Опет војвода Ђурица и Дука зулумћар

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

0001 Опраља се Ђурица војвода,
0002 Опраља се на цареву војску,
0003 Па остаља дворе и градове,
0004 И оставља два нејака сина,
0005 И оставља сестрицу Јелицу,
0006 Па је љуби тијо беседио:
0007 ”Анђелија, моја верна љубо,
0008 Чекај мене за девет година;
0009 Ако с’ Јели добра срећа јави,
0010 Удоми је, не чекај менека,
0011 Децу држи као и са мном, љубо!”
0012 Мало затим време постајало,
0013 Мало време, за недељу дана,
0014 Удаде се љуба Ђуричина
0015 За некога Дуку зулумћара.
0016 Чудан Ђука зулум поставио:
0017 Да с’ не пије у мејани вино,
0018 Да не игра коло прид мејаном,
0019 Да девојке не носе сукања
0020 Ни јунаци зелени долама.
0021 То зло било за девет година,
0022 А кад наста година десета,
0023 Онда дође војвода Ђурица,
0024 Па нашао на води невесту,
0025 Божју јој је помоћ називао:
0026 ”Божја т’ помоћ, млада невестице!
0027 Зашто сте се тако порушили –
0028 Али вас је куга поморила
0029 Или вас је ватра попалила?”
0030 Ал’ беседи млада невестица:
0031 ”Тако т’ Бога, незнана делијо,
0032 Нити нас је куга поморила
0033 Нити нас је ватра попалила,
0034 Већ с’ удаде љуба Ђуричина
0035 За никога Ђуку зулумћара,
0036 Па је голем адет поставио:
0037 Да с’ не пије вино у мејани,
0038 Да с’ не игра коло прид мејаном,
0039 Да девојке не носе сукања
0040 Ни јунаци зелени долама!”
0041 Онда оде Ђурица војвода,
0042 Он отиде белу двору своме,
0043 Па је стао капији за врата.
0044 Умећу се два нејака сина,
0045 Умећу се камена с рамена,
0046 Па млађи је стар’јем беседио:
0047 ”Ао, брате, ала ти сам гладан!”
0048 А онај је њему беседио:
0049 ”Иди тети, нек’ ти лепца даде!”
0050 ”Ао, тето, ала ти сам гладан!”
0051 Одсекла му лепца у ручицу,
0052 Па беседи тетица Јелица:
0053 ”Чувај ми се, моја слатка рано,
0054 Да т’ не види божја отровница,
0055 Тебека ће бојем уморити,
0056 А меника очи извадити!”
0057 Јошт су они у речи били,
0058 Али иде љуба Ђуричина
0059 И са шњоме Дука зулумћару,
0060 Па беседи љуба Ђуричина:
0061 ”Кучко Јело, стара робињице,
0062 Камо фењер, камо сусретање,
0063 Камо свећа, камо упитање?”
0064 Машио се Ђурица војвода,
0065 Машио се лаким буздованом,
0066 Па удара Дуку зулумћара,
0067 Тако га је лако ударио,
0068 С црном га је земљом саставио,
0069 А љуба му у дворе утече.
0070 Ал’ беседи Ђурица војвода:
0071 ”Стани, курво, утећи ми нећеш!”
0072 Саставио праа и сумпора,
0073 Ужеже јој косу на вр главе.
0074 Кад догоре до очију њени,
0075 Ал’ беседи љуба Ђуричина:
0076 ”Загаси ми косу на вр главе!”
0077 А он мучи, ништа не беседи.
0078 Кад догоре до утробе њене,
0079 Ал’ беседи љуба Ђуричина:
0080 ”Тако т’ бога, господару Ђурђу,
0081 Угаси ми косу на вр главе,
0082 Живо ми је под појасом чедо!”
0083 Ал’ беседи војвода Ђурица:
0084 ”Од зле кучке ни штене не ваља,
0085 А камоли од тебека чедо!”