Опет то, још друкчије
Двоје, мили у милости расло,
Омер момче с Меримом дјевојком.
Из малена од три годинице.
Кад је Омер на женидбу био.
И Мерима била на удају, 5
Ал' бесједи Омерова мајка:
„Ој Омере, моје мило перје!
„Ајд' Омере, рано материна,
„Ајде рано, да те жени мајка:
„Ти се мани Мериме дјевојке: 10
„Љепшом ће те оженити мајка.
„Љепом Фатом, Атлагића златом.
„Којано је у кавезу расла.
„Није видла сунца ни мјесеца,
„Нити знаде, на чем жито расте, 15
„На чем жито, на чему ли трава:
„Нити знаде, што је мушка глава.“
На то Омер ни слушати не ће:
„Не ћу, боме. моја мила мајко!
„Не ћу Фате за живота мога, 20
„Већ ја оћу Мериму дјевојку.“
Он огрће коласту аздију,
Под аздију седефли тамбуру,
Па он иде Мерими на пенџер:
„Душо Меро! отвори ми врата. 25
„Јали врата, јали стаклен пенџер."
Ал' се мајци не може на ино.
Не ће мајка просити Мериму,
Већ му проси Атлагића злато,
Испроси му и прстенова му. 30
Мало јој је рока оставила.
Мало рока за недјељу дана,
Док је она свате скупила,
Сакупила, оће по дјевојку:
„Ајд' Омере, моје бјело перје! 35
„Ајде, рано, по твоју дјевојку;
„Мајка ти је Фату испросила,
„Испросила и прстен јој дала.“
Не ће Омер мајке послушати,
Већ он оста у бјеломе двору; 40
Оде мајка Фати са сватови.
Пред њу шеће Атлагића злато,
Па је љуби у десницу руку :
„Ој старице. Омерова мајко:
„Какав данак брез јаркога сунца? 45
„Каква ј' ноћца брез сјајна мјесеца?
„Какви л' свати брез млада женика,
„Брез женика, брез Омера твога?“
Ал' бесједи Омерова мајка:
„Ој Бога ти, Атлагића злато! 50
„Ти с' не брини за млада женика,
„3а женика, за сина мојега:
„Ође кажу гору виловиту.
„И у гори загоркињу вилу,
„Која скида злато са коњица; 55
„Ја се бојим за мојега сина,
„Устр'јелиће мог сина једина.
„Сина мога, Омер момче младо!“
Кад су дошли Омеровом двору,
Сви сватови коње одсједнулу. 60
Не одсједа Атлагића злато:
Ал бесједи Омерова мајка:
„Одсјед' коња, мила снао моја!“ —
„Не ћу, боме. Омерова мајко.
„Док ми Омер коњица не прими. 65
„Док не прими, и с коња не сними!“
Оде мајка горе на чардаке,
Па бесједи Омер-младожењи:
„Ајд', Омере, рано материна!
„Ајде сними злато са коњица.“ — 70
„Не ћу, боме, моја мила мајко!
„Та тврђа је вјера од камена.“
Вади мајка своју б'јелу дојку.
Па заклиње својом б'јелом дојком:
„Проклета ти моја рана била, 75
„Ако злато са коња не снимиш!“
То с' Омеру на ино не може,
Већ он ђипи на ноге лагане.
Ђипио је, иде пред дјевојку,
Пак он прима злато на коњицу, 80
Он га прима и на земљу скида.
Сад су Божиј закон савршили,
Кад је било вече о вечери,
Вечераше кићени сватови,
И сведоше двоје младенаца, 85
Леже злато у меке душеке,
Сједе Омер на шарен' сандуке;
Сам се свлачи. а сам распасује,
А сам вјеше руо и оружје;
Сам говори, а сам одговара: 90
„Сада ће ми моје злато рећи:
„„Омер љуби Фатиму дјевојку,
„„А на мене сада и не мисли.““
„Не ћу тужан вјере изгубити,
„Макар знао изгубити главу!“ 95
Ал' бесједи Атлагића злато:
„Бог убио Омерову мајку!
„Што растави и мило и драго,
„А састави немило недраго!“
Ал' бесједи Омер момче младо: 100
„Ој Бога ти, Атлагића злато!
„Довати ми дивит и артију,
„Да ти пишем до дв'је до три р'јечи,
„Да те моја не об'једи мајка.“
Кад је ситну књигу написао, 105
Он говори Фатими дјевојци:
„Чу ли мене, Атлагића злато!
„Не пуст' гласа до бијела дана,
„Док се браћа вина не напију
И сестрице кола наиграју, 110
„Стара мајка пјесме не напјева!"
То изусти, па душицу пусти.
