Опет женидба Стојана Јанковића

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

0001 Од како је свијет постануо,
0002 Није љепши цвијет процватио,
0003 Како бјеше цвијет процватио
0004 У Удбињи у Турској крајини,
0005 На зафалу Туркиња ђевојка,
0006 Мила шћерца аге Синан-аге,
0007 По имену Златија ђевојка;
0008 Глас је дала на четири стране.
0009 Од како се од мајке родила,
0010 Сиротна је Златка останула,
0011 Па је бабо даде на дојиље,
0012 На дојиљу три године била;
0013 Па је бабо даде на чешљање,
0014 На чешљању седам годин’ била,
0015 Њу му чешља седам чешљарица,
0016 Њојзи плету тридест плетеница.
0017 Кад јој било седамнаест љета,
0018 До удаје порасла ђевојка,
0019 Млоги су је просци запросили,
0020 Ал’ је бабо никоме не даде,
0021 И ком’ даде Златка поћи не ће.
0022 То се чудо на далеко чуло,
0023 Зачуло се у Српске Котаре,
0024 То зачуо сердар из Котара
0025 По имену Јанковић Стојане.
0026 А кад зачу Јанковић Стојане,
0027 Он дозива своју стару мајку:
0028 „О чу ли ме, моја стара мајко!
0029 „Кувај мени бијеле колаче,
0030 „А ја одох ковати ђогина,
0031 „Ковати га и још га опремити.”
0032 Кад то зачу мајка Стојанова,
0033 Она кува бијеле колаче.
0034 Стојан кова и опреми ђога,
0035 Па посједе ђога дебелога:
0036 Бесједи му остарила мајка:
0037 „Ако Бог да, мој сине Стојане?”
0038 А Стојан је мајци бесједио:
0039 „Ој Бога ми, моја стара мајко!
0040 „Ја сам чуо и казују људи,
0041 „Да имаде Туркиња ђевојка
0042 „У Удбињи у Турској крајини,
0043 „Чини ми се, за мене би била.
0044 „Гледај, мајко, пребијеле дворе,
0045 „Гледај дворе, и све око двора,
0046 „А ја одох бијелој Удбињи.
0047 „Нема мени рока ни погледа;
0048 „Ни се кари, моја стара мајко,
0049 „Док не видиш мене код мог двора.”
0050 То јој рече Јанковић Стојане,
0051 Па отиде бијелој Удбињи.
0052 У лијепо доба доходио,
0053 По акшаму баш у глуво доба
0054 Доходио бијелој Удбињи.
0055 Онђе Стојан једну тетку има,
0056 По имену крчмарицу Мару,
0057 Исто сестру свога оца Јанка.
0058 А кад Стојан пред механу дође,
0059 Своју тетку по имену виче.
0060 Стојана је тетка познавала,
0061 Па Стојану врата отворила,
0062 И њему се млада одзивала.
0063 Онђе Стојан ђога одсједнуо,
0064 Те се с тетком у лице пољуби,
0065 И пита се лијепо за здравље.
0066 Ту Марине слуге изиђоше,
0067 Те Стојану ђога приватише,
0068 Водају га по мермер-сокаку.
0069 Оде Стојан с тетком у механу,
0070 Те он сједе пити ладно вино;
0071 А кад су се вина напојили,
0072 Онда Стојан тетки бесједио:
0073 „О чу ли ме, моја тетка мила!
0074 „Ја сам чуо и кажу ми људи,
0075 „Да имаде Туркиња ђевојка
0076 „А у вашој бијелој Удбињи
0077 „У вашега аге Синан-аге,
0078 „По имену Златија ђевојка,
0079 „Да је таке у свијету нема;
0080 „Чини ми се, за мене би била;
0081 „Већ ме сјетуј, моја тетка мила,
0082 „Како бих је јунак избавио?”
0083 А Стојану тетка бесједила:
0084 „О Стојане, мој мио братићу!
0085 „Прођ’ се врага и његова трага!
0086 „Нитко не зна у нашој Удбињи,
0087 „Какова је Златија ђевојка,
0088 „Нит’ је и тко Златке сагледао;
0089 „А камо ли Златку да избави!”
0090 Кад то зачу Јанковић Стојане,
0091 Он је својој тетки бесједио:
0092 „Ој Бога ми, моја тетка мила!
0093 „Ја ћу јунак Златку избавити,
0094 „Ја ћу своју изгубити главу.”
0095 Замисли се тетка Стојанова,
0096 Шта ће сада зборити Стојану,
0097 Све мислила, на једно смислила,
0098 Па Стојану поче бесједити:
0099 „О Стојане, мој мио братићу!
