Орао (Алекса Шантић)
Тамо, куд мисли само очајног роба стижу
И сузом душе му болне орошен горки вај,
Силна и величајна увис га крила дижу -
У вјечне слободе крај.
Под сјенком његових крила, у стегу ледене страве,
У праху, у низини, слаби се црвак вије;
Пред бурнијем му криком зебњом се сове даве,
У мрак се свака крије.
Помамне силе муње, одјеци грома јака
Не следише му стравом херојско срце врело, -
Кроз онај густи облак, до златног сунца зрака
Носи га крило смјело.
Ој сине слободе вјечне, да ли ће српска мати
Једанпут тако видјет, у вису синка свог?
Кô теби, орле сури, хоће ли крила дати
И њему силни бог?
У Мостару, 1890.