Опет женидба Стојана Јанковића (САНУ)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Опет женидба Стојана Јанковића

0001 Откако је постала крајина
0002 Није љевша узрасла влахиња,
0003 Што је, побре, у Ребићу граду
0004 Дивна сека у ребићског бана,
0005 По имену Хајкуна ђевојка.
0006 А јест дивна, три је јада била,
0007 Да је љевше на свијету нема
0008 Ни љепоте у седам земаља!
0009 Љепота се њена разнијела
0010 По свој Босни и Херцеговини ─
0011 То се чудо и код цара чуло.
0012 А да видиш, мили побратиме,
0013 Да како је на Хајки од’јело:
0014 Црна коса тура ибришима,
0015 А на главу од злата копрена,
0016 Обрвице двије пијавице,
0017 Трепавице крила ластавице,
0018 Очи црне два драга камена,
0019 Медна уста кутија шећера,
0020 Б’јели зуби два низа бисера,
0021 Веле људи паромпрорезати,
0022 Једне уши, а двоје минђуше,
0023 Два образа два листа хартије.
0024 Још да видиш грло у шевојке,
0025 На грло јој четири ђердана ─
0026 Један ђердан од сувога злата,
0027 Други ђердан збалде и камења,
0028 Трећи ђердан од скрли мерџана,
0029 А четврти жутијех дуката;
0030 Који ђердан од сувога злата,
0031 Тај је цури грло оклопио,
0032 А који је збалде и камења,
0033 Тога цура ниже попуштила,
0034 А који је од скрли мерџана,
0035 Тога цура ниже попуштила,
0036 Тај ми цуру бије по дојкама,
0037 Црљен ђердан, а бијеле дојке,
0038 Мили Боже виђети је дивно!
0039 А који је жутијех дуката,
0040 Још наниже њега попуштила,
0041 Те ми цуру бије по трбуху,
0042 По трбуху и ниже трбуха,
0043 Нек’ се злато са златом куцука,
0044 И то није погледати ружно!
0045 Још на Хајки алали пашмаге,
0046 Којено су у Млетке грађене,
0047 Млетачкијем златом шикосане
0048 И лешкијем сребром потковане,
0049 Постављене меком лисичином ─
0050 Када Хајка преко куле шета,
0051 Да јој не би ноге прештинуле;
0052 Још на Хајки гаће од сандала,
0053 Морскијем су мишом постављене,
0054 А на гаће везак ударила:
0055 Под колено але и пауне,
0056 Уз колено орле и соколе,
0057 А уз бедру ђецу јаничаре,
0058 На учкурлук два пашина брка,
0059 Међу ноге великог везира,
0060 Код везира триста тиндирика,
0061 Везир држи тешка дегенека ─
0062 Ко помрси триста тиндирика,
0063 Да му удри триста дегенека;
0064 Још на Хајки три дивна кавада:
0065 Један диве, други од кадиве,
0066 А трећи је од бијеле маме,
0067 Да се за њом све крајине маме.
0068 Просе Хајку просци од свакуда:
0069 Четрдесет и два капетана,
0070 И тридесет и три барјактара,
0071 Седам паша а седам кадија,
0072 Седам ага а седам спахија
0073 И четири с мора ђенерала,
0074 А и сама круна ћесарова
0075 За својега сина Маријана,
0076 Што би за њег’ била за краљице,
0077 И са Босне велики везире,
0078 И некакав њемачки кадија,
0079 И сувише Јанковић Стојане,
0080 Што ће њему бити заручница,
0081 А више ти ни броја не знадем,
0082 Ал’ се млада удавати неће.
0083 Нег’ се брату било додијало,
0084 Пак ми иде сестри у камари,
0085 Пак је бане сестри бесједио:
0086 „Секо Хајке, дуго јадна била,
0087 Удаји се, с јадом се удала,
0088 Већ ми твоји просци додијаше ─
0089 Што имасмо зоби и сијена,
0090 Све просачки коњи поједоше;
0091 Што имасмо пива и јестива,
0092 Све ми твоји просци изједоше!
