Опет то, али друкчије (Вук 3)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

0001 Књигу пише од крајине Мујо,
0002 А шиље је побратиму своме
0003 А на име од Сибиња Јанку:
0004 „Море чу ли, драги побратиме!
0005 „Мож’ ли знати, јес’ ли запазио,
0006 „Када смо се, побро, братимили,
0007 „Братимисмо, али не извршисмо?
0008 „Ти окупи тридесет бановах,
0009 „Но не зови бановац-Секула,
0010 „Шњима ходи у поље Косово;
0011 „Ја ћу довест’ тридест Удбињанах,
0012 „Не ћу звати мојега сестрића,
0013 „А сестрића Грубац-Осман агу:
0014 „У вино се љуте пјанџије,
0015 „У дружину брзе кавгаџије,
0016 „Па под шатор кад се састанемо
0017 „Од пјаности т’ заменути кавгу.”
0018 Кад је Јанка књига допанула,
0019 И он виђе, што му ситна пише,
0020 Он се мучи, што ће од Секуле;
0021 Секулу је насак преварио;
0022 Но је Јанко љуби говорио:
0023 „Немој, љубо, доказат’ Секули,
0024 „Ја на станак у Косово пођох
0025 „Побратиму од крајине Мују.”
0026 Оно рече, на ноге скочио
0027 И поведе тридесет бановах.
0028 Када Јанко у Косово дође,
0029 И ту Турке под шатором нађе,
0030 Међу њима Грубац Осман-ага.
0031 Кад је Мујо угледао Јанка,
0032 Скочи Туре од земље на ноге,
0033 Руке шире, у лица се љубе;
0034 Па им Турци мјесто учинише,
0035 Па им дају вино и ракију.
0036 Кад се рујна понапише вина,
0037 Тадер рече од крајине Мујо:
0038 „О сестрићу, Грубац-Осман-ага!
0039 „Знаш ли, Туре, што смо говорили?
0040 „Ти уфати побратима мога,
0041 „Па му свежи наопако руке.”
0042 Скочи Туре, ријеч не чинило,
0043 И повеза Јанка с бановима;
0044 Тадер рече војевода Јанко:
0045 „А ох мене! Мој мио сестрићу!
0046 „Да си овђе с твоијем ујаком,
0047 „Не би мене савезали Турци.”
0048 Секула је дома остануо,
0049 И њега је санак преварио,
0050 Брзо заспа, хитро поскочио,
0051 Е је ружан санак угледао,
0052 Својој ујни санак кажевао:
0053 „Чу ли мене, моја мила ујна!
0054 „Мало заспах, виђех санак ружан
0055 „За ујака војеводу Јанка:
0056 „Провре вода мутна и крвава,
0057 „Она провре преосред Косова,
0058 „И дофати ујака мојега,
0059 „Понесе му коња и оружје;—
0060 „Да ј’ отиша’ на станак Турцима,
0061 „Ја бих река’, да би погинуо.”
0062 А ујна му ријеч говорила:
0063 „Кам да није, дијете Секула!
0064 „Отиша’ је Јанко у Косово,
0065 „А на станак од крајине Мују;
0066 „Данас ће га Турци изгубити.”
0067 А кад зачу дијете Секула,
0068 Узе брзо коња и оружје,
0069 Па потрча у поље Косово;
0070 Он нагони Косовијем вранца,
0071 Пред њим биза самовољна пође,
0072 Па Турскога обиде шатора,
0073 Она Јанку уз кољено дође,
0074 Пита Јанка од крајине Мујо:
0075 „А за Бога побратиме драги!
0076 „Чија биза од планине дође,
0077 „Те обиде шатора мојега,
0078 „Она тебе уз кољено дође?
0079 „А каква је, јад је задесио!
0080 „Окована у фереџу златну;
0081 „Бог зна, има добра господара.”
0082 А Јанко му ријеч говорио:
0083 „Чу ли мене, драги побратиме!
0084 „Ово ми је биза Секулова,
0085 „Кад идемо друмом кроз планину,
0086 „Обидује многе каравуле,
0087 „А да мене не запану Турци.”
0088 У то скочи од крајине Мујо,
0089 И погледа пољем Косовијем,
0090 Али виђе коња и јунака,
0091 Жестоко ли зечки поскакује!
0092 Од друмовах маглу подизаше,
0093 Од копитах ватра сијеваше;
0094 А виђе га од крајине Мујо,
0095 Хитро пита побратима свога:
0096 „А за Бога, побратиме Јанко!
0097 „Откуд вама љетни дажд находи?
0098 „Јер је паламагла Косовијем,
0099 „Сијевају из магле свијеће.”
