Опет то али друкчије

Разболе се болани Јоване
На постељи за девет година,
Под прстеном чека га девојка,
Чекала га за девет година.
Кад настала година десета,
Препроси је Шестокриловићу.
Путак паде Шестокриловића
Испред двора болана Јована.
Ал' беседи госпођа девојка:
„Господару, Шестокриловићу,
„Пусти мене у Јовине дворе,
„Да заиштем благослов од Јове,
„Јова ми је моја срећа прва!“
Кад ушета у дворове беле,
Болан Јован на постељи лежи,
А мајка му седи чело главе.
Уста мајка, а седе девојка.
Одрони се суза од образа,
Паде Јови на болaнa лица.
Кад се Јова трже ода санка
И кад виде лепоту девојку,
Он говори остарелој мајци:
„Иди, мајко, на горње чардаке,
„Па донеси бурму позлаћену,
Што ковала три ковача млада,
„Један кује, други позлаћује,
„Трећи меће бисер и камење,
„Кад се сети болана Јована,
„Нека мете на десницу руку,
„И донеси свилена појаса,
„Кад се сети болана Јована,
„Нека веже око срца свога.
Тек изусти, па душицу пусти.
Кад је вид’ла лепота девојка,
Трже ноже од свилна појаса,
Па удара себе у срдашце:
„Ди ми трухли болани Јоване,
„Нека трухли моје срце с њиме.“

Извор

Б.М. 1875. Српске народне песме. Панчево, Наклада и штампарија браће Јовановића. стр. 16-17.