Кад у јутру бијо дан освану.
Дан освану и сунце ограну,
Оде мајка да буди младенце: 115
Али млада плаче и јауче,
Она кука, кано кукавица,
А уздише. кано удовица.
Пишти, плаче, кано и дјевојка;
Ал' бесједи Омерова мајка: 120
„Мој Омере, моје мило перје!
„Не Омере ако Бога знадеш:
„Немој тући први данак љубе;
„Од људи је зазор и срамота,
„А од Бога велика гријота.“ 125
Али Омер ништа не говори,
Већ он лежи мртав на земљици;
Писну, врисну Омерова мајка,
Писну, врисну своју снау куне:
„Бог т' убио, Атлагића злато! 130
„Што учини од Омера мога,
„Од Омера, од сина једина?
„Шта учни? да од Бога нађеш!
„Зашт' г' удави? не било те мајци!“
Ал' бесједи Атлагића злато: 135
„Не куни ме, Омерова мајко!
„Ја ти нисам синка удавила;
„Већ ево ти ситне књиге мале,
„Што је мени Омер оставио.“
Књигу штије Омерова мајка. 140
Књигу штије' грозне сузе лије,
Ситна књига њојзи ово каже:
„Скупи мени, моја мила мајко!
„Скупи мени младе носиоце,
„Носиоце момке нежењене. 145
„Пратиоце дјеве неудате;
„Обуц'те ми танану кошуљу,
„Што ј' Мерима у милости дала;
„Вежите ми везену мараму,
„Што ј' Мерима у милости везла; 150
„Китите ме цвјећем каранфиљем,
„Чим је мене Мерима китила;
„Пак ме нос'те Шептели сокаком
„Покрај б'јела Меримина двора;
„Нек ме види Мерима дјевојка, 155
„Нек ме види и нек ме целива,
„Кад ме није живог целивала.“
Што је рек'о Омер момче младо,
Што је рек'о, то су учинили:
Скупили му младе носиоце, 160
Носиоце момке нежењене:
Пратиоце дјеве неудате;
Обукли му танану кошуљу,
Што ј' Мерима у милости дала;
Везали му везену мараму. 165
Што ј' Мерима у милости везла;
Китили га цв'јећем каранфиљем,
Чим је њега Мерима китила;
Носили га Шептели сокаком
Покрај б'јела Меримина двора. 170
Везак везла Мерима дјевојка
На пенџеру на дебелом латку;
За главом јој два румена ђула
Обадва јој на ђерђеф падоше:
К њој долази најмлађа снашица. 175
Ал' бесједи Мерима дјевојка:
„Богом теби, мила снао моја!
„Два ми ђула на ђерђеф падоше,
„Бог би дао, да би добро било!
„Врло мири цв'јеће каранфиле, 180
„А још већма замириса коса
„Чини ми се мог милог Омера.“
Ал говори мила снаа њена:
„Да Бога ти, мила заовице!
„Зар ти не знаш за Омера твога? 185
„Омер ти се другом оженио,
„Баш Фатимом лијепом дјевојком ;
„Саде Омер за те и не знаде,
„Већ он љуби Атлагића злато.“
Ражљути се Мерима дјевојка, 190
Од љутине сва је пребл'једила,
Од жестине мало потавнила,
А од туге веће изумрла;
Везућ' преби иглу од биљура,
И замрси шест пасама злата, 195
Па облачи на ноге пашмаге,
Она оће авлији на врата;
Ал' јој снаа мила говорила:
„Не љути се, мила заовице!
„Омер ти се јесте оженио, 200
„Ал' је јадан ноћас издануо
„Од жалости за тобом дјевојком;
„Сада мртва Омера ти носе,
„Та носе га млади носиоци,
„Носиоци момци нежењени, 205
„Пратиоци дјеве неудате.“
Бризну плакат' Мерима дјевојка,
Па излази пред бијеле дворе,
Ал' Омера на носила носе.
Она брати младе носиоце, 210
Носиоце момке нежењене:
„Богом браћо, млади носиоци!
„Спустите га на земљицу чарну,
„Да га јадна ја мртва целивам,
„Кад га нисам живога љубила!“ 215
То су они за Бога примили,
Мртво т'јело на земљу спустише,
Три је јада над њим изјадила.
Жива никла, а мртва одникла.
Док Омеру раку ископаше, 220
Дотле сандук Мерими стесаше,
У једну и раку саранише,
Кроз сандуке руке саставише,
И у руке зелене јабуке.
Мало вр'јеме за тим постајало, 225
Из Омера зелен бор никао,
Из Мериме зелена борика;
Борика се око бора вила,
Кано свила око ките смиља;
Чемерика око обадвога. 230
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
