Опет дијоба Јакшића

Вино пију два брата Јакшића:
Јакшић Митар и Јакшић Шћепане;
А пошто се напојише вина,
Шћепану је Митар бесједио:
"Хајд', Шћепане, у лов да идемо;
"Јесам јуче био у планину,
"Ранио сам плавога јелена,
"Не ће мо л' га данас уфатити."
Но му Шћепан ријеч бесједио:
"Ја не могу ходит' планинама,
"Љуто ме је забољела глава."
Митар скочи на ноге лагане,
Па он узе хрте и загаре,
Сам отиде у лов у планину.
А Шћепану љуба бесједила:
"Чујеш ли ме, драги господару!
"Одијели Митра брата свога,
"Ал' ће ти се замакнути љуба
"О конопцу у твоје дворове"
Шћепан њојзи ријеч бесједио'
"Мучи љубо, срећу изгубила!
"С киме ћемо Митра одијелит',
"Кад он нема ни сестре, ни мајке,
"За љубу му ни помена није?"
Кад навече нојца долазила,
Али Митар из планине дође,
Њему Шћепан ријеч говорио:
"Ходи, Митре, да се дијелимо."
Цикну Митар. како змија љута.
"А с ким ћеш ме, брате, одијелит'?"
Друга њему бити не могаше,
Но се браћа сташе дијелити,
И најприје овце дијељаху:
Шћепан узе првојагњенице,
Митру даје старе очупане;
Па стадоше дијелити благо.
Шћепан узе гроше и дукате
И на голо крупне талијере,
Митру даје паре и динаре,
Ту је Митар ријеч говорио:
"Узми, брате, честити ти били'
"Свакојако трговац нијесам."
Кад стадоше дијелит' оружје
Шћепан узе ново и свијетло,
Митру даје старо испрскало,
Ту је Митар ријеч говорио:
"Узми, брате, честито ти било'
"Свакојако делија нијесам."
Од свашта му даје дијо криви.
Па с' ондолен Митар подигнуо,
И најави овце очупане,
Поведе их Звијезди планини,
Ту Је Митар чардак направио,
И ту стаја за девет годинах,
На хиљаду овце укрдио.
А Шћепан је, Бог зна, опразнио,
Празан сједи, ништа не имаде,
Њему вјерна љуба говорила:
"О Шћепане, драги господару!
"Јес' ли чуо, како љуђи кажу:
"Ка' је Митар овце укрдио?
"Хајде узми коња и оружје,
"И отиди Митру на чардаку,
"Позови га у лов у планину,
"Нек запане Митар на путове,
"Ти му хајкни звјерад из планине,
"Нажени му срне и јелене,
"Не ће ли га јелен разбучити,
"Да ти буде пред љуђма исправа,
"Па његове ти дојави овце,
"Не бисмо л' се од рђе отели."
То је Шћепан љубу послушао,
И отиде зеленом планином;
Кад се Митру примакнуо близу,
Али Митар у свијару свири,
У свијару брата поменује.
Кад то зачу Јакшићу Шћепане,
Он се јави Митру брату своме.
Скочи Митар, познаде Шћепана,
Руке шире, у лица се љубе,
И за братско питају се здравље,
Па су оњен нојцу боравили.
А кад свану и ограну сунце,
Отидоше у лов у планину,
Шћепан хајка, а Митар западе,
Нагна њему плавога јелена;
Но је Митру добра срећа била,
Од њега је јелен узбјегнуо,
На Шћепана брзо долазио,
Шћепан му се на пут учинио,
Но га јелен рогом доватио,
Грдну му је рану начинио,
Виде му се црне утробице,
Паде Шћепан насред друма пута;
К њему брзо Митар доскочио,
И пуштио крвцу од образах,
Па га бачи на плећи широке,
Донесе га својему чардаку,
Па с овацах саломи чактаре,
Брата бачи дору у рамена;
Њега ћера, а најави овце,
А све рони сузе од образах,
Докле дође на своје дворове.
А изљезе Шћепанова љуба,
Да сусрете господара свога;
Кад ђевера Митра угледала,
Од њега је главу занијела;
Унесе га Митар у дворове,
Па набави од мора ећима,
Свога брата од ранах извида.
Кад се Шћепан на ноге дигнуо,
Митру брату ријеч говорио:
"Ходи, Митре, да се осветимо!"
Па увати вјереницу љубу,
Извади јој обје очи црне,
Па јој даде тојагу у руке,
Нека проси, да се љебом рани.