Осману је бијела књига дожла,
да он мора за цара на војску
без измјене на девет година.
Ал’ му седло сада дома није,
већ је седло код сарача било. 5
Ал’ сарача сада дома није,
већ је дома сарачева сеја.
Кроз пенџер је седло додавала,
рукавом је лице сакривала.
Њој је Осман тихо говорио: 10
— Не криј лице, моје јање драго,
ја сам тебе младу заволио.
Када теби скрајни данак дође,
ти се шећи по горњем чардаку,
теб’ ће твоја упитати мајка: 15
— Што је теби, моја ћери драга?
А ти њојзи тихо одговарај:
— Не питај ме, моја мила мајко,
нагло ме је забољела глава,
Чини ми се да преболит’ нећу. 20
Већ сам чула једну љекарицу,
љекарицу Османову мајку.
Па ти ајде до мојега двора.
Она тако и учини млада:
кад је њојзи крајни данак дошо, 25
она шеће по горњем чардаку,
њу њезина упитала мајка:
— Шта је теби, моја ћери драга?
— Нагло ме је, моја мила мајко,
нагло ме је заболила глава, 30
чини ми се да преболит’ нећу.
Већ сам чула једну љекарицу,
љекарицу Османову мајку.
Ал’ говори стара мила мајка:
— Нејди, ћери, двору Османову, 35
рећ’ ће људи да те Осман љуби.
Ал’ дјевојка не слушала мајку,
него иде двору Османову.
Управ Осман на војску полази,
он на врата, а чедо на врата. 40
Он га узе за бијеле руке
па га носи старој милој мајци:
— Видиш, мајко, црвене јабуке
које јоште ни видила ниси!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 790-791.
