Шетала се Јованова љуба,
По бостању, по зеленој башти,
Над свако се цвиће надводила,
Понајвише цвиће каранфио.
Она њему кроз плач говорила: 5
„Каранфио, моје драго цвиће!
Све ми цватиш а сјемена немаш,
Ко ја јадна љуба Јованова
Све се љубим, а порода немам.“
Она мисли да нитко не слуша, 10
То слушала Јованова мајка,
Тешко чека да јој Јово дође.
Она њему тијо говорила:
„О Јоване, мој сине једини.
Да ти знадеш, што љуба говори.“ 15
Шетала се по зеленој башти,
Над свако се цвиће надводила,
Понајвише цвиће каранфио:
Она њему кроз плач говорила:
Каранфио, моје драго цвиће! 20
Све ми цватиш, а сјемена немаш,
Ко ја јадна љуба Јованова
Све се љубим, а порода немам.“
Он узима анџар у десницу,
Сјече љубу ио танком појасу, 25
Како ју је лако ударио,
На анџеру чедо извадио:
Замотава г' у зелену свилу,
Па га носи старој милој мајци:
„На ти, мајко, зелену јабуку, 30
А ја идем у гору зелену
Росу пити и травицу пасти,
Не би ли се грија опростио,
Не би ли се раја достајао.“
Српске народне песме (женске), већином их у Славонији скупио Ђорђе Рајковић. Издала "Матица српска", у Новоме Саду у штампарији Игњата Фукса, 1869., стр. 180-181.