0093 Боље да си у брата слијепа,
0094 Већ толико одвише лијепа!
0095 Узми, секо, кога ти је драго,
0096 Узми, секо, кога капетана,
0097 Али, секо, кога барјактара,
0098 Али кога с мора ђенерала,
0099 Али саму круну ћесарову!”
0100 Кад је Хајка брата разумјела,
0101 Пак ми Хајка брату бесједила:
0102 „Ја ти узет’ нећу ђавољега!
0103 Ако сам ти у двор додијала,
0104 Бацићу се сутра на кошију,
0105 Коме рече срећа и Бог даде
0106 Да ме сутра на кошиј’ добије,
0107 Нека сам му мила заручница!
0108 Три ћу коња даровати млада ─
0109 Првом коњу и првом јунаку
0110 Бићу млада мила заручница;
0111 Другом коњу и другом јунаку
0112 Дароваћу сабљу оковану;
0113 Трећем коњу и трећем јунаку
0114 Дароваћу чоху нерезану!”
0115 Када бане секу разумио,
0116 Три телара млада поставио,
0117 Телар виче од јутра до мрака:
0118 „Ко се јунак није оженио,
0119 Нека иде трчат’ на кошију,
0120 Е се меће у Ребића Хајка!”
0121 То зачуо Јанковић Стојане,
0122 Из планине ка двору идаше,
0123 Брже трчи двору бијеломе,
0124 Далеко га мајка угледала
0125 И јоште га ближе сусретала,
0126 Коња прима, за здравље га пита.
0127 Пак је Стојан мајци бесједио.
0128 „Послушај ме, моја стара мајко,
0129 Ево има седам годин’ дана
0130 Да ме хоћеш оженити, мајко ─
0131 Ти ђе нађе за мене ђевојку,
0132 Ту не нађе за се пријатеља,
0133 А ђе нађе за се пријатеља,
0134 Ту не нађе за мене ђевојке!
0135 Сад сам чуо у Ребићу граду
0136 Дивна сека ребићскога бана
0137 Да се сутра меће на кошију;
0138 Ако би ми Бог и срећа дала
0139 Да уграбим Хајкуну ђевојку,
0140 Ту је, мајко, за те пријатеља,
0141 А за мене лијепа ђевојка!”
0142 Па оседла дора дебелога,
0143 На се меће одијело дивно,
0144 А за појас свијетло оружје,
0145 А о бедри сабљу опасао ─
0146 Од’јело га понијело л’јепо,
0147 Ал’ момче је и о себе дивно!
0148 Пак се коњу баци у рамена,
0149 Право оде ка Ребићу граду.
0150 Каде Стојан у Ребића дође,
0151 Намјера га била нанијела
0152 Под пенџере Хајкуне ђевојке.
0153 Поби копље у трави зеленој,
0154 А за копље дора привезао,
0155 Пак распиње бијела чадора.
0156 Под чадором трудан починуо,
0157 Лулу пије, у тамбуру бије,
0158 Уз тамбуру танко попијева:
0159 „Тамбурице, моја дангубице,
0160 Дангубио ко те направио
0161 И ко те је мене даровао!”
0162 Гледала га са пенџера Хајка,
0163 Па се нањга ашик учинила,
0164 Па дозивље робињу ђевојку:
0165 „Робињице, по Богу сестрице,
0166 Поздрави ми оног сахибију,
0167 Сахибију одо ног дорина,
0168 Нека дође на танану кулу,
0169 Имам шњиме нешто бесједити,
0170 А ево му божу вјеру давам
0171 Да му ништа учинити нећу!”
0172 Па отиде робињица млада:
0173 „Сахибија од овог дорина,
0174 Поздрав ти је моја госпођица
0175 Да ти дођеш на танану кулу,
0176 А ево ти божу вјеру дава
0177 Да ти ништа учинити неће!”
