глава Врцић бајрактара,
0745 А Мустај-бег сабљу подигнуо,
0746 Те он њима са голуба викну:
0747 »Алах јањци, о Јурјеву данци
0748 На логору Пилип обрстара!
0749 Не бојете се ниједног сердара,
0750 За живота личког Мустај-бега!« 
0751 Црне земље стаде тутњавина,
0752 А Мосоре горе гудљавина,
0753 Запуцаше ките на барјацим’,
0754 А једнако понесоше Турци,
0755 Ко ће најпре глиду растргнути,
0756 И на логор ате натјерати.
0757 Међер сина материна нема
0758 При Турчину, Осман-Чустовићу.
0759 Дигоше га дјеца на ђогата,
0760 А он рањен глиду растргнуо
0761 На се ватру први прихватио.
0762 За њиме је лички бајрактару,
0763 А за овим сви бутун Личани,
0764 Па за њима на голубу Лика.
0765 Бег удари, а Пилип дочека.
0766 Драги боже, кршна ли састанка!
0767 Ко да Мосор у времење оде,
0768 Од ударца бега удбињскога,
0769 А дочека Пилип-обрстара.
0770 Два три пут се одњем преметнуше.
0771 Кад се пушка набијати нема,
0772 Тад за голе сабље прихватише;
0773 Сабља с’јев, а крв се прољева,
0774 Глава фрца, а отпадају руке.
0775 Неко виче: јао мени, мајко!
0776 Неко виче: и мајо и ћајо!
0777 А Влах виче: јао мени, Лука,
0778 Отпаде ми из рамена рука;
0779 По несрећи може за час глава!
0780 Тешко јече јадни рањеници,
0781 Они јече, а ати их гњече
0782 Турци вичу Татар и Алију,
0783 А Каури Језус и Марију,
0784 Али ће им на жалост Марија,
0785 Гдје долази Татар и Алија.
0786 Сиња их је магла притиснула,
0787 Није магла из горе Мосоре,
0788 Већ од праха бега удбињскога
0789 И сердара Пилип-обрстара.
0790 Ни брат брата познат немогаше,
0791 А камо ли Турчин Каруина,
0792 Таква их је магла притиснула.
0793 Сад да видиш Осман-Чустовића,
0794 Сме га магла, ране освојише,
0795 У разбоју ђога оставио.
0796 Диже руке, па се Богу моли:
0797 »Боже, вјетра подај са Мрсињца,
0798 Да растјера маглу по Брестовцу,
0799 По Брестовцу и по Јасеновцу,
0800 Да ја видим, чија војска бјежи,
0801 И на ком је разбој остануо,
0802 Не бројећи, ко је погинуо!« 
0803 Бог му даде, вјетар удаио,
0804 Те подиже маглу се Брестовца,
0805 Подиже је на врх, на планине.
0806 Кад погледа Осман Чустовићу,
0807 Котарани бјеже под Мосору,
0808 А Мустај-бег са голуба виче:
0809 »Алах јањци, о Јурјеву данци,
0810 Котарани бјеже под Мосору!« 
0811 А Личанин Личанина виче:
0812 »Тјерај, брате, ено Мустај-бега!« 
0813 Испратите их до планине Турци.
0814 Кад погледа Осман Чустовићу,
0815 Големо је чудо угледао:
0816 Види боја, а види ударца,
0817 Ни свак здраво, ни свак погинуо.
0818 А кад Осман с’ ђогата погледа,
0819 Големо је чудо опазио,
0820 Јер он Марка видје Мандушића,
0821 Жива глава Владушић-сердара,
0822 И он бјежи на коњу гаврану,
0823 А за њиме Злата на гаврану,
0824 Управио до горе Мосоре,
0825 За њим никог потјерника нема,
0826 Вен сам бјежи и Златију носи,
0827 Кад га Осман са ђога угледао,
0828 С ђогатом се’вако разговара:
0829 »Мој ђогате, десно крило моје,
0830 Видиш Мрка и коња гаврана,
0831 Гдје однесе под планину злату?« 
0832 Па ђогату своме говорио:
0833 »Мореш, ђого, утувити вр’јеме,
0834 Кад на Лици преврже година,
0835 Ока зоби маџарија била,
0836 Ја сам ти је вав’јек узимао,
0837 А натицо јутром и вечером.
0838 Ђого, брате, рад данашњег дана,
0839 Сад попамти сахибији своме!« 
0840 Па ђогату попусти кајасе.
0841 А кад ђогат земљу заграбио,
0842 Куне с’ Осман на коњу ђогату,
0843 Ко да га је с места потјерао,
0844 Тако трка под гору Мосору.