0100 „Када сване и огране сунце,
0101 „Сакрићемо у подрум ђогина,
0102 „Па ти скини ђузел одијело,
0103 „А обуци туцачке хаљине,
0104 „Кано један сужањ из тавнице,
0105 „А на главу капу продерану,
0106 „О рамену торбу и тојагу,
0107 „П ати хајде по нашој Удбињи,
0108 „Те ти проси од врата до врата;
0109 „А кад дођеш двору Синанову,
0110 „Скоро су га оставиле слуге,
0111 „Хоће тебе ага устављати,
0112 „Да му чиниш измет у оџаку,
0113 „Устави се њему у оџаку,
0114 „Те ти агу добро, синко, служи,
0115 „Не ћеш како Златку избавити.”
0116 Кад то зачу Јанковић Стојане,
0117 Прије зоре и данице сјајне
0118 У подруме сакрише ђогина,
0119 Па он скиде дивно одијело,
0120 А обуче туцачке хаљине,
0121 Кано један сужањ из тавнице,
0122 А на главу капу продерану,
0123 О рамену искрпљену торбу,
0124 А у руке дренову батину;
0125 Па он проси од врата до врата.
0126 Сву Удбињу Стојан обредио,
0127 А кад дође двору Синанову,
0128 А т сједи ага Синан-ага
0129 Пред његовом пребијелом кулом
0130 У његову столу великоме;
0131 Пред њиме се Стојан поклонио,
0132 Цјелива му руку и кољено,
0133 Па говори Јанковић Стојане:
0134 „Господару, ага Синан-ага!
0135 „А за Бога! Сви ћемо пред Бога!
0136 „Даруј мене сужња невољника!”
0137 Бесједи му ага Синан-ага:
0138 „О чу ли ме, сужањ невољниче!
0139 „Отклен ли си, од кога ли града?
0140 „Како ли се зовеш по имену?
0141 „У чијој си тавнов’о тавници?
0142 „Код кака ли главна господара?”
0143 Бесједи му Јанковић Стојане:
0144 „Господару, ага Синан-ага!
0145 „Ја сам јунак од’уд из крајине
0146 „Од Добуја града бијелога,
0147 „По имену од Добуја Мујо;
0148 „Тавнов’о сам у Задру бијелу
0149 „У онога Задранина бана,
0150 „Осјек’о се хиљаду дуката,
0151 „Девет стотин’ јесам сакупио,
0152 „Још ми ваља купити стотину,
0153 „Да нијесам каурину дужан.”
0154 Ал’ бесједи ага Синан-ага:
0155 „Ој Бога ми, сужањ невољниче!
0156 „Ђе с’ тавнов’о, у којој тавници
0157 „И ја б’ онђе мог’о тавновати
0158 „Гледајући на лицу твојему.”
0159 Вели њему Јанковић Стојане:
0160 „Господару, ага Синан-ага!
0161 „У којој сам тавнов’о тавници,
0162 „Бог ти не д’о онђе тавновати;
0163 „Што л’ си моје лице замотрио,
0164 „Подавно се јесам испустио,
0165 „Те с’ умио и косу обриј’о,
0166 „И наијо се љеба бијелога,
0167 „Напио се вина црвенога,
0168 „Наглед’о се бијела свијета
0169 „И жаркога сунца и мјесеца;
0170 „Те у лице крвце задобио.”
0171 Кад то зачу ага Синан-ага,
0172 Машио се руком у џепове,
0173 Те извади дванаест дуката,
0174 Те их даде Јанковић Стојану.
0175 Па бесједи ага Синан-ага:
0176 „Чујеш море, од Добуја Мујо!
0177 „Мене јесу слуге оставиле,
0178 „Не би ли се, море, погодио,
0179 „Да ми чиниш измет у оџаку,
0180 „Ево теби стотина дуката,
0181 „Те с’ одужи Задранину бану?”
0182 То је Стојан једва дочекао,
0183 Погоди се с агом у оџаку,
0184 Чини измет за годину дана,
0185 Ни ђе Златке, ни од Златке гласа,
0186 А камо ли Златку да избави!
0187 Онда с агом хесап учинио,
0188 И хоћаше дома да отиде,
0189 Уставља га ага Синан-ага:
0190 „Вјерна слуго, од Добуја Мујо!
0191 „Остани ми и другу годину,
0192 „Те ме служи у бијелу двору,
0193 „Ево теби стотина дуката.”
0194 И то Стојан једва дочекао,
0195 Оста њему и другу годину,
0196 Намири се и друга година,
0197 Ни ђе Златке, ни од Златке гласа,
0198 А камо ли Златку да избави!