0100 Скочи Јанко, гледа низ Косово,
0101 Угледао врана и Секула,
0102 Побратиму ријеч говорио.
0103 „Није, побро, даждиц Косовијем;
0104 „Сушна магла и сушница муња,
0105 „Која ће ни јаде запијеват’;
0106 „Ево иде дијете Секула,
0107 „На дајка се напучио свога,
0108 „Е сам њега дома оставио.”
0109 Тадер рече од крајине Мујо;
0110 „О сестрићу, Грубац-Осман-ага!
0111 „Отидиде на друм пред Секулом,
0112 „Те му спути наопако руке,
0113 „Доведи га мене под шатором,
0114 „Да не чини пакост од Тураках.”
0115 Скочи Туре, коња узјахало,
0116 И отиде на друм пред Секулом,
0117 И Секули ријеч говорио:
0118 „Вежи руке, бановац-Секула!
0119 „Иди мудро, не погини лудо!”
0120 Секула му ријеч говорио:
0121 „О Турчине, жељела те мајка!
0122 „Мене ј’ мајка на рођењу клела,
0123 „Од једнога да не вежем руке.”
0124 И разгрну међедину суру,
0125 Те извади топуз из терћије,
0126 Њим удари Грубац-Осман-агу,
0127 Паде Осман у зелену траву,
0128 Секула му руке савезао,
0129 Остави га насред друма пута,
0130 Па потрча Турскому шатору,
0131 И Турски је шатор обиграо,
0132 Па Турцима ријеч бесједио:
0133 „Веж’те руке, пасја вјеро Турци!”
0134 Кад то зачу од крајине Мујо,
0135 Свој дружини савезао руке
0136 Он Турцима, а Секула њему;
0137 Па уљеже под шатор Секула,
0138 Све избачи Турке и банове,
0139 Избачи их насред Косовога,
0140 Да их пече сунце Петровога.
0141 Па почину под шатор Секула,
0142 Девет лулах попио дувана;
0143 Па изиде насред Косовога,
0144 И шездесет коња доводио,
0145 Те товари Турке и банове,
0146 Он товари по два на једнога;
0147 Па их зајми преко Косовога,
0148 И дофати Грубац-Осман-агу,
0149 Те га бачи на трешељ даиџи;
0150 Све их зајми у Сибињу граду.
0151 Кад Секула на дворове дође,
0152 Он дозива своју милу ујну:
0153 „Ну ход’ ујна да растоваримо.”
0154 Скочи млада, ријеч не чинила,
0155 Растовари Турке и банове,
0156 Па их мећу у ледну тавницу;
0157 Вјерна љуба Јанка дофатила,
0158 Те га она бачи у тамницу,
0159 И плећима пао на подницу,
0160 И многе му кости запуцале,
0161 А Јанко је љуби говорио.
0162 „Авај, љубо, да те бог убије,
0163 „Што учини, памет изгубила!”
0164 А она му тадер бесједила:
0165 „Давно си је, Јанко, изгубио:
0166 „Буд ли хојде у поље Косово,
0167 „Што ти не зва дијете Секулу?”
0168 Па тамницу ледну затворише,
0169 Ту стојаше за неђељу данах;
0170 Но се Јанко у јад домислио,
0171 У тамницу књигу накитио,
0172 Те ју посла својој сестри Јани:
0173 „Брже Јано, да си двору моме,
0174 „Јанко ти се мучно разболио,
0175 „Ходи сестро да се опростимо.”
0176 Теке Јану књига допанула,
0177 Једино је слово погледала,
0178 Брзо Јанку на дворове пође.
0179 То зачуо дијете Секула,
0180 Секула се препаде од мајке,
0181 Из тавнице Јанка извадио.
0182 Када Јана на дворове дође,
0183 Она Јанка у столове нађе,
0184 Са Јанком се дивно упитала,
0185 Но се Јанко сестри пожалио:
0186 Све јој каза што ј’ истина била;
0187 Па је Јанку сестра говорила:
0188 „Чу ли Јанко, живота ми твога!
0189 „Да сам тебе нашла у тавницу,
0190 „Боље бих ти притврдила руке,
0191 „Ту би стоја’ три године данах
0192 „Докле би ти кости окапале.”
0193 Она скочи, довати Секула:
0194 „Хај, Секула, дома да идемо!”
0195 Куми Јанко сестру од невоље:
0196 „Немој ми га, моја мила секо!
0197 „Е ја немам до њега никога.”
0198 Ијетко се Јане напучила;
0199 Па скочила тавници на врата,
0200 Од тамнице врата отворила,
0201 И извади тридесет бановах,
0202 Те их посла Јанку на дворове,
0203 А доведе дијете Секула,
0204 Те посјече тридесет Тураках.