0845 Када Марко угледа Османа,
0846 Марко видје, утицања нема,
0847 Под планину вранца дотјерао,
0848 Не см’је Марко јахат уз планину,
0849 Већ он сјаха свога коња вранца,
0850 Пусти њега у планини сама,
0851 Па он пјешке уз брдо побјеже,
0852 И са собом поведе Златију
0853 Кроз јелиће и студене ст’јене,
0854 Куда ђогат трчати не могаше. –
0855 Осман стиже к планини Мосори,
0856 Па он сјаха са коња ђогата,
0857 Копље своје у земљу задио,
0858 Па је за њег’ ђогата привезо,
0859 Чизме скиде, па отпаса ћорду,
0860 Па обоје код ђогата баци,
0861 Јер то Осман носит не могаше,
0862 Јербо су га ране савладале,
0863 Па бос за њим у планину скаче,
0864 Тер он Марка Владушића викну:
0865 »Врат се, Марко, откини ми главу
0866 Са рамена Осман-Чустовића,
0867 Па ти носи без кахра Златију!
0868 Јер ти вјеру и Бога задајем,
0869 Ако моја буде жива глава,
0870 Да одселиш у шкољеве мору,
0871 Теби дора у шкољевим’ нема!« 
0872 Марко иде, ни мукајет није.
0873 Изађоше на пољану равну,
0874 А пољана дуга и шриока,
0875 Два би с’ на њој пјешца разабрала.
0876 Паде Осман на пољану равну,
0877 Под пољане Марко прелетио.
0878 Осман видије, да стизања нема,
0879 Па он Марка на пољани викну:
0880 »Чуј, сердару, Марко Владушићу!
0881 Ак’ се бројиш да си мушка глава,
0882 Поврат’ дер се, да се огледамо,
0883 Што се бојиш рањена Турчина?
0884 Да ниј’ рана, жалосна ти мајка,
0885 Би ли од њег врата уломио?!« 
0886 Кад то чуо Марко Владушићу,
0887 Застидје се, водећи Златију,
0888 Устави је, па за јелу свеза,
0889 А витицу за јелову грану,
0890 Па се њему врати низ пољану,
0891 Те за мале пушке прихватио,
0892 Њему Осман иде низ пољану.
0893 Гдје с’ тукоше, пушке одапеше,
0894 Па све четер’ пушке оватрише.
0895 Пушке момци о траву бацише,
0896 А за голе пале прихватише.
0897 Док замахну један на другога,
0898 Ал не схвати један по другоме,
0899 Веће пала по мачу удари,
0900 Обадв’је их момци преломише,
0901 Па у траву бацише балчаке,
0902 За јунчак с’ плећа ухватише
0903 Да т’ је било сада погледати!
0904 Јаки Марко, рањен Чустовићу.
0905 Десет рана Марко повр’јеђује,
0906 Све га Марко носа по пољани,
0907 Гледа с њиме гдје ће ударити.
0908 Тешка мука Осману додија,
0909 Нити чује, нит’ очима види. –
0910 Без еџела умирања нема.
0911 Види бахта Осман Чустовића,
0912 Јер га ј’ љута змија укобила,
0913 Јер видио Тале Личанине,
0914 Кад је Осман свог сјахао ђога,
0915 Тер пјешице потјерао Марка.
0916 Тале свезо кулаша код ђога,
0917 Па за њима у планину пође.
0918 Истом Тале до пољане дође,
0919 Зграбила га обадва јунака.
0920 Ниј’ видио Осман Чустовићу,
0921 Гдје му Тале из планину иде,
0922 Већ га спази Марко Владушићу,
0923 Носајући пољем Чустовића;
0924 Кад се нешто кроз камење вуче,
0925 На њему је од вука хаљина,
0926 А на глави капа од јазавца,
0927 Лисотину напред окренуо,
0928 Носа наџак седам ока тежак,
0929 Ста га звека од ст’јене до ст’јене.
0930 Кад ли Марко Тала угледао,
0931 Умр’је срце, ноге подрхташе,
0932 Паде Марко, а врх њега Осмо.
0933 Мисли Осмо, жалосна му мајка,
0934 Мисли Осман, да га обалио,
0935 Па се лати ножа коричњака,
0936 Да закоње на пољани Марка.
0937 Ал ста вика Тала Личанин:
0938 »Мој Османе, то јуначка није,
0939 Клати Марка ножем коричњаком.
0940 Причекај дер Тала Личанина,
0941 Тале ће се с њиме кумовати;
0942 С ким годер се Тале кумовао,
0943 Никад кумства преболио није.« 
0944 Ал заплака Осман Чустовићу:
0945 »К мени, побро, Тале Личанине!« 
0946 Дође Тале, па прихвати Марка,
0947 Па га свеза на пољани равној.
0948 Тада Осман Талу говорио:
0949 »Чуј дер Тале, одр’јеши ми Злату,
0950 Ја не могу до јелића доћи,
0951 Јер ми Марко ране повр’једио.« 
0952 А кад Тале до јелића дође,
0953 И с јелића одр’јешио Злату,
0954 Трчи Злате, Чустовића виче:
0955 »Куку, брате, Осман Чустовићу,
0956 Мореш ли ми ране пребољети?« 
0957 Па се њему око врата вија.
