Оргије

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Војислав Илић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Оргије
Писац: Војислав Илић


Војислав Илић1.jpg

Немати нимало мира - та то је доиста псећи!
Лало! затвори врата, па слушај шта ћу ти рећи:
Дође ли познаник какав да моју маленкост тражи,
А ти га учтиво прими, па онда овако кажи:
„Господин на дому није, и тек ће увече стићи,
Па, да вам не буде дуго - можете слободно ићи.“
Да, то је доиста мучно! Ко сваког с радошћу прима,
Тај с тешком досадом, најзад, и леђа окреће свима,
Јер љупка спољашност тада пред нама изгуби цену
Кад човек обману позна и пустош осети њену.

Синоћ сам дошао доцкан. (Зашто бих истину крио!)
Са неким одличним људма до беле зоре сам био.
То беху личности важне, идоли јавнога мнења,
Чувари свакога добра, и части, и поштења,
Слепчевић, чувени песник, цело је зборио вече,
И најзад, промуклим гласом, са сузним очима рече:
„Истина то је јасна, кô сунце с ведрога неба,
Да младом народу нашем озбиљно помоћи треба.“
И чувши беседу ову, и појмив дубину јада,
Сви смо му за право дали, и сви смо пљескали тада.
Редактор једнога листа, с довољно нервозном мином,
Промумла кроз зубе нешто, држећи боцу са вином;
И одмах после тога, за доказ сопствене свести,
Уврсти пијанку нашу под наслов: пријатне вести.

Ал' каж'те, богови силни, ви заштитиници мира!
Зашто ме ова хука немило мучи и дира?
Зашто овакав занос, са којим многи се дичи,
Мени, најмањем створу, на подлост и порок личи?
Зар жарке беседе оне, што жељно преслушах тамо,
Не беху ништа друго до празни прапорци само?

Мој бледи парнаски сабрат, што самом љубављудише,
У зноју лица свога што своје стихове пише,
Већ ми је постао мрзак са овога плачевног вида,
Јер ова жалосна луда ни бога нема, ни стида:
Где год ме увреба само, а он се жалосно смеје,
Па мирно из џепа вади дактиле и хореје.
А да л' га слушати желим - од шале барем да пита,
Већ узев стихове своје с безбожним ачењем чита.
Њему је досадан живот. (бар тако у песми каже),
И критичари, вели, својом га глупошћу драже.
„Како да казним људе? искô је мишљење моје,
А ја га светујем лепо: - „Штампајте стихове своје.

Дрскост и страшна збиља у бурном вртлогу своме
Све већма обалу плàве, и слабе уставе ломе,
И човек с препашћу гледа прљавих таласа хуку,
Што здрав и чисти смисô далеко у неман вуку.

Сећам се једнога дана, - опет је при чаши било,
И ту се прилично јело, ал' много више пило
Сваки је зборио гласно о ствари којом се бави,
Док се од свега тога не створи урнебес прави!
Редактор с нервозним лицем страшно је кезио зубе
И гневно млатећи руком речи је сипао грубе:
„Ја појмим лојалност, - вели, - и ко је преда мномвређа
Нек добро унапред смисли куда ће склонити леђа!
Јер честит и поштен назор за мене светиња то је,
И ја их, господо, имам - и чујте назоре моје:
Дужност је Србина сваког да своме народу служи,
Па живот устреба л' само - и живот нека му пружи!“

Међ нама сеђаше деран, невина некаква душа:
По целом изгледу срећан, што важне личности слуша;
Груди му дисаху бурно, а очи беху му влажне,
И он је занесен слушô беседе крупне и важне.

„Пријане, - рекох му најзад, - и ја ћу с изјавомприћи:
За вас ће најбоље бити одавде што пре отићи,
И то је најпреча дужност, од које користи има,
Што ће у своје време користи донети свима:
Јер цела галама ова (из горког искуства знамо!)
Ништа и није друго но бесна оргија само.“

Да ли сам имао право, ви, добри богови, знате!
Зато вас искрено молим да мира тихог ми дате.
И кад ме нагони живот да к њима узморам поћи,
А ви ми у срце онда улијте божанске моћи:
Како бих презрео подлост, што шири шарана крила,
И лажне јевтине сузе свирепих крокодила.

Ал' ко то долази амо? Шта очи пред собом виде?
Какав је оно човек што к мени у кућу иде?
Богови, Слепчевић то је... Но, то је већ дошло довде:
Лало, затвори врата, па кажи да нисам овде.

25. мај 1884.

Извори[уреди]

  • Војислав Илић: Лирско песништво, страна 229-231, Вук Караџић, Београд.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 125 година.