0199 Онда с агом хесап учинио,
0200 Па он пође двору бијеломе,
0201 Уставља га ага Синан-ага:
0202 „Слуго моја, од Добуја Мујо!
0203 „Служи мене и трећу годину
0204 „За стотину жутијех дуката.”
0205 Оста Стојан и трећу годину.
0206 Наврши се и трећа година,
0207 Ни ђе Златке, ни од Златке гласа.
0208 Онда с агом хесап учинио,
0209 И он пође свом бијелу двору,
0210 Заиста се Златке проћи шћаше;
0211 Доке аги ситна књига дође
0212 Из Кладуше од Хрњице Муја:
0213 „О мој зете, ага Синан-ага!
0214 „Женим брата Гојена Алила,
0215 „Веће хајде мени у сватове,
0216 „Да ми будеш сватски старјешина,
0217 „И поведи моју милу секу,
0218 „Моју секу, твоју вјерну љубу.”
0219 А кад аги така књига дође,
0220 Он уставља Јанковић-Стојана:
0221 „Слуго моја, од Добуја Мујо!
0222 „Остани ми у мојему двору
0223 „За петнаест дана бијелијех,
0224 „Ево теби петнаест дуката,
0225 „Док отидем шури у сватове.”
0226 Оста Стојан још петнаест дана.
0227 Опреми се ага Синан-ага,
0228 Те он оде у кршну Кладушу;
0229 У двору му нитко не остаде,
0230 Него слуга Јанковић Стојане
0231 И још једна танана робиња.
0232 Данак прође, тавна ноћца дође,
0233 Подигла се танана робиња
0234 Готовити господску вечеру,
0235 Да је носи Златки у кавезе;
0236 Робињу је Стојан сестримио:
0237 „Богом сестро, танана робињо!
0238 „Када Златки понесеш вечеру,
0239 „Ти остави врата отворена,
0240 „Да за тобом назорице уђем,
0241 „Не би л’ Златки лице сагледао:
0242 „Ако Златки ја сагледам лице,
0243 „Даћу теби стотину дуката.”
0244 Робиња је за Бога примила:
0245 Кае Златки понесе вечеру,
0246 Оставила врата отворена
0247 Деветера једна за другијем,
0248 За њом Стојан назорице дође.
0249 Таман Златка сједе за вечеру,
0250 Дође Стојан Златки у кавеза;
0251 А кад Златка сагледа Стојана,
0252 Она скочи на ноге лагане,
0253 Она врисну до Бога се чује.
0254 Да кака је! Јади је убили!
0255 Љепоте јој у свијету нема;
0256 На њојзи је дивно одијело:
0257 Једна глава, а два истивана;
0258 Једне уши, а двоје минуђуше;
0259 Једно грло, три дробна ђердана;
0260 Једно срце, два ћемера златна;
0261 Једне ноге, двоје сандал-гаће,
0262 Око ногу куном постављене,
0263 Каде шета, да је не нажуља;
0264 Под њоме су два мека душека,
0265 А око ње четири јастука.
0266 Стојану је Златка бесједила:
0267 „Курво слуго, од Добуја Мујо!
0268 „Зар си, море, добро увардао,
0269 „Ђе мог баба дома не имаде,
0270 „Те си мени дош’о у кавеза?
0271 „А да сада на чаршију викнем,
0272 „Сад би лудо изгубио главу.”
0273 А њојзи је Стојан говорио:
0274 „Стани мало, Златија ђевојко!
0275 „Ако сам ти дош’о у кавеза,
0276 „Ништа теби наудити нећу:
0277 „Ја нијесам дош’о зларадице,
0278 „Већ су мени аге досадиле
0279 „По кавама и по механама
0280 „Питајући све за твоје лице,
0281 „А ја фалим, а не знам, шта фалим;
0282 „Па сам дош’о, да ти виђу лице,
0283 „Да знам сјутра, шта ћу пофалити.”
0284 Кад то зачу Златија ђевојка,
0285 Она посла танану робињу
0286 На сокака на воду студену,
0287 А Стојану тихо бесједила:
0288 „Сједи доље, моја вјерна слуго,
0289 „Да заједно вечер’ вечерамо.”
0290 Сједе Стојан шњоме за вечеру,
0291 А кад они вечер’ вечераше,
0292 Бесједила Златија ђевојка:
0293 „Слуго моја, од Добуја Мујо!
0294 „Кажи, море, је ли вјера тврда,
0295 „Би л’ ме нешто вјерно послужио?
0296 „А дала бих теби доста блага.”
0297 Стојан јој се куне и преклиње:
0298 „Ој Бога ми, Златија ђевојко!