0178 Кад је Стојан цуру разумио,
0179 Нити рече доћ’ ће ни не доћ’ ће.
0180 Оде млада робиња ђевојка.
0181 Каде ноћи неко доба било,
0182 Устаде се Јанковић Стојане,
0183 Па отиде кули уз скалине;
0184 Сусрете га Хајкуна ђевојка,
0185 Па га вата за бијеле руке
0186 И води га у ћилер камаре,
0187 Пак Хајкуна њему бесједила:
0188 „Да делијо, од кога си града,
0189 Како ли се на имену вичеш?
0190 Кажи право, тако био здраво!” ─
0191 „О, Бога ми, Хајкуно ђевојко,
0192 Несам момче ни из једног града,
0193 Нег’ се зовем момче без имена,
0194 Кућа ми је камена пећина,
0195 А баштина зелена планина!”
0196 Пак Хајкуна њему бесједила:
0197 „Кажи мене, момче без имена,
0198 Знаш ли, момче, Јанковић-Стојана?”
0199 Кад је Стојан Хајку разумио,
0200 Овако је Хајки бесједио:
0201 „Знадем добро, Хајкуно ђевојко!
0202 О, Бога ти, Хајкуно ђевојко,
0203 Би л’ га млада по чем упознала?”
0204 На то њему Хајка бесједила:
0205 „Јесам чула, други мени кажу
0206 Да је момче одвише лијепо,
0207 Твоје слике и твоје прилике,
0208 Има биљег на десници руци ─
0209 По том бих га познавала млада!”
0210 Кад то чуо Јанковић Стојане,
0211 Он отпучи пуца на рукаве,
0212 Па заврну рукав уз мишице
0213 И указа они биљег црни.
0214 Кад то виђе Хајкуна ђевојка,
0215 Објема га рукам’ загрила,
0216 Пољубила и два и три пута,
0217 Да ко броји и више би било,
0218 Пак му млада тако бесједила:
0219 „Драга душо, Јанковић-Стојане,
0220 Хајде, душо, обљуби ми лице!
0221 Ако би ти Бог и срећа дала
0222 Да м’ добијеш сутра на кошију,
0223 Јеси злато своје обљубио;
0224 Ако ли ме по чем не добијеш
0225 Да ти не би на ме хатер оста’!”
0226 Пак заједно ноћцу преноћише.
0227 Кад ујутро било освануло,
0228 Оде Стојан дора опремити,
0229 Док Хајкуна приправи дарове.
0230 Ево свану и ограну сунце,
0231 Док ево ти Хајкуне ђевојке,
0232 За њом носе лијепе дарове.
0233 Сви јунаци коње оклопише
0234 И свилени гајтан растегоше,
0235 Кад рекоше, гајтан прекинуше,
0236 Потрчаше преко поља равна
0237 Како зв’језде преко ведра неба.
0238 Ал’ да видиш Јанковић-Стојана,
0239 Понајзадњи бјеше остануо,
0240 Па овако Стојан бесједио:
0241 „Дура, доро, дура, добро моје,
0242 Уграби ми Хајкуну ђевојку,
0243 А ево ти моју вјеру давам
0244 Да ћу твоју гриву позлатити,
0245 Сребрним те плочам’ потковати!”
0246 А каде га дорат рзумио,
0247 Па потече преко поља равна ─
0248 Ко виђаше, Богом се куњаше
0249 Да му дорат земље не дохита,
0250 Већ да лети како ластавица.
0251 Пак уграби Хајкуну ђевојку,
0252 Па је баци за се на коњица,
0253 Три пута је опасао пасом,
0254 А четвртом од сабље кајасом.
0255 У то доба други прибјегоше,
0256 Па отиде двору бијеломе,
0257 Здраво дође, весела му мајка,
0258 Њему мајка, а мене дружина!



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа, Београд, 1974.