0958 Њојзи Осман вели Чустовићу:
0959 »Не плач’, Злато, бољеће те глава,
0960 Ја не жалим земљу населити,
0961 Кад сам тебе, душо, повратио.« 
0962 Онда Талу Осман говорио:
0963 »Зраво Тале, Богом побратиме!
0964 Дедер сађи, па изведи ђога,
0965 Ја не могу низ планину саћи,
0966 Јер ми ј’ Марко ране повр’једио.« 
0967 Тад ће Тале Осман Чустовићу:
0968 »Не ћу, побро, рад коња ђогата,
0969 Ето теби Марка Владушића,
0970 Он ће снијет’ Осман Чустовића.« 
0971 Тале Осма на Марка подиже,
0972 Марко Осма до ђогата снесе.
0973 Па када су до ђогата сашли,
0974 Тад је Тале ате одр’јешио,
0975 Свог кулаша и Осмова ђога,
0976 Злату диже на коња ђогата;
0977 Тале узја свог вјерног кулаша
0978 Те потјера Марка Владушића,
0979 Који носа Осман Чустовића.
0980 Тако га је снио до разбоја,
0981 До разбоја и до Мустај-бега.
0982 Кад су они до разбоја дошли,
0983 Око њих се Турци искупише.
0984 Помоли се Осман Чустовићу,
0985 А за њиме Тале Личанине.
0986 А за њиме Златија дјевојка.
0987 Кад их видје у разбоју Лика,
0988 Мустај-беже Удбињане викну:
0989 »Удбињани, драга браћо моја!
0990 Ето нама Осман Чустовића.
0991 А за њиме Тале на кулашу,
0992 За њим Злате на коњу ђогату!« 
0993 Кад дођоше бегу удбињскоме,
0994 Грли Лика Осман Чустовића:
0995 »Мо’ш, Османе, ране пребољети?« 
0996 Осман рече: »Не старај се, Лика!
0997 Кад сам, беже, повратио Злату,
0998 Мен’ је лако ране пребољети.« 
0999 Тада Лика на пољу Брестовцу
1000 Разд’јелио Турке и Кауре.
1001 Види боја, а види ударца,
1002 Док је беже Рибник осветио,
1003 Рибничане, што су погорјели.
1004 Лика даде три стотин’ шехита,
1005 А пет стотин’ стече рањеника.
1006 Лика нађе по два Котарана,
1007 За једнога свога Личанина,
1008 Па пл’јен врати, а робље прихвати.
1009 А шехите своје покопаше,
1010 Покопаше, гдје и погинуше.
1011 Рањеницим нађоше носила,
1012 На два коња, на копља четери,
1013 Те подиже Лика рањенике.
1014 Викну глава Тале Личанина:
1015 »Давор куме, Владушић сердару,
1016 Овдје ј’ теби остат на Брестовцу!« 
1017 И туде га Тале погубио,
1018 Оста Марко, чувајућ’ шехита.
1019 Кад се Лика Рибника хватио,
1020 У Рибнику уставио војску,
1021 Нигје куће у Рибнику нема,
1022 Све су куће бутун попаљене.
1023 Кука ујна, а сузе прољева:
1024 »Мучи, ујно, бољеће те галва,
1025 Ето Злате, миловање моје!« 
1026 Из’во ујну, извео и Злату,
1027 Тер закључа на капији врата,
1028 А запр’јечи авлију од куле,
1029 Он их од’во на град, на Удбину.
1030 Кад је дошо до чардака свога,
1031 Дов’о ујну, а за њоме Злату,
1032 Кад ли Осман рањен у одаји,
1033 Себи логу прави у чардаку,
1034 Па је себи бербера дозиво,
1035 Л’јечио га дван’ест недјељица.
1036 А када се Осман изл’јечио,
1037 Злата га је руком пригрлила,
1038 Па му рече Златија дјевојка:
1039 »Ој Османе, миловање моје!
1040 Злате брата ни братића нема,
1041 Него тебе, јединог тетића,
1042 Хајд доведи бега удбињскога,
1043 И побра му Гази Ћејван-агу,
1044 Да ти ирад дадем очевину!« 
1045 Дов’о Осман бега удбињскога,
1046 И побра му Гази Ћејван-агу.
1047 Кад се они на чардаку нашли,
1048 Злата свога тетића повикну:
1049 »Мој тетићу, Осман Чустовићу!
1050 Ти си за ме рана допануо,
1051 Ти се мене отео душману,
1052 Ево теби миловање моје,
1053 Ево теби очевина моја!« –
1054 Куд се вило, предобро је било,
1055 Од мен’ пјесма, а од бога здравље!



Извор[уреди]

Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини, сабрао Коста Хeрман 1888-1889, књига II, друго издање, Сарајево 1933. str. 437-464