0299 „Јесте вјера тврђа од камена,
0300 „Камен би се студен растопио,
0301 „Невјере ти не бих учинио.”
0302 Онда Златка њему бесјеђаше:
0303 „Моја слуго, од Добуја Мујо!
0304 „Да отидеш ноћас у Котаре
0305 „До бијеле Јанковића куле,
0306 „Те ми кажи Јанковић-Стојану,
0307 „Нека трчи ноћас у Удбињу,
0308 „Ја ли ноћас, ја ли баш никада.
0309 „Нек ме води ноћас у Котаре;
0310 „Ја нијесам лица одгојила
0311 „За Удбињских младијех Турака,
0312 „Већ за ђида Јанковић-Стојана.
0313 „Робињу ћу са собом водити,
0314 „А ти слуго, од Добуја Мујо,
0315 „Ти избери једног доброг коња,
0316 „Купи блага, колико ти драго,
0317 „И још руха, кака теби драго,
0318 „Па ти бјежи, куда теби драго,
0319 „Ако ли ћеш и с нама бјежати,
0320 „Ни ми тебе отурит’ не ћемо.”
0321 Вели њојзи Јанковић Стојане:
0322 „Ој Бога ти, Златија ђевојко!
0323 „Да ти видиш Јанковић-Стојана,
0324 „Би л’ га могла по чему познати?
0325 „Јеси ли га кад вид’ла очима?”
0326 Вели њему Златија ђевојка:
0327 „Ој Бога ми, од Добуја Мујо!
0328 „Ја сам вид’ла Јанковић-Стојана,
0329 „Кад похара Лику и Удбињу
0330 „И проведе три синџира робља:
0331 „Један синџир Турака момака,
0332 „Други синџир л’јепих ђевојака,
0333 „Трећи синџир младијех невјеста;
0334 „Проведе их испод наше куле,
0335 „Тад’ ја бијах од седам година,
0336 „Тада сам га очима виђела,
0337 „Повисоко калпак уздигао,
0338 „Има биљег виш’ десне обрве;
0339 „Рукав диг’о уз бијелу руку,
0340 „Има биљег на десној мишици:
0341 „По том бих га ја могла познати,
0342 „Да га видим мојијем очима.”
0343 Кад то зачу Јанковић Стојане,
0344 Брзо скочи на ноге лагане,
0345 Па одлеће низ танану кулу,
0346 Довати се бијела сокака,
0347 И отиде к тетки у механу;
0348 Па бербера себи добавио,
0349 Те се оми и косу обрија,
0350 Па узима своје одијело,
0351 Те одјело на се ударио,
0352 Па изведе из потаје ђога,
0353 Па се ђогу на рамена баци,
0354 Оде право бијелим сокаком;
0355 А кад дође Синанову двору,
0356 Те је њега Златка опазила,
0357 Срете њега на мермер-авлији,
0358 У руци јој фењер и свијећа,
0359 Она гледа доброга јунака,
0360 Хоће л’ бити Јанковић Стојане,
0361 Стојан калпак високо дигао,
0362 Позна биљег виш’ десне обрве;
0363 Рукав диг’о уз десну мишицу,
0364 Позна биљег на десној мишици;
0365 А кад Златка познаде Стојана,
0366 Објеси се рукам’ о Стојану:
0367 Руке шири, у лице га љуби,
0368 Питају се за здравље лијепо;
0369 Па одоше у ахаре биле,
0370 Опремају три коња витеза:
0371 Једног Златки, а другог Стојану,
0372 На трећему да понесу благо.
0373 А кад они коње опремише,
0374 Онда они иду у ризницу,
0375 Купе благо, које њима драго,
0376 Те на једног коња товарише,
0377 Па се добрих коња доватише.
0378 Прије зоре и данице сјајне
0379 Дојездише Јанковића кули;
0380 Сусрете их мајка Стојанова,
0381 Руке шире, у лице се љубе,
0382 Питају се за јуначко здравље;
0383 Ту су вјерне слуге изходиле,
0384 Те им добре коње приватише;
0385 Стојан оде са Златком на кулу,
0386 Тури с куле дванаест топова,
0387 Па он сједе ладно пити вино.
0388 У том свану и сунце ограну,
0389 А кад свану и ограну сунце,
0390 Води Златку у бијелу цркву,
0391 Те ј’ ришћанским крстом покрстио;
0392 Лијепо јој име избирао:
0393 Била Златка, паке Анђелија;
0394 Па је за се Стојан привјенчао,
0395 Лијеп пород изродио шњоме:
0396 Двије шћери и четири сина.