Опет невјера љубе Грујичине

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Опет невјера љубе Грујичине

0001 Шатор пење Новаковић Груја
0002 На велику путу дринопољском,
0003 Баш на путу куд проходе Турци.
0004 Кад је Грују санак обрвао,
0005 Он беседи својој верној љуби:
0006 „Почувај ми, љубо, верну стражу
0007 Док ја легнем санак боравити,
0008 Да не дођу Турци јањичари,
0009 Да ми беле не савежу руке!”
0010 Леже Груја санак боравити,
0011 А љуба му верну чува стражу.
0012 Подигле се магле и праови,
0013 Ал’ беседи дијете Штеване:
0014 „Ајде, мајко, да будимо бабу,
0015 Ево иду Турци јањичари!”
0016 Њему вели љуба Грујичина:
0017 „Нису Турци, већ су твоји ујци!”
0018 Ал’ бесједи дијете Штеване:
0019 „Нису ујци, већ су оно Турци,
0020 Веће ајде да будимо бабу!”
0021 А кад Турци још поближе били,
0022 Она скида са руку прстење,
0023 Па их даје детету Штевану;
0024 „Иди, Штево, у зелену траву,
0025 Па се играј са златним прстењем!”
0026 Оде Штева у зелену траву
0027 Да се игра са златним прстењем.
0028 Кад стигоше Турци јањичари,
0029 Они Груји савезали руке,
0030 Свезали му руке наопако,
0031 Па пођоше с Богом путовати;
0032 Љубу кучку мећу на Коњица,
0033 Дете Штева иде поред Грује.
0034 Ал’ беседи дијете Штеване:
0035 „Не могу ти путовати, бабо,
0036 Јер ме болу моје мале ноне!”
0037 Њему вели Новаковић Груја:
0038 „Иди, Штево, те се моли мајки
0039 Не би ли те на коња примила!”
0040 Оде Штева да се моли мајки:
0041 „Не могу ти путовати, мајко,
0042 Мене болу моје мале ноне,
0043 Већ ме прими на коња доброга!”
0044 Удара га љуба Грујичина,
0045 Удара га троструком камџијом;
0046 Како га је лако ударала,
0047 Црна крвца кроз кошуљу врца.
0048 Вришти Штева кано змија љута,
0049 Па он иде родитељу своме.
0050 Клече Груја на десно колено,
0051 Мету Штеву на плеће јуначко,
0052 Па пођоше с Богом путовати.
0053 Ди су Турци конак кондисали,
0054 Они с’ онде шатор разапели,
0055 Па седоше вече вечерати,
0056 И међ’ њима љуба Грујичина.
0057 Беседе јој Турци јањичари:
0058 „Мала т’ фала, љубо Грујичина,
0059 И твојему стасту и возрасту
0060 И твојему лику господскоме!
0061 Шта је теби, љубо, додијало,
0062 Додијало по гори одећи,
0063 Па за Грујом ђерђев приносећи?”
0064 Па легоше санак боравити,
0065 И међ’ њима љуба Грујичина;
0066 Па поспали Турци јањичари,
0067 Поспали су кано и заклани.
0068 Ал’ беседи Новаковић Груја:
0069 „Ти отиди, дијете Штеване,
0070 И укради од мајке ножеве!”
0071 Ал’ отиде дијете Штеване,
0072 Па украде од мајке ножеве.
0073 Рече њему Новаковић Груја:
0074 „Сад присецај бабине конопце!”
0075 Колико је Штева присекао,
0076 Толико је Груја прикинуо,
0077 Те је беле одрешио руке.
0078 Узе Груја сребрне ножеве,
0079 Па отиде под шатора Турком,
0080 И он покла Турке јањичаре,
0081 Као јагањце о Ђурђеву данку,
0082 Покрива ји лаки јапунџети,
0083 Па беседи својој верној љуби:
0084 „Ајде,љубо, ајде да бежимо,
0085 Поспали су Турци јањичари,
0086 Поспали су кано и поклани!”
0087 Али ђипи љуба Грујичина,
0088 Па повика љуба Грујичина:
0089 „Ајт’ на ноге, Турци јањичари,
0090 Од наглости на голе коњице,
0091 Од хитрина у кошуљи танкој─
0092 Грујица је одрешио руке!”
0093 Увати је Новаковић Груја,
0094 Па јој беле савезао руке,
0095 И он седе на доброг коњица,
0096 Дете Штеву мету на коњица,
0097 Љубу кучку води поред коња,
0098 Одведе је двору бијеломе,
0099 Закопа је земљи до колена,
0100 Још јој скупи косу на врх главе
0101 И посуо праом и сумпором,
0102 Па је својој беседио љуби:
0103 „Ил’ ми волеш лучом свијетлити
0104 Ил’ ми волеш сабљу целивати?”─
0105 „Ја ти волем лучом свијетлити,
0106 Него твоју сабљу целивати,
0107 Сабља ти је од свашта скрнавна!”
0108 Седе Груја вече вечерати,
0109 Запали јој косу на врх главе,
0110 Те је њему лучем свијетлила
0111 Док је Груја вече вечерао.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа, Београд, 1974.